Сер Питер Брајан Медавар (Петрополис, 28. фебруар 1915 — Лондон, 2. октобар 1987) био је британски биолог и писац, чији су радови о одбацивању трансплантата и открићу стечене имунолошке толеранције били фундаментални за медицинску праксу трансплантације ткива и органа . Због својих научних радова сматра се „оцем трансплантације“. Памте га по својој духовитости, како лично тако и у популарним делима. Ричард Докинс га је називао „најдуховитијим од свих научних писаца“; Стивен Џеј Гулд „најпаметнијим човеком кога сам икада познавао“.

Медавар је био најмлађе дете либанског оца и британске мајке, и по рођењу је био бразилски и британски држављанин. Студирао је на Марлборо колеџу и Магдален колеџу у Оксфорду , а био је професор зоологије на Универзитету у Бирмингему и Универзитетском колеџу у Лондону. Док није делимично онеспособљен можданим инфарктом , био је директор Националног института за медицинска истраживања у Мил Хилу. Са својом докторанткињом Лесли Брент и постдокторантом Рупертом Е. Билингемом , демонстрирао је принцип стечене имунолошке толеранције (феномен неодзива имуног система на одређене молекуле), који је теоретски предвидео сер Френк Макфарлан Бернет. Ово је постало темељ трансплантације ткива и органа. Он и Бернет су поделили Нобелову награду за физиологију или медицину 1960. године „за откриће стечене имунолошке толеранције“.

Рани живот и образовање Медавар је рођен у Петрополису , граду 64 километра северно од Рио де Жанеира, у Бразилу, где су му живели родитељи. Био је треће дете Либанца Николаса Агнација Медавара, рођеног у селу Џуније, северно од Бејрута, у Либану, и Британке Едит Муријел (рођене Даулинг). Имао је брата Филипа и сестру Памелу. (Памела се касније удала за сера Дејвида Ханта, који је био приватни секретар премијера Клемента Атлија и Винстона Черчила. ) Његов отац, маронитски католик , постао је натурализовани британски држављанин и радио је за британског произвођача стоматолошког материјала који га је послао у Бразил као агента. Касније је описао очеву професију као продају „вештачких зуба у Јужној Америци“. Његов статус британског држављанина стечен је рођењем, како је рекао: „Моје рођење је регистровано у британском конзулату на време да бих стекао статус 'природног британског држављанина'''.“

Медавар је напустио Бразил са породицом и отишао у Енглеску на крају Првог светског рата, 1918. године и тамо је живео до краја живота. Према другим изворима, преселио се у Енглеску када је имао 13 година (тј. 1928–1929) or 14 (i.e., 1929–1930). или 14 година (тј. 1929–1930). Према бразилском закону о држављанству , имао је бразилско држављанство јер је тамо рођен ( jus soli ). Када је напунио 18 година, старост у којој Бразилци подлежу војној обавези, поднео је захтев за изузеће Жоакиму Педру Салгаду Фиљу, свом куму и тадашњем министру авијације. Председник Еурико Гаспар Дутра је то одбио , па се Медавар одрекао бразилског држављанства.

Године 1928, Медавар је отишао на колеџ Марлборо у Марлбороу, Вилтшир. Мрзео је колеџ јер су „били критични и свадљиви у исто време, питајући се каква је особа Либанац - нешто страно, можете бити сигурни“, а такође и због његове склоности ка спорту, у чему је био слаб. Искуство малтретирања и расизма учинило га је да се до краја живота осећа „огорчено и згрожено манирима и обичајима [Марлбороове] у суштини племенске институције“, и упоредио ју је са школама за обуку нацистичких СС јединица, јер су све „засноване на два стуба секса и садизма“. Његови најпоноснији тренуци на колеџу били су са његовом учитељицом Ешли Гордон Лаундес, којој је приписао почетак своје каријере у биологији. Рекао је да је Лаундес био „једва писмен“, али „веома, веома добар наставник биологије“. Лаундес је подучавао еминентне биологе, укључујући Џона З. Јанга и Ричарда Џулијуса Памфрија. Па ипак, Медавар је био по природи слаб у дисекцији и стално га је нервирала њихова изрека: „Проклето глуп је дечак чији се цртеж његове дисекције на било који начин разликује од дијаграма у уџбенику.“

