Мечекнадашд

Мечекнадашд () је село у Мађарској, у крајње јужном делу државе. Село се налази у региону јужне Трансданубије, у барањској жупанији, у печварадском срезу.Основни подаци и поштански број села

До краја Другог светског рата, становници су били Подунавске Швабе. Већина бившег немачког становништва је протерана у Немачку и Аустрију између 1945. и 1948. године, након Потсдамског споразума. Данас тамо живи само неколико Немаца из Мађарске. Већина становника су потомци Мађара из чехословачко-мађарске размене становништва. Folia onomastica croatica 14/2005. Živko Mandić: Hrvatska imena naseljenih mjesta u Madžarskoj,

Географија Мечекнадаш се налази на 190 метара надморске висине. Његове истакнуте тачке на југозападу, на западном крају села, су Црквено брдо (Кирхенберг) које се уздиже на 471 метар. лево|мини|Разгледница из Пишпекнадашда (1935) Његове воде, потоци и извори били су обилнији у ранијем добу. Обилни Ерег или Халаш-патак, такође познат као Рак-патак, који извире из долине Обање, добио је име по бројним раковима који су се у њему гајили, према предању. Према сећању мештана, речни ракови су се налазили у потоку све до 1950-их. Име Река-патак је сада чешће у јавној свести. О његовом обиљу воде сведочи чињеница да је средином 19. века покретао 22 млина. Сећање је такође сачувало Тирк-бунар (Türkenbrunnen) који потиче са Шлосберга, а који је напајао купалиште које је још увек радило 1960-их. Вода из доброг природног извора је такође спуштана до вештачки створеног некадашњег басена Лабудовог језера испред бискупског замка. Временске промене и опште отопљавање последњих тридесет година променили су стање вода насеља.

Мечекнадаш је насеље са скоро 1.600 становника у планинама источног Мечека, североисточно од Печварада, јужно од Боњхада, између Хидаша и Зенговаркоња, дуж деонице главног пута 6 између Печуја и Сексарда. Налази се као део Националног парка Дунав-Драва, на граници заштићеног подручја Источни Мечек, у живописној долини Ерег-патака.

Село лежи на источном рубу Мечека, где се планине у источном правцу преливају у падине Барањских брда, део административног подручја већ припада Герешди брдима. Долина Ерег-патак, која извире између планина и раније је увек била обилна водом, најзначајнији је елемент географског окружења насеља, које је окружено пространим подручјима трске и шаша на дну долине, док долина Рак-патак према Офалуу, долина Волђсеги-патак на северу и брда између њих карактеришу пејзаж.

Етимологија Назив насеља се односи на локалне природне географске карактеристике, које имају значење трскара и слоузавост (nádas, zsombékos) тако да је у најранијим документима добило име на основу ове еколошке карактеристике. Средњовековне верзије имена села појављују се у документима у облику Надаш, Надашт, Надошт(Nadas, Nadasth, Nadosth). У 16. и 18. веку било је познато у верзијама Рацнадашд, Надашђе (Rácnádasd, Nadasgye) због Срба који су овде долазили са Балкана бежећи од Турака. Касније, до 1910. године, звао се Надашд (Nádasd), између 1910. и 1950. године, што се односи на владичин покровитељство, Пишпекнадашд (Püspöknádasd), а затим од 1950. године па надаље звао се Мечекнадашд (Mecseknádasd).Хрвати су наденули селу име Надош.Folia onomastica croatica 14/2005. Živko Mandić: Hrvatska imena naseljenih mjesta u Madžarskoj,

Историја Село негује сећање на Свету Маргарету Шкотску, рођену у замку Река, Мечекнадаш, средином 11. века. Била је ћерка енглеског принца Едварда Изгнаника, сина Едмунда Ајронсајда, краља Енглеске. Према локалном народном предању, принц Едвард је стигао у Краљевину Мађарску током владавине Стефана I. Едварду је дато имање под називом Terra Britanorum de Nadasd, на којем се налазио замак Река., Boydell & Brewer, 2000 Његова деца, рођена у Мађарској, била су Маргарета, Едгар Етелинг и Кристина. Локација замка Река налази се на врху брда означеном крстом, према отвору у долину Старог Рудника (Обањаи-волги).

