Hymenoscyphus fraxineus је гљива из реда Helotiales који изазива хроничну гљивичну болест јаворових стабала у Европи, коју карактерише губитак листова и венуће крошње на зараженим стаблима. Гљива је први пут научно описана 2006. године под именом Chalara fraxinea. Четири године касније је откривено да је Chalara fraxinea асексуална (анаморфна) фаза гљиве која је затим добила име Hymenoscyphus pseudoalbidus, а касније преименована у Hymenoscyphus fraxineus.

Први забележени извештај о овој болести био је 1992. године након што је велики број јасенова у Пољској увенуо. Болест је сада распрострањена у Европи, са стопама смртности од чак 85% у плантажама и 69% у шумама. Она је уско повезана са домаћом гљивом Hymenoscyphus albidus, која је безопасна за европске јасене. Извештај из 2016. године објављенн у часопису Journal of Ecology сугерисао је да комбинација H. fraxineus-a и златног јасеновог буба може довести до изумирања европских јасенова.

Генетика Гљива Hymenoscyphus fraxineus први пут је идентификована и описана 2006. године под именом Chalara fraxinea. Године 2009.г, на основу морфолошких и ДНК секвенционих поређења, предложено је да је Chalara fraxinea асексуална (анаморфна) фаза аскомицетне гљиве Hymenoscyphus albidus. Међутим, Hymenoscyphus albidus је познат у Европи од 1851. и не сматра се патогеном. Године 2010, кроз молекуларно-генетичке методе, сексуална фаза (теломорф) гљиве идентификована је као нова врста и названа Hymenoscyphus pseudoalbidus. Четири године касније утврђено је да, „према правилима за именовање гљива са плеоморфним животним циклусом“, исправно име треба да буде Hymenoscyphus fraxineus. Hymenoscyphus fraxineus је „морфолошки готово идентичан“ са Hymenoscyphus albidus, али постоје значајне генетичке разлике између ове две врсте.

Животни циклус Hymenoscyphus fraxineus обухвата две фазе: сексуалну и асексуалну. Асексуална фаза (анаморф) расте на захваћеном дрвећу, нападајући кору и опседајући гранчице и гране. Сексуална, репродуктивна фаза (телеоморф) расте током лета на листним петељкама у опалим листовима од претходне године. Аскоспоре се производе у аскусима и преносе ветром, што може објаснити брзо ширење гљиве. Генетичка анализа гљиве Lambertella albida, која безазлено расте на петељкама манчурског пепељара (Fraxinus mandschurica) у Јапану, показала је да је вероватно иста врста као Hymenoscyphus fraxineus.

Болест Смрт великог броја стабала за која се верује да су заражена овим патогеном пријављена је у Пољској 1992. године. До средине 1990-их, гљивица је такође идентификована у Литванији, Летонији и Естонији. Међутим, тек 2006. године научници су први пут описали а сексуалну фазу гљивице, Chalara fraxinea, а 2010. њену сексуалну фазу. До 2008. године болест је откривена и у Скандинавији, Чешкој, Словенији, Немачкој, Аустрији и Швајцарској. До 2012. године проширила се на Белгију, Француску, Мађарску, Италију, Луксембург, Холандију, Румунију, Русију, Британију и Ирску. До 2016. године већ је идентификована у централном делу Норвешке, севернијој области распрострањености клана.

Симптоми болести и колонизационе стратегије Иницијално се на стаблима и гранама појављују мали некротични печати (без ексудата). Ове некротичне лезије затим се повећавају у издужене, вишегодишње чиреве на гранама, уз блажење, преурањено опадање лишћа, а посебно смрт врха крошње. Испод коре, некротичне лезије често се шире до ксилема, посебно у аксиларним и паратрахеалним зракама. Мицелијум може пролазити кроз једноставне ћелије, пробијајући средњу ламелу, али оштећење или плазмалеме или ћелијских зидова није уочено. Болест је често хронична, али може бити и смртоносна. Она је посебно разарајућа за младе пепељаше, убијајући их у оквиру једне вегетационе сезоне од када се појаве први симптоми. Старија дрвећа могу преживети почетне нападе, али у количини сезоне инфекције на крају обично подлегну.

Третман Тренутно не постоје ефикасне стратегије за управљање болешћу, а већина земаља које су покушале да контролишу њено ширење није успела. Сечење стабала у зараженим областима има мали ефекат јер гљива живи и расте на лишћу на поду шуме. Истраживање на Шведском универзитету за пољопривредне науке указује да намерно уништавање стабала у зараженој области може бити контрапродуктивно, јер уништава и неколико отпорних стабала заједно са умирућим. Један приступ управљању болешћу може бити узимање грана са отпорних стабала и њихово калемљење на подлогу како би се у контролисаном окружењу произвеле семенке отпорних стабала. Литванско испитивање које је имало за циљ идентификацију стабала отпорних на болест резултовало је одабиром педесет таквих стабала за формирање размножних популација европског пепела у различитим провинцијама Литваније. Програм узгоја отпорних стабала је изводљива стратегија али процес обнове популација у целој Европи вероватно ће захтевати деценије.

Галерија

Референце

Спољашње везе https://www.gbif.org/species/8313437

Категорија:Invazine gljive