thumb|upright=1.35|Детињство Ралија, аутора сер Џона Еверета Милеа, уље на платну, 1870.Морепловац прича младом Волтеру Ралију и његовом брату причу о томе шта се догодило на мору.
Приповедање () јесте друштвена и културна активност дељења прича, понекад уз импровизацију, театралност или украшавање. Свака култура има своје наративе који се деле као средство забаве, образовања, очувања културе или усађивања моралних вредности. Кључни елементи прича и приповедања укључују заплет, ликове и наративну тачку гледишта. Термин „приповедање” може се односити конкретно на усмено приповедање, али и шире на технике које се користе у другим медијима за откривање или разоткривање наратива приче.
Историјска перспектива thumb|Веома фина пад слика која датира из 1938. године. Еп о Пабуџију је усмени еп на раџастанском језику који говори о делима народног хероја-божанства Пабуџија, који је живео у 14. веку.
Приповедање, испреплетено са развојем митологија, претходи писању. Најранији облици приповедања обично су били усмени, комбиновани са гестовима и изразима лица. Приповедање често има истакнуту образовну и перформативну улогу у религијским ритуалима (на пример, Пасха), а неки археолози верују да је пећинска уметност можда служила као облик приповедања за многе древне културе.
Аустралијски Абориџини сликали су симболе који се такође појављују у причама на зидовима пећина као средство помоћи приповедачу да запамти причу. Прича је затим приповедана коришћењем комбинације усменог наратива, музике, пећинске уметности и плеса, који доносе разумевање и значење људском постојању кроз сећање и одигравање прича.. Људи су користили резбарена стабла живог дрвећа и краткотрајне медије (попут песка и лишћа) да забележе народне приче у сликама или писањем. Сложени облици тетоважа такође могу представљати приче, са информацијама о генеалогији, припадности и друштвеном статусу.Kaeppler, Adrienne. . Los Angeles: Museum of Cultural History, UCLA , APA.
Народне приче често деле заједничке мотиве и теме (видети Арне-Томпсон систем класификације), што сугерише могуће основне психолошке сличности међу различитим људским културама. Друге приче, посебно бајке, изгледа да су се шириле од места до места, имплицирајући мемску привлачност и популарност.
Групе изворно усмених прича могу се временом стопити у циклусе прича (попут Хиљаду и једне ноћи), груписати око митских хероја (попут краља Артура), и развити у наративе о делима богова и светаца различитих религија. Резултати могу бити епизодни (као приче о Анансију), епски (као код Хомерових прича), инспиративни (традиција житија) и/или поучни (као у многим будистичким или хришћанским списима).
Са појавом писања и употребом стабилних, преносивих медија, приповедачи су бележили, преписивали и наставили да деле приче широм света. Приче су резбарене, гребане, сликане, штампане или наношене мастилом на дрво или бамбус, слоновачу и друге кости, грнчарију, глинене плочице, камен, књиге од палминог лишћа, кожу (пергамент), тканину од коре дрвета, папир, свилу, платно и друге текстиле, снимане на филм и чуване електронски у дигиталном облику. Усмене приче настављају да се стварају, импровизацијом од стране спонтаних и професионалних приповедача, као и да се памте и преносе с генерације на генерацију, упркос све већој популарности писаних и телевизијских медија у већем делу света.
Савремено приповедање Савремено приповедање има широк опсег. Поред својих традиционалних облика (бајке, народне приче, митологија, легенде, басне итд.), проширило се на представљање историје, личних наратива, политичких коментара и еволуирајућих културних норми. Савремено приповедање се такође широко користи за постизање образовних циљева.Birch, Carol and Melissa Heckler (Eds.) 1996. Нови облици медија стварају нове начине за људе да бележе, изражавају и конзумирају приче.. Retrieved January 15, 2019 Алати за асинхрону групну комуникацију могу обезбедити окружење за појединце да преформулишу или преобликују појединачне приче у групне приче. Игре и друге дигиталне платформе, попут оних које се користе у интерактивној фикцији или интерактивном приповедању, могу се користити за позиционирање корисника као лика унутар већег света. Документарци, укључујући интерактивне веб-документарце, користе технике наративног приповедања за комуницирање информација о својој теми. Самооткривајуће приче, створене због свог катарзичног и терапеутског ефекта, све више се користе и примењују, као у психодрами, драмској терапији и плејбек позоришту. Приповедање се такође користи као средство за покретање психолошких и друштвених промена у пракси трансформативних уметности.
Неки људи такође заговарају класификовање различитих наративних облика као приповедање у савременом свету. На пример, дигитално приповедање, онлајн игре и игре играња улога са коцкицама и папиром. У традиционалним играма играња улога, приповедање врши особа која контролише окружење и фиктивне ликове који нису играчи, и помера елементе приче за играче док они комуницирају са приповедачем. Игра напредује углавном вербалним интеракцијама, при чему бацање коцкица одређује насумичне догађаје у фиктивном универзуму, где играчи комуницирају међусобно и са приповедачем. Ова врста игре има много жанрова, као што су научна фантастика и фантазија, као и светови алтернативне стварности засновани на тренутној стварности, али са различитим поставкама и бићима као што су вукодлаци, ванземаљци, демони или скривена друштва. Ове игре играња улога засноване на усменом приповедању биле су веома популарне 1990-их међу младима у многим земљама пре него што су рачунарске и конзолне онлајн MMORPG игре заузеле њихово место. Упркос превласти рачунарских MMORPG игара, RPG игре са коцкицама и папиром и даље имају посвећене следбенике.
