мини|upright=1.5|Вервет мајмун са младунчетом у Танзанији
Алородитељство (или алородитељска брига) је термин за било који облик родитељске бриге коју појединац пружа према младима који нису његови директни потомци. Ови младунци се често називају „непотомским” младима, иако међу њима могу бити и унуци. Међу људима, алородитељство често обављају бабе и деде детета, као и старија браћа и сестре. Појединци који пружају ову негу називају се неутралним термином „алородитељ” (или „помагач”).
Алородитељска брига обухвата широк спектар система родитељства у различитим групама животиња и друштвеним структурама. Однос између алородитеља и младунчета може бити мутуалистички (обостран) или паразитски, и може се одвијати између јединки исте или различитих врста. Кооперативно узгајање, заједничка брига о леглу, реципрочно алодојење, паразитизам легла и прељуба (подизање туђег потомства) представљају ситуације у којима алородитељство игра улогу.
Овај облик родитељства се често виђа међу људима. Међутим, није толико заступљен међу другим врстама. Алородитељство је ретко међу класама животиња као што су птице и сисари, при чему само око 3% сисара показује овај стил родитељства, али то не значи да се не дешава. Код врста које практикују алородитељство, примећено је да потомци расту брже и често се раније одбијају од сисе.
Понашање Понашање које се врти око алородитељске бриге је више или мање исто међу врстама. Термин „бебиситовање” се често користи да опише како овај родитељски стил функционише. Код људи, алородитељство је уобичајено и углавном се врти око овог термина. Други родитељи и људи пазе на туђе младе и помажу у бризи о њима док су биолошки родитељи заузети. Ово се види и код уљешура. Како би се мајци омогућило да зарони и прикупи храну и ресурсе, китови у њиховој друштвеној групи раздвајају своје зароне, омогућавајући да беба буде надгледана и под надзором другог кита у сваком тренутку. Птице врсте сјајни чворак (Lamprotornis superbus) такође показују ово понашање. Њихова ситуација живота у групи доприноси многим потенцијалним родитељским фигурама у животу младунчета. Мајка и отац могу пружати топлоту и чувати гнездо, међутим, мрежа других сјајних чворака такође пази и брине о потомцима. Ова понашања омогућавају родитељима већу слободу док знају да су млади збринути. Сама алородитељска брига укључује одређена понашања појединаца који учествују у овој бризи. Код људи и шимпанзи, ово може укључивати ношење, шетњу са младунцима, чишћење и физички контакт са њима. Код других животиња као што су китови, птице и индијски пси луталице, ова понашања могу бити храњење/регургитација хране, пружање топлоте и чување. Код морских лавова, могу се видети понашања као што је алодојење. Понашање је центар алородитељства и без родитељске бриге, младунци многих врста не би преживели.
Алодојење Алодојење спада под алородитељство. Алодојење је када женка пружа храну (млеко) за потомство које није њено. Алородитељство је ретко, али алодојење је још ређе. Један од разлога је тај што да би женка могла да доји, мора да се недавно породила. У млеку се могу наћи различита антитела и нутријенти који јачају имунитет. Алодојење помаже потомству да прими више имунолошких једињења него што би добило само од своје мајке. Алодојење не користи само потомству, већ користи и женки која доји омогућавајући јој да стекне мајчинско искуство, па ће тако, када њено потомство буде ту, моћи да ојача његове шансе за преживљавање. У студији спроведеној на врстама са кооперативним узгајањем и врстама без њега, истраживачи су открили да је било мање врста са кооперативним узгајањем које су практиковале алодојење, међутим то није био значајан износ. Код врста без кооперативног узгајања, 66% врста које живе у групама и рађају више младунаца практиковало је алодојење у поређењу са 31% монотокних врста (које рађају једно младунче). У оба случаја, састав млека није био фактор.