На гробљанском брду налази се стара романска црква из доба Арпада, која је првобитно била парохијска црква села. мини|Шлосберска црква, остаци Недалеко од данашњег села налазе се остаци два некадашња замка и рушевине цркве, чија је тачна историја није најјаснија. Један се налазио на Шлосбергену (тј. Брду замка) поред јужне стране главног пута 6, 100 метара од села, који је некада био велика црква и/или замак. Други је замак Река (некада зван замак Рак) који се налази на Ерег-хеђу, поред приступног пута ка Обањи, који нема причу повезану са својим садашњим именом, већ много значајнију причу, чија радња датира из времена Светог Стефана.

У повељи из 1235. године, данашња капела Светог Стефана помиње се као „Црква краља Ладислава“. Године 1296. насеље је још увек припадало жупанији Толна, и тада се већ помиње као посед са замком. Такође је била посед и парохија архиђаконата Толна 1330. године. Године 1335. име се у то време доследно писало као Nádasd, црква је имала свештеника по имену Gerardus. Из 14. и 15. века сачувана су имена неколико породица које су поседовале село: Kórógyi (1433), Maróthi (1465, тада се већ помиње као oppidum, а према данашњем извештају као „пољски град“), и Miklós Csupor из Monoszlóa (1473) били су њени власници. На другом месту је записано да је мађарски краљ Маћаш 1464. године пренео имање Печујској епископији због Јанус Панонијевих заслуга. мини|лево|Немачка етно кућа Најефикасније решење против депопулације било је организовано пресељење. Печујски бискуп, Матијаш Раданај, повратио је епископске поседе, укључујући и Надашд, а од 1718. године његов наследник, Вилмош Неселроде, позивао је католичке досељенике на њих углавном из Хесена, Рајнске области, Шпесарта, Франконије – али и са многих других локација. Од тада је почело и континуирано немачко насељавање у Надашу, наиме Франаца са територије Вирцбуршке надбискупије, углавном из Фрамерсбаха у региону Шпесарт и из области Зингрунд, али је стигло и неколико штајерских и алзашко-лотариншких породица. У наредним деценијама део становништва се стално мењао, неки људи су се одселили, али су овде долазили и из других немачких села у Мађарској, па је убрзо становништво села било скоро 100% Немаца. Неколико преосталих аутохтоних мађарских породица такође су се германизовале (нпр. породице Бујтор, Декањ, Палфи). Многи Мађари су се преселили у суседна реформисана села, Зенгёваркоњ, удаљен око 8 км, и Вараљу, удаљену 5 км, где су такође развили своје препознатљиве народне традиције. Овај етнички састав је опстао до краја Другог светског рата.

Након насељавања почетком 18. века, католичка парохија је поново успостављена 1719. године, а мађарска евиденција је почела 1721. године. У време канонске посете која је почела 15. септембра 1721. године, коју је спровео катедрални каноник Имре Бохус, ова парохија је обухватала Обању (Alte Glashütte, Glashütte, село и даље припада овде као филија), Берекаљу (ово мало село је веома дуго припадало Надашу у претходним вековима, иако се налази ближе Хидашу), Хидаш, Кишујбању, Нађмањок и Чико. Потоњи су додате парохији Боњхад 1727. године, Кишујбања је припојена Хосухетењу 1776. године, а Берекаља Боњхаду 1783. године. До завршетка барокне парохијске цркве Светог Ђорђа 1770. године, верници су користили цркву Светог Стефана. У то време, развој верског живота села, представљен у зградама, био је посебно спектакуларан, јер је бискуп Ђерђ Климо много донирао у такве сврхе. Историја дома (Historia domus) се чува од 1777. године, али је у то време и парох Визер ретроспективно писао историју села. Што се тиче свештеника који су овде активни, парохија је до данас имала 27 парохијских свештеника, а до отприлике педесетих година 20. века, он је скоро увек служио као капелан у Надашду.

