Године 1949, УНРВА је формално дефинисала појам „палестинска избеглица” као било којег палестинског држављанина или потомка мушког палестинског држављанина који је — ако се њихово уобичајено место пребивалишта налазило унутар Мандатне Палестине између 1. јуна 1946. и 15. маја 1948. — „изгубио и дом и средства за живот” током Палестинског рата 1948. године. Иако је ова дефиниција првобитно укључивала палестинске Арапе расељене из или унутар Израела, као и палестинске Јевреје расељене са територије под арапском контролом, престала је да се примењује на Арапе и Јевреје који су постали израелски држављани 1952. године; палестински Арапи који су расељени из својих домова, али су на крају остали унутар израелске територије, означени су као „присутни одсутни” и не подлежу јурисдикцији УНРВА. Поред више од 700.000 Палестинаца који су побегли или су протерани од стране Израела пре Споразума о примирју 1949., још је 285.000 до 325.000 Палестинаца расељено услед Арапско-израелског рата 1967. године.
Од 2019. године, више од 5,6 милиона Палестинаца било је регистровано код УНРВА као избеглице, од којих је више од 1,5 милиона живело у камповима које води УНРВА; помоћ УНРВА је ограничена на палестинске избеглице и њихове потомке који живе у окупираним палестинским територијама (Западна обала и Појас Газе), Либану, Јордану и Сирији. Према неким проценама, чак 1.050.000 до 1.380.000 људи, који су потомци расељених држављана Мандатне Палестине, није регистровано под мандатима УНРВА или УНХЦР-а.
Палестинске избеглице су најстарија нерешена избегличка популација у савременом свету, која је била под континуираном управом различитих арапских земаља након Арапско-израелског рата 1948., избегличке популације Западне обале под израелском управом од 1967. и администрацијом Палестинске управе од Споразума из Осла II 1995. године, и Појаса Газе којим од 2007. управља Хамас.
Данас, највећи број избеглица, преко 2.000.000, живи у Јордану, где је до 2009. године преко 90% палестинских избеглица регистрованих код УНРВА стекло пуна грађанска права. Ова бројка се готово искључиво састоји од Палестинаца пореклом са Западне обале; међутим, од децембра 2021. године, Палестинци са коренима у Појасу Газе такође остају у правном лимбу. Године 2021, јордански политичар Џавад Анани проценио је да отприлике 50% становништва Јордана има корене са Западне обале. Још око 2.000.000 избеглица живи на Западној обали и у Појасу Газе, под израелском окупацијом и блокадом. Око 500.000 избеглица живи у Сирији и Либану, респективно, иако под веома различитим околностима. Док су палестинске избеглице у Сирији задржале статус апатрида, сиријска влада им је током Асадове владавине пружила иста економска и социјална права која уживају сиријски држављани; такође су регрутовани у Оружане снаге иако нису држављани. Држављанство или легални боравак у неким земљама домаћинима је ускраћен, најзначајније за палестинске избеглице у Либану, где би апсорпција Палестинаца пореметила осетљиву конфесионалну равнотежу. За саме избеглице, ове ситуације значе смањена права: нема права гласа, ограничена имовинска права и приступ социјалним услугама, између осталог.
Дана 11. децембра 1948. године, Генерална скупштина Уједињених нација (УНГА) усвојила је Резолуцију 194 којом је потврђено право Палестинаца на повратак својим домовима.
Дефиниције
УНРВА десно|мини|250п|Палестинска избегличка девојчица и њен брат беба стидљиво чекају свој дневни оброк хране и млека од Међународног дечјег фонда Уједињених нација (УНИЦЕФ), 1948. мини|десно|250п|Палестинске избеглице жене примају свој оброк хлеба од Управе Уједињених нација за помоћ палестинским избеглицама (УНРПР), 1948. Агенција Уједињених нација за помоћ и радове (УНРВА) је орган Уједињених нација основан 1949. године са циљем пружања помоћи онима који су расељени услед Арапско-израелског сукоба. Она дефинише „палестинску избеглицу” као особу „чије је уобичајено место пребивалишта била Мандатна Палестина између јуна 1946. и маја 1948. године, која је изгубила и своје домове и средства за живот као последицу Арапско-израелског сукоба 1948. године”. Шестодневни рат 1967. године створио је нови талас палестинских избеглица које нису могле бити укључене у оригиналну дефиницију УНРВА. Од 1991. године, Генерална скупштина УН усваја годишњу резолуцију којом се избеглицама из 1967. омогућава да буду под мандатом УНРВА.На основу Резолуције Генералне скупштине УН 46/46 Ц од 9. децембра 1991.. УНРВА помаже свима „који живе у њеном подручју деловања и који испуњавају њену радну дефиницију, који су регистровани код Агенције и којима је потребна помоћ” и онима који су први пут постали избеглице као резултат Шестодневног рата, без обзира да ли живе у областима означеним као Палестински избеглички кампови или у другим сталним заједницама.
