Енглеска инвазија на Шкотску () представљала је велики војни поход који је предузела Краљевина Енглеска против Краљевине Шкотске у оквиру ширег сукоба познатог као Стогодишњи рат. У јулу 1385. године Ричард II, краљ Енглеске, предводио је једну у дугом низу инвазија на Шкотску током 14. века. Поход је био одмазда за шкотске граничне препаде, али је такође био испровоциран доласком савезничке француске војске у Шкотску 1384. године. С обзиром на то да су Енглеска и Француска биле у Стогодишњем рату, Француска и Шкотска су активирале свој споразум о узајамној подршци (). Ричард, који је тек недавно постао пунолетан, био је краљ од кога се очекивало да понови војне успехе свог оца Едварда Црног Принца, и деде, Едварда III. Енглеско племство је имало ратне амбиције, али се није слагало око тога да ли треба напасти Француску или Шкотску. Ричардов стриц, Џон од Гента, фаворизовао је Француску, што би му донело тактичку предност у Кастиљи, на чији престо је полагао право преко своје супруге, Констанце. Краљеви пријатељи, од којих су многи били и Гентови непријатељи, преферирали су Шкотску као циљ. Парламент је претходне године одобрио средства за континентални поход. Игнорисање Доњег дома сматрало се немудрим. Без финансирања, Круна није могла да приушти поход. Ричард је одлучио да сазове феудални позив, који није био сазван 58 година, и никада више неће бити. Позив је изазвао негодовање, па се од њега одустало. Круна је подигла трупе на уобичајен начин, склапајући уговоре са својим главним закупницима (вазалима) да подигну и наоружају своје поданике и за то приме плату.

Ричард је прогласио уредбе како би одржао дисциплину у својим инвазионим снагама, али су проблеми пратили поход од самог почетка. Једног од Ричардових витезова убио је краљев полубрат пре него што је војска стигла до Единбурга. Тамо је руководство било подељено и често се више бавило међусобним сукобима него ратовањем. Француско-шкотска војска се повукла пред енглеским напредовањем и одбила отворену битку, уништавајући залихе и инфраструктуру приликом повлачења. Енглези су брзо исцрпели храну и друге залихе. Постигнуто је мало тога од војног значаја, осим спаљивања приватне имовине. Крајем августа војска се повукла назад у Енглеску. Док се повлачила, француско-шкотске снаге извршиле су препад на Енглеску са Западне марке, стигавши до Карлајла и опљачкавши регион. Ричард је након овога покренуо мало војних похода; његова последња, у Ирску 1399. године, довела је до његовог свргавања у одсуству од стране Гентовог сина, Хенрија Болингброка, који је постао Хенри IV.

Позадина alt=Савремена слика краља Ричарда II|мини|усправно|Портрет Ричарда II од Енглеске До краја 14. века, Енглеска је била у рату са Француском скоро педесет година. Уз избијања куге и лоше жетве, ово је оптеретило финансије земље, која није могла да подржи велики поход. Велики гарнизони у Аквитанији, Бресту, Калеу и Шербуру захтевали су финансирање, али су три од четири недавна парламента одбила краљу давања. Након крунисања Ричарда II 1377. године, суочавајући се са ојачалом француском круном, многи енглески континентални поседи су изгубљени. До 1385. године рат је изгубио на замаху; борбе су се углавном водиле кроз ратове преко посредника, као што је то било током португалске кризе 1383–1385. Ричардов канцелар и миљеник, Мајкл де ла Пол, гроф од Сафока, окривљен је за овај недостатак успеха и оптужен за попуштање. Историчар Најџел Сол сугерисао је да „војно смањење трошкова није било толико ствар избора за канцелара Пола, то му је било наметнуто околностима“.

