или ређе био је постхумни погребни обичај који се користио у Европи у средњем веку као средство за транспорт и свечано збрињавање тела појединаца високог статуса. Племићи су често подвргавани обичају Mos Teutonicus ако су им гробна места била удаљена од места смрти. Поступак је подразумевао уклањање меса са тела, како би се кости покојника могле хигијенски пренети из удаљених земаља назад у завичај. Позадина Током средњег века, племићи су понекад умирали далеко од места где су желели да буду сахрањени. Често су желели да им срца буду сахрањена у завичају, те су њихова тела морала да путују на велике удаљености. Цар Карло Велики је забранио кремацију, сматрајући да је уништавање костију уништавање душе. Свако ко би кремирао нечије кости био је подложан смртној казни. Тако је пракса Mos Teutonicus настала као начин да се кости очувају при преносу на велике удаљености без њиховог уништавања. Mos Teutonicus је забележен већ у 10. веку. Познати примери су више владара из Отонијанске и Салијске династије, чија су тела преношена на места сахране далеко од места смрти.

Током Другог крсташког рата за Свету земљу није се сматрало прикладним да аристократе буду сахрањене далеко од завичаја, на муслиманској територији. Пренос целог тела на велике удаљености био је непрактичан и нехигијенски због распадања. Mos Teutonicus је био нарочито распрострањен у топлијим поднебљима, попут подручја око Средоземног мора, пошто је тело било подложно бржем распадању.

Немачке аристократе су биле посебно забринуте да сахрана не треба да буде у Светој земљи, већ на домаћем тлу. Фирентински хроничар Бонкомпањо био је први који је поступак изричито повезао са немачким аристократама и сковао израз , у значењу „германски обичај“.

Енглеске и француске аристократе су углавном више волеле балзамовање од , при чему су утроба и срце сахрањивани на одвојеној локацији од леша. Једна од предности била је то што је био релативно економичан у поређењу са балзамовањем и хигијенски прихватљивији.

Очување лешева било је веома популарно у средњовековном друштву. Распадајуће тело сматрало се представником нечег грешног и злог. Балзамовање и , заједно са надгробним скулптурама, били су начини да се лешу да илузија непокретности и да се уклони непријатна слика труљења и распадања. thumb|upright=1.45|Лобања Луја IX у Saint-Laurent-du-Var, Француска|alt=A human skull with a crown in a niche. Outside of the niche, two angel putti hold a marble plate inscribed 'Ex Ossibus / Sanctus Ludovicus Rex Francorum / Louis XI - Roi de France / Mort à Carthage le 25 août 1270 / Huitième Croisade / Ora Pro Nobis'. Године 1270, тело краља Луја IX, који је умро у Тунису, на муслиманској територији, било је подвргнуто поступку ради преноса назад у Француску. Поступак Поступак Mos Teutonicus почињао је тиме што је леш био раскомадан како би се олакшала наредна фаза, у којој су делови тела били кувани у води, вину, млеку или сирћету током неколико сати. Кување је имало ефекат раздвајања меса од костију. Срце и црева морали су бити уклоњени како би се омогућио правилан пренос костију. Сав преостали материјал је стругањем уклањан са костију, остављајући потпуно чист скелет. И месо и унутрашњи органи могли су бити одмах сахрањени или конзервирани сољу на исти начин као животињско месо. Кости су потом могле бити посуте парфемима или мирисима. Кости и свако конзервисано месо затим су преношени назад у домовину покојника ради свечаног укопа. Средњовековно друштво је утробу углавном сматрало недостојном и њено одлагање није било праћено посебном свечаношћу, нарочито међу немачким аристократама. Забрана Иако је Црква високо ценила ову праксу, познато је да је папа Бонифације VIII имао нарочиту одбојност према Mos Teutonicus због свог идеала телесног интегритета. Својом булом из 1299. године, De Sepulturis, Бонифације је забранио ову праксу. Издата папска була којом је ова пракса забрањена често је погрешно тумачена као забрана дисекције људи. Ово је можда ометало анатомска истраживања, ако су анатоми страховали од последица и казне због медицинских обдукција, али De Sepulturis је забрањивао само чин Mos Teutonicus, а не дисекцију уопште (познато је да су средњовековни лекари широко практиковали дисекцију и обдукцију, иако је већина имала помоћника који је изводио стварне резове и манипулације лешевима). Пракса Mos Teutonicus је на крају престала у 15. веку. Напомене

Референце

Литература

Категорија:Традиција Категорија:Ритуал Категорија:Крсташки ратови