Европљани су фокус европске етнологије, поља антропологије које се односи на различите етничке групе које живе у државама Европе. Групе се могу дефинисати заједничким пореклом, језиком, вером, историјским континуитетом итд. Не постоје универзално прихваћене и прецизне дефиниције појмова „етничка група” и „националност”, али у контексту европске етнографије, термини етничка група, народ, националност и етно-лингвистичка група користе се углавном као синоними. Употреба може варирати у зависности од ситуације специфичне за појединачне земље Европе и контекста у којем се ови термини класификују.
Укупан број припадника националних мањина у Европи процењен је на 105 милиона људи, или 14% од 770 милиона Европљана 2002. године.. (Google Books, snippet view). Also 2006 reprint by Springer (Amazon, no preview) . Руси су најбројнији међу Европљанима, са популацијом од око 120 милиона.
Преглед
Године 2021. број држављана земаља ван ЕУ који живе у државама чланицама ЕУ износио је 23,7 милиона (5,3% популације ЕУ). Земље са највећом популацијом страних држављана биле су Немачка, Шпанија, Француска и Италија. Ове четири државе чланице чиниле су 70,3% свих држављана земаља ван ЕУ који живе у државама чланицама ЕУ. Популација Европске уније, са око 450 милиона становника, чини две трећине тренутне европске популације.
И Шпанија и Уједињено Краљевство су посебни случајеви, јер ознака националности, шпанска и британска, може контроверзно попримити етничке аспекте, обухватајући различите регионалне етничке групе (види национализми и регионализми Шпаније и староседелачко становништво Уједињеног Краљевства). Швајцарска је сличан случај, али се о језичким подгрупама Швајцараца расправља и у смислу етничке и језичке припадности.
Језичке класификације
Од укупне популације Европе од око 740 милиона (од 2010. године), близу 90% (или око 650 милиона) спада у три велике гране индоевропских језика, а то су:
Германски, укључујући дански, холандски, енглески, ферјарски, фризијски, немачки, гутнијски, хунсрик, исландски, лимбуршки, доњосаксонски, луксембуршки, норвешки, шкотски, шведски и јидиш.Total population of Yiddish estimated at 1.5 million as of 1991, of which c. 40% in Ukraine. , , Африканерски, ћерка-језик холандског, говори део мигрантске популације из Јужне Африке и Намибије. Романски, укључујући цинцарски (арумунски), арпитански, астуријски, каталонски, корзикански, француски и друге ојлске језике, ломбардијски, фурлански, галицијски, истрорумунски, италијански, лигурски, ладински, ладино (јудео-шпански), мегленорумунски, окситански, португалски, румунски, романш, сардински, шпански, венецијански и сицилијански. Словенски, укључујући белоруски, бошњачки, бугарски, хрватски, чешки, кашупски, македонски, пољски, руски, русински, српски, шлески, словачки, словеначки, лужичкосрпски и украјински.
Три самостална индоевропска језика не спадају у веће подгрупе и нису блиско повезана са тим већим језичким породицама, али су и даље језици који се користе у подручјима која се сматрају делом европског континента: Грчки (око 12 милиона) Албански (око 9 милиона) Јерменски (око 3,5 милиона)
Поред тога, постоје и мање подгрупе унутар индоевропских језика Европе, укључујући:
Балтички, укључујући летонски, литвански, самогитски и латгалски. Келтски, укључујући бретонски, корнијски, ирски, манкс, велшки и шкотски гелски. Ирански, углавном осетински и Тати на Кавказу. Индоаријски су представљени ромским језиком којим говоре Роми источне Европе, а који је у основи повезан са индоаријским језицима Индијског потконтинента.