У студији случаја на морским лавовима, такође се може видети алодојење. У овој студији, истраживачи су забележили догађај алодојења када је примећено да појединац доји више од једног младунчета истовремено, а сисање је вршило младунче или једногодишњак за кога је потврђено да није њен помоћу ознака, жигова или природних белега. Ако је било сумње у ово, догађај није закључен као алодојење. Током ове студије, алодојење је виђено два пута током сезоне оштењења и чешће се дешавало касније. Првородке (женке које су се први пут породиле) су чешће виђане како алодоје младунче него вишеротке (женке које су се већ порађале). Осим ако вишеротка није спавала, често не би дозволила несиновским младунцима да сисају и одмах би прекинула свако алосисање чим би приметила туђе младунче. Ово се разликовало од првородки које су дозвољавале да се алодојење настави.
Кроз ове студије се може видети да алодојење није уобичајено и да је за многе све засновано на специфичној врсти и начину живота. Иако је алодојење корисно за потомство у примању ширег спектра имунолошких једињења, многе врсте не учествују у овом догађају.
Теорија У биологији, етологији и социологији, алородитељска брига се дефинише као било који облик родитељске бриге усмерен према непотомским младима. Термин је први употребио Едвард О. Вилсон 1975. године у својој књизи Sociobiology (Социобиологија) у покушају да дефинише неутралан термин који би могао да обухвати родно и родбински специфичне термине „тетке” и „тече” који су претходно били сковани у литератури да опишу ову врсту понашања. Поред тога, Вилсон је користио термин алородитељ (или помагач) да означи појединце који пружају негу, и предложио аломајчински и алоочински као изразе који би се могли користити за разликовање пола помагача. „Алородитељ” грубо значи „други родитељ”; од грчког корена „allo-”, што значи други.
Алородитељство обухвата разноврстан опсег система родитељства и понашања. Једноставно, може се разумети као систем родитељства где појединци који нису директни генетски родитељи делују у родитељској улози, било кратак или дужи временски период. Ова дефиниција не искључује алородитеље који су крвни сродници потомства, као што су браћа, сестре и тетке, који се често примећују као „помагачи у гнезду”. У таквим случајевима, алородитељ и потомство деле степен сродства (r (коефицијент сродности) > 0); тако да је селекција сродника често укључена у еволуцију понашања. Употреба термина непотомски млади, за разлику од несродних младих, стога је важна разлика у дефиницији алородитељства. Непотомски млади у које алородитељ улаже могу бити конспецифични (исте врсте) или хетероспрецифични (различите врсте), феномен који се често примећује код риба и одабраног броја врста птица.
Постоји одређена дебата о томе да ли интерспецифично алородитељство (брига за младе друге врсте) представља „праву” алородитељску бригу, посебно када је однос паразитски за алородитеља, а брига која се усмерава је стога „погрешно усмерена” или представља неприлагођено (маладаптивно) понашање. Иако такви паразитски односи, као што је случај са пилићима кукавице, нису били посебно обрађени од стране Едварда О. Вилсона у његовој првобитној дискусији, усвајање и ропство међу врстама мрава је разматрано; однос који би се могао описати као паразитски за хетероспрецифичне младе. Овај чланак ће разматрати интерспецифична и паразитска алородитељска понашања као задовољење дефиниције алородитељске бриге.
Алородитељско улагање Године 1972, Роберт Триверс је дефинисао родитељско улагање као: „било које улагање родитеља у појединачног потомка које повећава шансу потомка за преживљавање (и тиме репродуктивни успех) по цену способности родитеља да улаже у друго потомство”.