Године 1932, уписао се на Магдален колеџ у Оксфорду, где је дипломирао са почастима из зоологије 1935. године. Медавар је именован за стипендисту Кристофера Велча и вишег деми Магдален колеџа 1935.године. Такође је радио у Школи за патологију Сер Вилијама Дана под надзором Хауарда Флорија (касније добитника Нобелове награде, који га је инспирисао да се бави имунологијом) и завршио је докторску дисертацију 1941. године. Године 1938, постао је стипендиста Магдален колеџа полагањем испита, позицију коју је обављао до 1944. године. Тамо је почео да ради са ЈЗ Јангом на регенерацији нерава. Његов изум лепка за нерве показао се корисним у хируршким операцијама пресечених нерава током Другог светског рата.

Универзитет у Оксфорду је одобрио његову докторску дисертацију из филозофије под називом „ Фактори који подстичу и инхибирају раст у нормалном и абнормалном развоју “ 1941. године, али због превисоке цене поступка (процеса којим се званично додељује диплома), он је новац уместо тога потрошио на хитну апендектомију. Универзитет у Оксфорду му је касније доделио диплому доктора наука 1947. године.

Каријера и истраживање Након што је завршио докторат, Медавар је именован за добитника Ролстонове награде 1942. године, вишег истраживачког сарадника Колеџа Светог Јована у Оксфорду 1944. године и универзитетског демонстратора за зоологију и упоредну анатомију, такође 1944. године. Поново је изабран за члана Магдаленске школе од 1946. до 1947. године. Године 1947. постао је масонски професор зоологије на Универзитету у Бирмингему и тамо је радио до 1951. године. Прешао је на Универзитетски колеџ у Лондону 1951. године као Џодрел професор зоологије и упоредне анатомије.

Године 1962, именован је за директора Националног института за медицинска истраживања. Његов претходник, сер Чарлс Харингтон, био је способан администратор, тако да преузимање његове функције није било, како је он описао, „Ништа напорније од... пресељења у возачко седиште Ролс-Ројса“. Био је шеф одељења за трансплантацију у клиничком истраживачком центру Савета за медицинска истраживања у Хароуу ​​од 1971. до 1986. године. Постао је професор експерименталне медицине на Краљевском институту (1977–1983) и председник Краљевске постдипломске медицинске школе (1981–1987).

Имунологија Медаварово прво научно истраживање било је о утицају слада на развој ћелија везивног ткива ( мезенхима ) код пилића. Читајући нацрт рукописа, Хауард Флори је прокоментарисао да је он више филозофски него научни. Објављен је у часопису „Quarterly Journal of Experimental Physiology“ 1937. године.

Медаварово учешће у ономе што је постало истраживање трансплантације почело је током Другог светског рата, када је истраживао могућа побољшања кожних калемова. Његова прва публикација на ту тему била је „Листови чистог епидермалног епитела са људске коже“, која је објављена у часопису Nature 1941. године. Његове студије су се посебно бавиле решењима за кожне ране код војника у рату. Године 1947. преселио се на Универзитет у Бирмингему, повевши са собом своју докторанткињу Лесли Брент и постдокторског сарадника Руперта Билингема. Његово истраживање је постало фокусираније 1949. године, када је аустралијски биолог Френк Макфарлан Бернет, на Институту за медицинска истраживања Волтер и Елиза Хол у Мелбурну, изнео хипотезу да током ембрионалног живота и непосредно након рођења ћелије постепено стичу способност да разликују сопствене ткивне супстанце с једне стране и нежељене ћелије и страног материјала с друге стране.