Друге присталице краља Ричарда, посебно грофови од Нотингема и Оксфорда, посвађали су се са краљевим стрицем, Џоном од Гента, војводом од Ланкастера, 1384. године, што је довело до популарних гласина да ће војвода бити убијен током витешког турнира. Гент је био моћан човек, најбогатији у краљевству после краља, али није био нарочито популаран: Сол га описује као „превише важног да би био игнорисан, а ипак превише непопуларног да би могао да повуче многе друге са собом“. Раздор између Ричарда и Гента потекао је из разлика у спољној политици. У децембру 1384. краљевски суд је фаворизовао војну експедицију у Шкотску, која је била савезник Француске против Енглеске од 1295. године. Гент (и његов брат, војвода од Глостера), међутим, фаворизовали су континентални поход. Састанак се претворио у међусобне оптужбе, и Гент је отишао љут. Након гласина о његовом могућем убиству, Гент се повукао у замак Понтефракт, одазивајући се краљевом позиву у Вестминстер тек почетком следеће године, и чак и тада у пратњи велике и тешко наоружане свите коју су чинили његова кућна гарда и наоружани поданици.

Француска је поново ојачала под вођством Шарла V, и до 1377. повратила је већи део територије коју је освојио Едвард III, посебно на југозападу. Ово је угрозило и енглески национални понос и економске интересе. Године 1384. де ла Пол је најавио краљевску експедицију, али је избегао да прецизира њен циљ. Избор је направљен за Круну када су Французи послали Жана де Вијена, адмирала француске флоте, у Шкотску са војском следеће године са око 1.300 оклопника и 250 самострелаца. Ова сила би Шкотима пружила техничку помоћ и подстакла инвазију на Енглеску. Почетком јуна 1385. савет у Редингу одлучио је као одговор да Шкотска буде први поход младог краља. Инвазија је била део опште политике оштрог реаговања на кршења англо-шкотског примирја; енглеска Анонимна хроника наводи да га је Шкотска „лоше држала“, док су Дагласи нагризали енглеске поседе северно од границе. Током овог периода примирја су могла бити флексибилна; претходно примирје између Енглеске, Француске и Шкотске, преговарано је 1383. године. Често је кршено; у априлу 1384. Гент је повео () казнени препад карактеристичан по пљачки и бруталности, намењен и наношењу економског уништења и нарушавању морала у југоисточну Шкотску. Ово је стигло до Единбурга, али не даље.

Гентова преферирана шкотска политика била је мир, регрутовао је Шкоте у своју свиту, углавном из личних разлога. Мир на северној граници би олакшао пут за његов жељени поход на Иберијском полуострву. Шкоти су се према њему 1381. године добро опходили, када је избио Сељачки устанак у Енглеској; пружили су му уточиште на десет дана.. Гентова политика се урушила доласком де Вијенових снага у Шкотску. Његова стратегија залагања за мир није нужно била лоше осмишљена: да је успела, северно ратиште би било неутралисано, што би омогућило Енглеској да се поново фокусира на Француску. Према историчару Џејмсу Гилеспију, Гентов предлог „је био коцка, али разумна коцка“. Њихов лош однос утицао је на краљево одбацивање Гентове стратегије, док је утицај Норфока и Оксфорда код Ричарда такође осигурао да Гентови ставови буду одбачени.

Путовање на север било је једно од неколико дугих краљевских путовања, свечаних посета регионима са церемонијалним поворкама кроз градове, које је Ричард предузео током своје владавине,

Француска војска у Шкотској alt=Бакрорез Жана де Вијена из 19. века|left|thumb|upright|Жан де Вијен (лево), приказ из деветнаестог века Према споразуму са Француском, Шкотска је имала уверавања да ће је Француска војно подржати у рату са Енглеском. Гентови покушаји да унапреди мир између Енглеске и Шкотске нису одговарали Француској, која је, каже медиевиста Меј Макисак, била „жељна да профитира од енглеских унутрашњих неприлика“. Француска претходница стигла је у Шкотску у мају 1384. године. Њихов долазак уследио је након пада замка Лохмејбен, последњег енглеског упоришта северно од границе. Губитак овог замка, каже Ентони Так, учинио је Камберленд „рањивијим него што је био у последњих педесет година“. Ово је пружило оправдање за енглеску инвазију на Шкотску уместо на Француску.