Овај концепт родитељског улагања примењује се на алородитеља на исти начин као и на генетског родитеља; међутим, било какво улагање у производњу гамета, које је Триверс укључио у своју дефиницију, није релевантно, и стога је обично ограничено на разматрања понашања за алородитеља. Могући облици улагања које пружа алородитељ могу се дефинисати помоћу три од четири класификације потрошње енергије које су предложили Крофорд и Балон (1996): Тип II – Припрема за потомство пре зиготског развоја у смислу изградње гнезда/јазбине и одбране територије. Тип III – Директно снабдевање храном за младе. Тип IV – Нега, брига, храњење, одбрана и подучавање младих. С обзиром на то да алородитељ никада није генетски родитељ, и стога није био укључен у репродуктивно понашање/копулацију која је произвела младе, класификација Тип I, „енергетско улагање у гамете”, није релевантна када разматрамо алородитељско улагање.
Класификација Облици алородитељске бриге који се јављају у природи су бројни и разноврсни те се опиру класификацији. Односи између алородитеља и младих, као и алородитеља и генетског родитеља, крећу се од кооперативних и мутуалистичких до експлоататорских и паразитских. Доњи приказ пружа једну класификацију за многе облике алородитељства који су примећени:
„Право” (мутуалистичко) Овај облик алородитељства карактеришу интеракције/односи који пружају укупну корист за погодност (фитнес) алородитеља, младих и генетског родитеља. Ова врста родитељске бриге је често уско повезана са друштвеном организацијом и стога је веома честа у напредним животињским друштвима као што су примати. Може попримити облике:
Кооперативно узгајање – Овај систем узгајања карактеришу појединци (алородитељи) који одлажу или одустају од личне репродукције како би помогли у репродукцији других појединаца унутар групе, често доминантног репродуктивног пара. Алородитељи „помагачи” су најчешће браћа и сестре новог потомства, или браћа и сестре репродуктивног пара. Овај систем је чест међу птицама, приматима и сисарима као што су црнолеђи шакал, и афрички дивљи пси који деле храњење штенаца и показују понашање „бебиситовања”. Кооперативно узгајање се често наводи као јак доказ у прилог селекцији сродника. Кооперативно узгајање, посебно код птица, фаворизује се у маргиналним окружењима где је храна ограничена или постоје високе стопе предације, па је стога тешко да репродуктивни пар успешно подигне младе сам. Новоосамостаљени млади такође могу сматрати алородитељство најуспешнијом опцијом репродукције која им је доступна у окружењима где су ресурси оскудни или постоји засићење станишта. Екстреман случај кооперативног узгајања је оно што се дешава код еусоцијалних инсеката као што су неке врсте пчела и мрава где је кастински систем еволуирао и радилице одустају од личне репродукције да би помогле у репродуктивном успеху колоније, стичући индиректне користи за погодност кроз помагање сродним младима. Заједничка брига о леглу („бебиситовање”) – Комунална брига о леглима је слична кооперативном узгајању, али чешће укључује већи број репродуктивних парова или мајки. Понекад се назива „бебиситовање” или реципрочна сарадња; овај систем родитељства омогућава генетским родитељима већу слободу у потрази за храном, и чини се да је подржан обостраним користима које појединци учесници стичу кроз реципрочни алтруизам. Реципрочни алтруизам укључује појединце који врше дела да би повећали погодност другог појединца, у нади да ће дело бити узвраћено. Није зависан од сродства, и стога се понашање бебиситовања често примећује међу не-сродницима. Овај облик алородитељске бриге је примећен код ирваса и лосова који показују реципрочно алодојење и формирају крда „јаслице”, и код вампирских шишмиша који показују реципроцитет у дељењу хране. Женке бебиситерке се често примећују код врста примата, као што су прстенорепи лемур, вервет мајмуни, резус макаки и лангури. Формирање група јаслица је такође пријављено код атлантског кљунастог делфина и уљешура. Постоје неки случајеви у којима је примећено спајање легала између две врсте. У језеру Малави, родитељи циклида се виђају како „издају” (препуштају) своје легло у легло потенцијалног предатора, сома Bagrus meridionalis, и остају да помогну у одбрани од предатора. Занимљиво је да је брига сома о хетероспрецифичним младима мутуалистичка за све стране.