У годинама након Другог светског рата, многе немачке породице су депортоване, и супротно увреженом мишљењу, не само бивши чланови Фолксбунда. Неки возови су враћени из области Линца у Аустрији, а њихови путници су на крају послати у принудни смештај у Мађарској, у области Хајош између река Дунав и Тиса. Одавде, и из бројних других логора за интернирање и принудног смештаја (нпр. Ленђел, Ђеркењ), било је оних који су се могли вратити у своја родна села, али до краја првог таласа депортација, око 1.000 чланова 200 породица завршило је у америчкој окупационој зони Немачке. Каснијим транспортима, много мање њих од претходних завршило је у совјетској зони, касније у ДДР-у. Ова трансформација становништва таквом брзином означила је почетак новог света. Нови досељеници су стигли у село из других делова земље, а неколико породица расељених из Височина у оквиру чехословачко-мађарске размене становништва такође је пресељено овде, али је требало неко време да се постигне „мирна коегзистенција“. Овај позитиван процес је, парадоксално, потпомогнут новом комунистичком диктатуром која се паралелно развијала и јачала. Сиромаштво и свакодневно угњетавање углавном су подједнако погађали и досељенике и староседеоце. Нови систем је селу дао и ново име, од 1950. године постаје Мечекнадаш уместо Пиппекнадаш. Судбина села није се значајно разликовала од судбине других мађарских села са сличним карактеристикама. Шездесетих и седамдесетих година развио се релативни материјални просперитет и развој, који је потом и овде застао осамдесетих година. Након промене режима, почетак деведесетих година карактерисала је нека врста друштвеног комешања и реорганизација економских основа у селу.

Отварањем граница, већ живи односи са Немачком и рођацима који су тамо били пресељени су одржани и чак постали „званични“. Партнерство је успостављено почетком деведесетих година са Унтерензингеном у Баден-Виртембергу, а затим 2003. године са Фрамерсбахом у Баварској, одакле су потицали преци мештана. Многи људи су напустили село да би радили и студирали у иностранству, а државно богатство је такође прерасподељено овде. Покренути су послови, од којих је неколико постало успешно. Што се тиче млађе генерације, постоји већа миграција, углавном ка Будимпешти и другим великим градовима. Ови процеси су у складу са економско-финансијским падом запослености у региону Јужне Трансдунавије. Становништво села је смањено, а тренутно овде живи око 1.500 сталних становника. Многе велике породичне куће које су у прошлости изграђене напорним радом сада служе као домови само за једну старију особу. Насупрот томе, многе породице са малом децом и млади парови бирају Мечекнадашд као свој нови дом, јер су близина градова (Печуј, Сексард, Боњхад), повољне саобраћајне везе, могућности које нуди главни пут 6, прелепо природно окружење и бројне постојеће основне услуге и локални предузетници резултирали насељем погодним за живот.

Демографија На попису из 2011. године, 87,4% становништва се изјаснило као Мађари, 0,2% као Роми, а 50,2% као Немци (11,8% се није изјаснило; због двоструког идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Верска расподела је била следећа: римокатолици 72,3%, реформисти 2,7%, лутерани 0,8%, гркокатолици 0,2%, неконфесионални 3,9% (19,2% се није изјаснило). Mecseknádasd Helységnévtár

У 2022. години, 85,1% становништва се изјаснило као Мађари, 37,4% као Немци, 0,2% као Роми, 0,1-0,1% као Хрвати, Бугари, Русини, Срби, Румуни, Пољаци и Јермени, 1,9% као остале, недомаће националности (12,7% се није изјаснило; због двоструког идентитета, укупан број може бити већи од 100%). Према својој вероисповести, 50,4% су били римокатолици, 2,3% калвинисти, 1,1% лутерани, 0,2% гркокатолици, 0,1% православци, 0,5% остали хришћани, 1% остали католици, 6,6% неконфесионално (37,6% није одговорило).

Референце

Литература

(2001) Die Geschichte de Ungarndeutschen in Nadasch zwischen 1930 und 1950. Fejezetek Mecseknádasd Történelemből II. Mecseknádasd. (2001) Bestrafung einer Volksgruppe. Fejezetek Mecseknádasd Történelemből II. Mecseknádasd.

Спољашње везе Веб-сајт локалне самоуправе Mecseknádasd Önkormányzatának honlapja Légifotók Mecseknádasdról Mecseknádasd a Vendégvárón Надош на fallingrain.com

Категорија:Насељена места у жупанији Барања