Палестински избеглички камп је „парцела земљишта коју је влада домаћин ставила на располагање УНРВА за смештај палестинских избеглица и за постављање објеката за задовољавање њихових потреба”. Око 1,4 милиона регистрованих палестинских избеглица, отприлике једна трећина, живи у 58 избегличких кампова које признаје УНРВА у Јордану, Либану, Сирији, Појасу Газе и на Западној обали. Дефиниција УНРВА не покрива коначни статус. Годишњи буџет УНРВА износи око 600 милиона долара.
Регистровани потомци палестинских избеглица УНРВА, попут носилаца „Нансеновог пасоша” и „Потврде о подобности” (докумената издаваних расељенима у Другом светском рату) или попут избеглица УНХЦР-а,http://www.unhcr.org/refworld/pdfid/3ae6b3314.pdf „Стога, носилац 'Нансеновог пасоша' или 'Потврде о подобности' коју је издала Међународна организација за избеглице мора се сматрати избеглицом према Конвенцији из 1951. године, осим ако једна од клаузула о престанку статуса није постала применљива на његов случај или је он искључен из примене Конвенције путем једне од клаузула о искључењу. Ово се такође односи на преживело дете законске избеглице.” наслеђују исти статус палестинске избеглице као и њихов мушки родитељ. Према УНРВА, „Потомци мушких палестинских избеглица, укључујући усвојену децу, такође испуњавају услове за регистрацију.”
УНХЦР је до 2014. године избројао 90.000 избеглица.
Палестинске дефиниције Палестинци праве неколико разлика у вези са палестинским избеглицама. Избеглице из 1948. и њихови потомци су широко дефинисани као „избеглице” (лаџи'ун). Палестинска ослободилачка организација (ПЛО), посебно они који су се вратили и чине део ПНА, али и становници палестинских избегличких кампова у Либану, одбацују овај термин, јер имплицира да су пасивне жртве, и преферирају аутоним 'повратници' (а'идун). reprint Они који су отишли од 1967. године, и њихови потомци, називају се назихун или „расељена лица”, иако многи такође могу потицати од групе из 1948. године.
Порекло палестинских избеглица
Већина палестинских избеглица задржала је свој избеглички статус и наставља да живи у избегличким камповима, укључујући и оне унутар Државе Палестине на Западној обали и у Појасу Газе. Њихови потомци чине значајан део палестинске дијаспоре.
Палестинске избеглице из Палестинског рата 1948.
Током Палестинског рата 1948., око 700.000Тачан број избеглица је споран. Погледајте Процене о броју палестинских избеглица 1948. за детаље. палестинских Арапа или 85% палестинске арапске популације са територија које су постале Израел побегло је или је протерано из својих домова. Око 30.000 до 50.000 њих је било живо до 2012. године.
