Уговор о савезу између Грчке и Србије потписан је у Солуну 1. јуна 1913. године, након Првог балканског рата, када су обе државе желеле да сачувају своје територије у Македонији од бугарског експанзионизма. Уговор је поставио темељ грчко-српских односа током једне деценије, остајући на снази током Првог светског рата, све до 1924. године.

Позадина Током Првог балканског рата, Српска краљевска војска и грчка војска су углавном деловале на простору Македоније, која је у потпуности ослобођена до краја 1912. године, док је бугарска војска ослобађала простор Тракије. Највећи град у области Македоније, Солун, ослобођен је од стране грчке војске почетком новембра. Међутим, Краљевина Бугарска је захтевала већи део македонске области за себе, ослањајући се на улогу своје војске у одбијању османских снага у првом рату, као и на предратне споразуме са Србијом везане за обостране територијалне претензије на север области. Грчка, која није потписала ниједан споразум о разграничењу и подели области, и Србија, која је Лондонском конференцијом приморана од стране Великих сила да преда своје територије у Албанији у корист новоформиране Кнежевине Албаније, противиле су се бугарским захтевима и инсистирале на Uti possidetis подели области.

Преговори и потписивање уговора Дана 9. марта 1913. године, грчки министар спољних послова Ламброс Коромилас наложио је грчком амбасадору у Београду да испита став српске владе у погледу могућности закључења билатералног савезничког уговора. Прелиминарни разговори брзо су дали резултате и 5. маја Коромилас и српски амбасадор у Атини потписали су први протокол, којим су се обе стране обавезале на узајамну подршку против Бугарске, уколико би она одбила да призна територијални статус кво. Протокол је такође обухватао педесетогодишњи трговински споразум којим је српским компанијама омогућено коришћење Солуна. Након тога уследила је војна конвенција, потписана 13. маја у Солуну. Српска влада је, међутим, одбила да ратификује потоњу конвенцију, инсистирајући да Грчка на себе преузме ранију бугарску обавезу да обезбеди 200 000 војника у случају аустроугарског напада. Грчка влада је оклевала да на то пристане, али је, након сукоба између грчких и бугарских снага дуж међусобне демаркационе линије код Нигрите и планине Пангеон, као и услед става премијера Елефтериоса Венизелоса да би аустро-српски рат ускоро увукао и остале велике силе у сукоб, на крају пристала.

Завршни Уговор о миру, пријатељству и узајамној заштити потписан је у Солуну 1. јуна 1913. године, од стране грчког амбасадора у Београду, Јоаниса Александропулоса, и српског амбасадора у Атини, Матеје Бошковића.

Члан 1 је гарантовао узајамну заштиту територијалних поседа потписница, успоставио одбрамбени савез и онемогућио свакој влади да самостално закључи мировни уговор.

Члан 2 је обавезао обе државе на заједнички наступ за преговарачким столом против Бугарске.

Члан 3 је потврдио грчко–српску границу (данас границу између Грчке и Северне Македоније) на основу линије разграничења између војске две државе.

Чланови 4 и 5 су дефинисали територијалне претензије сваке државе на територије под бугарском контролом (линија Ђевђелија–река Вардар–Брегалница–Осоговска планина за Србе и Беласица–Елефтерски залив за Грке), обавезали их да траже међународно посредовање и да на оружану агресију Бугарске против било које од потписница одговоре свим расположивим снагама.

Пратећа војна конвенција обавезала је сваку државу да притекне у помоћ другој са свим расположивим снагама у случају да неку од њих нападне трећа сила, или, уколико једна од потписница прва објави рат, да друга задржи повољну неутралност и спроведе делимичну мобилизацију (40.000 људи за Грчку и 50.000 за Србију). Потписивање грчко–српског савеза дефакто је представљало распад Балканског савеза. Дана 30. јуна бугарске снаге су напале грчке и српске положаје, чиме је започео Други балкански рат.

Утицај Савез је одиграо значајну улогу у Првом светском рату, када је Аустроугарска напала Србију. Венизелос је мобилисао грчку војску, али је наишао на одбијање германофилски настројеног краља Константина I да уђе у рат на страни сила Антанте. У покушају да изврши притисак на краља, Венизелос је средином 1915. године дозволио искрцавање британско-француских снага у Солуну ради помоћи Србима, чиме је успостављен Солунски фронт. Криза између председника владе и краља око питања учешћа земље у рату довела је до Националне шизме, која је оптерећивала грчки политички живот све до тридесетих година 20. века. Уговор о савезу је коначно једнострано поништила нова Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца 1924. године, као одговор на контроверзни грчко-бугарски Политис–Калфов протокол о мањинама.

Види још Балкански савез Односи Србије и Бугарске Солунски фронт Балкански ратови

Референце

Категорија:Србија у 1913. Категорија:Грчка у 1913. Категорија:Уговори Категорија:Односи Србије и Грчке