Са Билингемом је 1951. године објавио значајан рад о техници калемљења. Санта Џ. Оно , амерички имунолог, описао је трајни утицај овог рада на модерну науку. На основу ове технике калемљења, Медаваров тим је осмислио метод за тестирање Бурнетове хипотезе. Екстрактовали су ћелије из младих мишјих ембриона и убризгали их у другог миша различитих сојева. Када се миш развио у одраслог и извршило се калемљење коже са оригиналног соја, није дошло до одбацивања ткива . Миш је толерисао страно ткиво, које би нормално било одбачено. Њихов експериментални доказ Бурнетове хипотезе први пут је објављен у кратком чланку у часопису Nature 1953. године, након чега је уследила серија радова и свеобухватан опис у Philosophical Transactions of the Royal Society B 1956. године, дајући назив „активно стечена толеранција“.

Резултати истраживања Медавар је добио Нобелову награду 1960. године, заједно са Барнетом, за њихов рад на пресађивању ткива, што је основа трансплантације органа , и за њихово откриће стечене имунолошке толеранције. Овај рад је коришћен у раду са кожним трансплантатима потребним након опекотина . Медаваров рад је резултирао померањем нагласка у науци имунологије са оне која покушава да се бави потпуно развијеним механизмом имунитета на ону која покушава да промени сам механизам имунитета, као што је покушај сузбијања одбацивања трансплантираних органа од стране тела . Директно је поставио темеље за прву успешну трансплантацију органа код људи, тачније трансплантацију бубрега , коју је извршио амерички лекар Џозеф Мареј , који је на крају добио Нобелову награду за физиологију или медицину 1990. године.

Теорија старења Медаварово предавање из 1951. године „Нерешен проблем биологије“ (објављено 1952. ) бавило се старењем и сенесценцијом, а он почиње дефинисањем оба појма на следећи начин:

Очигледно нам је потребна реч за само старење, и предлажем да користим саму реч „старење“ управо у ту сврху. „Старење“ у даљем тексту означава само старење и нема других инсинуација. Користићу реч „сенсенценс“ да означим старење праћено опадањем телесних способности, осетљивости и енергије које старење колоквијално подразумева.

Затим се бави питањем зашто је еволуција дозволила организмима да старе, иако старење смањује индивидуалну кондицију и не постоји очигледна потреба за старењем. Одговарајући на ово питање, Медавар пружа два фундаментална и међусобно повезана увида. Прво, постоји неумољив пад вероватноће постојања организма, а самим тим и онога што он назива „ репродуктивном вредношћу “. Он сугерише да из тога следи да снага природне селекције прогресивно слаби са годинама у касном животу (јер је плодност млађих старосних група убедљиво значајнија у стварању следеће генерације). Оно што се дешава са организмом након репродукције само слабо се одражава у природној селекцији кроз ефекат на његове млађе рођаке. Истакао је да је вероватноћа смрти у различитим животним добима, процењена таблицама живота , индиректна мера кондиције , односно способности организма да размножава своје гене. Табеле живота за људе показују, на пример, да је најмања вероватноћа смрти код жена око 14. године, што би у примитивним друштвима вероватно било доба врхунца репродукције. Ово је послужило као основа за све три модерне теорије о еволуцији старења.

Теорија о ендокриној еволуцији Медавар је одржао предавање о вивипаритету код животиња (феномен којим неке животиње рађају живо дете) на састанку о еволуцији у Оксфорду у јулу 1952. Касније објављено 1953. године, представио је афоризам:

Ендокрина еволуција није еволуција хормона већ еволуција њихове употребе; еволуција не, грубо речено, хемијских формула већ реактивности, реакционих образаца и компетенција ткива.</blockquote>

Идеја да су еволуција и разноликост ендокриних функција код животиња последица различите употребе сваког хормона, а не самих различитих хормона, постала је утврђена чињеница. Рад се такође сматра пиониром у области репродуктивне имунологије.

Лични живот Медавар никада није знао тачно значење свог презимена, арапске речи, речено му је, за „направити округлим“; али му је пријатељ објаснио да је то „мали, округли, дебели човек“.