Узроци и одговорности за егзодус су предмет контроверзи међу историчарима и коментаторима сукоба.Shlaim, Avi, "The War of the Israeli Historians." Center for Arab Studies, 1. 12. 2003. (приступљено 17. 2. 2009.) Док се историчари слажу око већине догађаја из тог периода, и даље постоји неслагање око тога да ли је егзодус био резултат плана осмишљеног пре или током рата или је био ненамерна последица рата.Бени Морис, 1989, The Birth of the Palestinian Refugee Problem, 1947–1949, Cambridge University Press; Бени Морис, 1991, 1948 and after; Israel and the Palestinians, Clarendon Press, Oxford; Валид Халиди, 1992, All That Remains: The Palestinian Villages Occupied and Depopulated by Israel in 1948, Institute for Palestine Studies; Нур Масалха, 1992, Expulsion of the Palestinians: The Concept of "Transfer" in Zionist Political Thought, Institute for Palestine Studies; Ефраим Карш, 1997, Fabricating Israeli History: The "New Historians", Cass; Бени Морис, 2004, The Birth of the Palestinian Refugee Problem Revisited, Cambridge University Press; Јоав Гелбер, 2006, Palestine 1948: War, Escape and the Palestinian Refugee Problem, Oxford University Press; Илан Папе, 2006, The Ethnic Cleansing of Palestine, OneWorld Према историчару Бени Морису, протеривање је планирало и подстицало ционистичко руководство. десно|мини|250п|Палестинске избеглице, првобитно расељене у ками на плажи у Гази, укрцавају се на бродове за Либан или Египат током рата 1948. Према Морису, између децембра 1947. и марта 1948. године, око 100.000 палестинских Арапа је побегло. Међу њима је било много припадника виших и средњих слојева из градова, који су добровољно отишли, очекујући да се врате када арапске државе победе у рату и преузму контролу над земљом.Benny Morris (2003), Када су Хагана, а затим и новонастала израелска војска (Израелске одбрамбене снаге или ИДФ) прешле у одбрану, између априла и јула, још 250.000 до 300.000 палестинских Арапа је отишло или је протерано, углавном из градова Хаифе, Тиберијаде, Беит-Шеана, Сафеда, Јафе и Акре, који су изгубили више од 90 процената својих арапских становника.Benny Morris (2003), До протеривања је дошло у многим градовима и селима, посебно дуж пута Тел Авив–ЈерусалимBenny Morris (2003), и у источној Галилеји.Benny Morris (2003), Око 50.000–70.000 становника Лиде и Рамле протерано је ка Рамали од стране ИДФ-а током Операције Дани,Benny Morris (2003), а већина осталих током операција ИДФ-а у њеним позадинским областима.Benny Morris (2003), Током Операције Декел, Арапима из Назарета и Јужне Галилеје дозвољено је да остану у својим домовима.Benny Morris (2003), Данас они чине језгро арапске израелске популације. Од октобра до новембра 1948. године, ИДФ је покренуо Операција Јоав за уклањање египатских снага из Негева и Операција Хирам за уклањање Арапске ослободилачке армије из Северне Галилеје током којих су почињени најмање девет масакра Арапа од стране војника ИДФ-а.Benny Morris, , Ови догађаји су изазвали егзодус од 200.000 до 220.000 палестинских Арапа. Овде су Арапи бежали у страху од зверстава или су протеривани ако нису побегли.Benny Morris (2003), Након рата, од 1948. до 1950. године, ИДФ је преселио око 30.000 до 40.000 Арапа из пограничних подручја нове израелске државе.Benny Morris (2003),
Палестинске избеглице из Шестодневног рата
десно|мини|250п|Палестинске избеглице беже преко Аленбијевог моста током непријатељстава 1967. мини|десно|250п|Прво склониште за хиљаде арапских избеглица које су побегле са Западне обале након непријатељстава у јуну 1967. године, било је у школама и другим јавним зградама Као резултат Шестодневног рата, 280.000 до 325.000 Палестинаца је побегло или је протерано са територија које је Израел освојио у Шестодневном рату, укључујући уништена палестинска села Имвас, Јало, Бајт Нуба, Сурит, Беит Ава, Беит Мирсем, Шујух, Џифтлик, Агарит и Хусеират, и „пражњење” избегличких кампова Акабат Џабр и Еин ас-Султан.UN Doc A/8389 од 5. октобра 1971. Параграф 57. који се појавио у Sunday Times (Лондон) 11. октобра 1970, где се помињу не само села Јалу, Бајт Нуба и Имвас, на која се такође осврнуо Специјални комитет у свом првом извештају, већ поред тога и села попут Сурит, Беит Ава, Беит Мирсем и Ел-Шујух у области Хеброна и Џифтлик, Агарит и Хусеират, у долини Јордана. Специјални комитет је утврдио да су сва ова села потпуно уништена Параграф 58. село Неби Самвил су у ствари уништиле израелске оружане снаге 22. марта 1971. године.
Палестински егзодус из Кувајта (Заливски рат)