Француска флота под командом де Вијена напустила је Слојс 22. марта 1385. и избегла енглеске патролне бродове. Стигла је у Лит три дана касније са 1.315 оклопника, 300 самострелаца и 200 неутврђених других лица („слугу“ у француским записима). Историчар Џонатан Сампшон процењује да је „са уобичајеним пратиоцима“ војска бројала око 2.500 људи. Донели су коње, 600 оклопа и други ратни материјал за шкотску војску, као и 50.000 ливри у златним флоринима за краља Роберта II. Дана 1. јула, француски и шкотски ратни капетани потписали су споразум (на француском) у Единбургу, у којем су изнели план свог похода. Ове уредбе су биле веома детаљне. Њихов поход је требало да почне 8. јула. Де Вијен је намеравао да опустоши целу енглеску границу, иако, сугерише Садлер, овај циљ је био „заснован на потпуном неразумевању природе сукоба у пограничним областима (Марчевима)“.

Енглеске припреме thumb|upright|alt=скенирани средњовековни рукопис у боји|Први лист дисциплинских уредби енглеске војске, 17. јул 1385, у Дараму Најновије примирје са Шкотском требало је да истекне 15. јула 1385, а енглеска смотра заказана за претходни дан указује на то да је инвазија требало да буде покренута одмах. Краљ Ричард, који је имао скоро осамнаест година, видео је поход као прилику да се представи као освајач краљевстава по узору на свог оца Едварда Црног Принца и деду. Према историчару Кристоферу Флечеру, то би показало „не само шта би краљ учинио, већ и шта би човек учинио“, а Ричард би тиме демонстрирао своју краљевску независност. Ентони Гудман сугерише да је, поред стратешке неопходности похода, његова политичка сврха била да повећа Ричардов војни престиж и политички углед, а Сампшон напомиње да се „присуство енглеског краља... показало као моћан фактор за регрутацију“.

Војска је 10. јуна стигла у Нотингем, а средином месеца била је у Јорку где су подељене прве плате. Војска, која се очекивала у Њукаслу до 14. јула, каснила је скоро недељу дана. Дана 16. јула, добављачима у Дараму, Јоркширу, Нортамберленду, Камберленду и Вестморланду наложено је да прате војску „са свим намирницама потребним за одржавање људи и коња и да их продају војсци по разумној цени за готовинско плаћање“. Градовима дуж руте наложено је да „пеку и варе“ храну и пиће, док су њихове пијачне повластице биле укинуте током трајања рата. Коначна смотра одржана је у Бервику.

Краљеве уредбе Војне и поморске уредбе су састављене у Дараму, а нацрт су израдили Ричард, Гонт, као стјуард Енглеске и Томас Моубреј, гроф маршал од 30. јуна, и неколико „мудрих витезова“. Уредбе су проглашене 17. јула.

Иако су дисциплинске уредбе имале војни преседан у хришћанском свету, издате су војсци Другог крсташког рата 1147. године и неколико њих од стране Едварда III 1346. године, оне из 1385. године представљају најранији потпуни кодекс енглеске војне дисциплине који је данас сачуван. Написане на француском, састоје се од двадесет шест клаузула које кодификују понашање трупа током офанзиве, на пример, експлицитно забрањујући силовање и светогрђе. Трећа одредба забрањивала је војницима:

Пружале су практична упутства, попут подсећања бродских капетана да остану близу заповедничког брода током олуја и смерница о казнама за преступе војника. Налагале су да енглески војници носе грб Светог Ђорђа, а да шкотски војници ухваћени са истим обележјем треба да буду убијени.

Такве уредбе биле су неопходне за одржавање дисциплине, посебно у уговорној војсци. Будући да су се војске подизале само на одређене периоде, било је немогуће усадити војничку дисциплину у трупе као код стајаће војске. Средњовековне војске су регрутоване за војне походе, често само на неколико месеци, а затим распуштане. Због тога је било немогуће осигурати да ће људи обавезани претходним прописима бити поново регрутовани. Круна је преферирала мобилност и поузданост плаћених, професионалних војника у односу на војску подигнуту од феудалних закупаца.

Феудална обавеза