Усмене традиције thumb|Приповедач, аутора Гаганендраната Тагореа Усмене традиције приповедања налазе се у неколико цивилизација; оне претходе штампаној и онлајн штампи. Приповедање се користило за објашњавање природних феномена, бардови су причали приче о стварању и развијали пантеон богова и митова. Усмене приче преносиле су се с једне генерације на другу, а приповедачи су сматрани исцелитељима, вођама, духовним водичима, учитељима, чуварима културних тајни и забављачима. Усмено приповедање долазило је у различитим облицима, укључујући песме, поезију, напеве и плес.
Алберт Бејтс Лорд испитивао је усмене наративе из теренских транскрипата југословенских усмених бардова које је прикупио Милман Пери 1930-их, и текстове епова као што је Одисеја. Лорд је открио да се велики део прича састојао од текста који је импровизован током процеса приповедања.
Лорд је идентификовао две врсте речника приче. Први је назвао „формуле”: „ружопрста Зора”, „винотамно море” и друге специфичне устаљене фразе биле су дуго познате у Хомеру и другим усменим еповима. Лорд је, међутим, открио да се у многим традицијама прича, чак 90% усменог епа саставља од линија које се понављају дословно или користе замену речи једну за једну. Другим речима, усмене приче су изграђене од скупа фраза које су нагомилане током целог живота слушања и причања прича.
Друга врста речника приче је тема, постављен редослед радњи приче који структурира причу. Баш као што приповедач прича напредује линију по линију користећи формуле, тако напредује од догађаја до догађаја користећи теме. Једна готово универзална тема је понављање, као што се види у западном фолклору са „правилом тројке”: три брата крећу на пут, три покушаја се чине, три загонетке се постављају. Тема може бити једноставна као специфичан редослед који описује наоружавање хероја, почевши од кошуље и панталона и завршавајући са капом и оружјем. Тема може бити довољно велика да буде компонента заплета. На пример: херој предлаже путовање на опасно место / прерушава се / његово прерушавање заварава све / осим обичне особе од малог значаја (старица, конобарица или дрвосеча) / која га одмах препознаје / обичан човек постаје савезник хероја, показујући неочекиване ресурсе вештине или иницијативе. Тема не припада одређеној причи, већ се може наћи са мањим варијацијама у многим различитим причама.
Причу је описао Рејнолдс Прајс када је написао: Потреба за причањем и слушањем прича је суштинска за врсту Homo sapiens – друга по неопходности, очигледно, након хране, а пре љубави и склоништа. Милиони преживљавају без љубави или дома, готово нико у тишини; супротност тишини брзо води ка наративу, а звук приче је доминантан звук наших живота, од малих извештаја о догађајима нашег дана до огромних неизрецивих конструката психопата.Price, Reynolds (1978). A Palpable God, New York:Atheneum, У савременом животу, људи ће тражити да попуне „вакууме прича” усменим и писаним причама. „У одсуству наратива, посебно у двосмисленој и/или хитној ситуацији, људи ће тражити и конзумирати веродостојне приче као воду у пустињи. Наша је урођена природа да повезујемо тачке. Једном када се усвоји објашњавајући наратив, изузетно је тешко поништити га,” без обзира да ли је тачан или не.
Märchen и Sagen thumb|upright|Илустрација из Шлеских народних прича (Књига о Рибецалу)
Фолклористи понекад деле усмене приче у две главне групе: Märchen и Sagen.Storytellingday.net. "Oral Traditions In Storytelling ." Retrieved November 21, 2013. Ово су термини из немачког језика за које не постоје тачни еквиваленти у енглеском (па ни српском) језику, међутим имамо апроксимације:
Märchen, слободно преведено као „бајке” или мале приче, одвијају се у некој врсти одвојеног света „једном давно” нигде посебно, у неодређено време у прошлости. Оне јасно нису намењене да се схвате као истините. Приче су пуне јасно дефинисаних инцидената и насељене прилично равним ликовима са мало или нимало унутрашњег живота. Када се натприродно догоди, оно се представља као чињеница, без изненађења.
Sagen, преведено као „легенде”, наводно су се заиста догодиле, врло често у одређено време и на одређеном месту, и црпе велики део своје моћи из те чињенице. Када натприродно упадне (као што често чини), чини то на емоционално набијен начин. Приче о духовима и љубавницима који скачу у смрт припадају овој категорији, као и многе приче о НЛО-има и приче о натприродним бићима и догађајима.
Још једно важно испитивање усмености у људском животу је књига Волтера Џ. Онга Orality and Literacy: The Technologizing of the Word (1982). Онг проучава карактеристике које разликују усмене традиције, како усмене и писане културе комуницирају и условљавају једна другу, и како оне на крају утичу на људску епистемологију.
Учење thumb|upright|left|Орунамаму приповедач, гриот са штапом
Приповедање је средство за дељење и тумачење искустава. Питер Л. Бергер каже да је људски живот наративно укорењен, људи конструишу своје животе и обликују свој свет у домове у смислу ових утемељења и сећања. Приче су универзалне по томе што могу премостити културне, језичке и старосне поделе. Приповедање може бити прилагодљиво за све узрасте, изостављајући појам старосне сегрегације. Приповедање се може користити као метод за подучавање етике, вредности и културних норми и разлика. Учење је најефикасније када се одвија у друштвеним окружењима која пружају аутентичне друштвене знакове о томе како се знање треба применити. Приче функционишу као алат за преношење знања у друштвеном контексту. Дакле, свака прича има 3 дела. Прво, Поставка (Свет хероја пре почетка авантуре). Друго, Сукоб (Свет хероја окренут наглавачке). Треће, Разрешење (Херој побеђује зликовца, али није довољно да херој преживи. Херој или Свет морају бити трансформисани). Свака прича се може уоквирити у такав формат.