Поред индоевропских језика, на европском континенту постоје и друге језичке породице које се сматрају несродним индоевропским:
Уралски језици, укључујући естонски, фински, мађарски, коми, ливонски, маријски, мордвински, сами, самоједски и удмуртски. Туркијски језици, укључујући азербејџански, башкирски, чувашки, гагаушки, казашки, ногајски, татарски, турски, кримскотатарски. Семитски језици, укључујући: малтешки, арапски дијалекат који се говори на Малти, сурет/туројо (дијалекти неоарамејског којима говоре етнички Асирци у деловима источне Турске и Кавказа), хебрејски (којим говоре неке јеврејске популације). Картвелски језици (познати и као јужнокавкаски језици), укључујући грузијски, зански (мегрелски и ласки) и свански. Северозападни кавкаски језици, укључујући абхаски, абазински, черкески (адигејски и кабардински) и убихски. Североисточни кавкаски језици, укључујући аварски, чеченски, даргински, ингушки, лачки и лезгински. Изоловани језици: баскијски, којим се говори у баскијским регионима Шпаније и Француске, је изолован језик, једини такав у Европи, и верује се да није повезан ни са једним другим живим језиком; иако је повезан са изумрлим аквитанским језиком. Монголски језици постоје у облику калмичког, којим се говори у јужном региону Русије.
Историја Праисторијске популације
thumb|upright=1.3|Поједностављени модел демографске историје Европљана током периода неолита и увођења пољопривреде Утврђено је да Баски потичу директно од становништва касног неолита или раног бронзаног доба.
Насупрот томе, индоевропске групе Европе (групе кентум, балтословенска и албанска) мигрирале су широм већег дела Европе из понтске степе. Претпоставља се да су се развиле in situ кроз мешање ранијих мезолитских и неолитских популација са Праиндоевропљанима из бронзаног доба.
Претпоставља се да и фински народи потичу од прауралских популација даље на истоку, ближе Уралу, које су мигрирале у своје историјске домовине у Европи пре око 3.000 година.
Реконструисани језици гвозденог доба Европе укључују пракелтски, праиталски и прагермански, при чему сви они припадају кентум групи индоевропских језика, као и прасловенски и прабалтички из сатем групе. Чини се да је група тиренских језика укључивала етрурски, ретски, лемнијски, а можда и камунски. Предримска фаза протобаскијског може се реконструисати само са великом несигурношћу.
Што се тиче европског бронзаног доба, једина релативно вероватна реконструкција је она за протогрчки (око 2000. п. н. е.). Праиталокелтски предак и италског и келтског (претпостављен за период звонастих пехара), као и прабалтословенски језик (претпостављен за хоризонт линеарне керамике), постулирани су са мање сигурности. Староевропска хидронимија узета је као показатељ раног (бронзано доба) индоевропског претходника каснијих кентум језика.
Према генетичару Дејвиду Рајху, на основу древних људских генома које је његова лабораторија секвенцирала 2016. године, Европљани потичу од мешавине четири различите предачке компоненте.
Историјске популације
thumb|upright=1.35|Мапа Римског царства и варварских племена 125. године нове ере Популације гвозденог доба (пре Великих сеоба) у Европи, познате из грчко-римске историографије, посебно од Херодота, Плинија, Птолемеја и Тацита: Егеј: грчка племена, Пелазги и анадолијски народи. Балкан: Илири, Дачани и Трачани. Апенинско полуострво: Камуни, Рети, Лепонти, Јадрански Венети, Гали, Лигури, Етрурци, италски народи и грчке и феничанске колоније на суседним италијанским острвима. Западна/средња Европа: Келти (Гали, келтска племена), Рети, Свеви, Вислански Венети, Луги и Балти. Иберијско полуострво и Пиринеји: Предромански народи Иберијског полуострва (Ибери, Келти, Келтибери, Лузитанци, Баски, Турдетани), на пиринејском пијемонту (Аквитанци) између Пиринеја и Атлантског океана, као и грчке и феничанске обалне медитеранске колоније. Сардинија и Корзика: древни Сардинци и Корзиканци (такође познати као народи нурагичке и тореанске цивилизације), који обухватају племена Корзи, Балари, Илиенси и феничанске колоније. Британска острва: Острвски Келти. Северна Европа: Балтички Финци, германски народи и Нормани. Сицилија: италски Сикули и Моргети, Сиканци, Елимљани и грчке и феничанске колоније. Источна Европа: Венети (рани Словени), Скити и Сармати. Јерменска висораван/Анадолија: Јермени.
Историјске имиграције
thumb|upright=1.15|Велике сеобе током касне антике upright=1.15|thumb|Мапа која приказује распоред словенских племена између 7. и 9. века нове ере
Етно-лингвистичке групе које су стигле изван Европе током историјских времена су: Феничанске колоније на Медитерану (укључујући регионе у Шпанији, Малти, Сицилији, Сардинији, Кипру и Егеју), од око 1200. п. н. е. до пада Картагине након Трећег пунског рата 146. п. н. е. Асирско освајање Кипра, Јужног Кавказа (укључујући делове модерне Јерменије, Грузије и Азербејџана) и Киликије током Новоасирског царства (911–605. п. н. е.). Утицај иранских народа: Ахеменидска контрола над Тракијом (512–343. п. н. е.) и Босфорским краљевством, Кимеријци (могући Иранци), Скити, Сармати, Алани, Осети, Тати, Талиши. Јеврејска дијаспора је стигла у Европу у периоду Римског царства, јеврејска заједница у Италији датира око 70. године нове ере, а постоје записи о насељавању Јевреја у средњој Европи (Галија) од 5. века (види Историја Јевреја у Европи). Хунско царство (5. век нове ере), конвергирало је са варварским инвазијама, доприносећи формирању Првог бугарског царства. Словенске миграције (6. век нове ере), и накнадни расцеп на Источне Словене, Западне Словене и Јужне Словене. Аварски каганат (око 560-их–800). Прабугари (или Прото-Бугари), полуномадски туркијски народ, пореклом из средње Азије, који су на крају апсорбовали Словени. Мађари, народ који говори уралским језиком, као и туркијски Печенези и Хазари, стигли су у Европу око 8. века (види Мађарска инвазија на Европу). Арапи су освојили Кипар, Крит, Сицилију (оснивајући Емират Сицилија 831. године, одакле ће бити протерани 1224), нека места дуж обале јужне Италије, Малту, Грчко царство и већи део Иберије (оснивајући државу познату као Ал-Андалуз 711. године, којом су владале и берберске династије Алморавиди и Алмохади, из чијег домена ће бити протерани 1492). Егзодус хришћана из Магреба, наиме Бербера и говорника афричког романског језика, од 7. до 12. века. Западни Кипчаци познати као Кумани ушли су у земље данашње Украјине у 11. веку. Монголске/татарске инвазије (1223–1480) и османска контрола Балкана (1389–1912). Ови средњовековни упади објашњавају присуство европских Турака и Татара. Роми су стигли током касног средњег века. Монголи Калмици стигли су у Калмикију у 17. веку. Историја европске етнографије thumb|upright=1.15|right|Europa Regina (приказ Европе који је штампао Себастијан Минстер), 1570. thumb|upright=1.15|right|Етнографска мапа Европе из 1847. године, Хајнрих Бергхаус
Најранији записи о европској етнографији потичу из класичне антике. Херодот је описао Скити и Трако-Илире. Дикеарх је дао опис саме Грчке, поред описа западне и северне Европе. Његово дело је сачувано само у фрагментима, али су га преузели Полибије и други.
Аутори из периода Римског царства укључују Диодора са Сицилије, Страбона и Тацита. Јулије Цезар даје опис келтских племена Галије, док Тацит описује германска племена Магне Германије. Бројни аутори попут Диодора са Сицилије, Паусаније и Салустија описују древне народе Сардиније и Корзике.
Tabula Peutingeriana из 4. века бележи имена бројних народа и племена. Етнографи касне антике као што су Агатија, Амијан Марцелин, Јорданес и Теофилакт Симоката дају ране описе Словена, Франака, Алемана и Гота.
Књига IX Етимологија (Исидор Севиљски, 7. век) бави се језицима, народима, краљевствима, ратовима и градовима (de linguis, gentibus, regnis, militia, civibus). Ахмед ибн Фадлан у 10. веку даје опис Болгара и народа Руса. Вилијам од Рубрука, иако најпознатији по свом извештају о Монголима, у опису свог путовања у Азију такође даје извештаје о Татарима и Аланима. Саксо Граматик и Адам од Бремена дају опис прехришћанске Скандинавије. Chronicon Slavorum (12. век) даје опис северозападних словенских племена.
Готфрид Хенсел је у свом делу Synopsis Universae Philologiae из 1741. године објавио једну од најранијих етно-лингвистичких мапа Европе, приказујући почетак молитве Оче наш на различитим европским језицима и писмима..