мини|Приказ краљице Танаквил, супруге Тарквинија Приска, петог римског краља Танаквила (класични латински: [ˈtanakʷɪːɫ]; етрурски: Thanchvil) била је краљица супруга Рима, по браку са Тарквинијем Приском, легендарним петим краљем РимаРечник грчке и римске биографије и митологије, („Тарквиније“). (владао око 616–578. године п. н. е.).
Живот Као кћи моћне етрурске породице из Тарквинија у Етрурији, Танаквила је сматрала да би њен супруг био добар владар, али да, као син досељеника, не би могао да стекне власт у Тарквинију, где су тада живели. Свесна тога, Танаквила га је подстакла да се пресели у Рим, који у то време није био под доминацијом снажне локалне аристократије. Њене пророчке способности помогле су јој да Тарквинија постави за краља, а касније и Сервија Тулија за његовог наследника. Према предању, на путу ка Риму орао је однео Тарквинијев шешир, а затим га вратио на његову главу. Танаквила је овај догађај протумачила као знак да богови желе да он постане краљ.Livy, History of Rome, i. 34.
Танаквилино пророчанство се на крају остварило у случају Тарквинија — он је временом постао пријатељ краља Анка Марција, који га је поставио за старатеља своје деце.Ливије, Историја Рима, I, 34. Када је краљ умро пре него што су његова деца била довољно стара да наследе престо, Тарквиније је, користећи своју популарност у Комицијама, изабран за петог краља Рима. Владао је од 616. до 579. године п. н. е.
Имала је четворо деце, две кћери и два сина: Луција Тарквинија Охолог, седмог и последњег краља Рима, и Арунса Тарквинија. Једна од њених кћери, Тарквинија, удала се за Сервија Тулија након што је он наследио краља Тарквинија Приска на краљевском престолу.
Краљица Танаквила је одиграла значајну улогу у успону Сервија Тулија, шестог краља Рима. Одгајајући га као сопствено дете, краљица Танаквила је веровала да ће Сервије бити следећи наследник престола. Њена предвиђања су се остварила када је једнога дана, док је Сервије спавао, његову главу обавио пламен. Ватра је играла око његове главе не наносећи му никакву повреду, а када се Сервије пробудио, пламен је нестао.Ливије, Историја Рима, I, 39.Речник грчке и римске биографије и митологије, („Сервије Тулије“). Протумачивши овај догађај као знамење, краљица Танаквила је знала да ће Сервије једнога дана постати краљ. Када је краљ Тарквиније Старији убијен, краљица Танаквила је прикрила његову смрт од поданика, саопштивши им да је краљ рањен и да је сам поставио Сервија за намесника до свог опоравка. Након што је Сервије стекао наклоност народа и учврстио краљевску власт, он и краљица Танаквила су објавили Тарквинијеву смрт.Ливије, Историја Рима, I, 41.Касије Дион, Римска историја, фрагмент 9, књига II. Сенат је затим прогласио Сервија за краља, а Танаквилини синови, Луције и Арунс, оженили су се Сервијевим кћерима, Тулијама.Ливије, Историја Рима, I, 42.
Геја Цецилија мини|Портрет краљице Танаквил, Доменико Бекафуми, в. 1519 Према једној алтернативној традицији, коју наводи више римских хроничара, Танаквила је по доласку у Рим променила име у Гаја Цецилија. Под овим именом сматрана је узором женске врлине, вештом у домаћинским занатима, посебно у предењу и ткању, и повезивана је са пореклом разних римских свадбених обичаја.Фестус, Епитоме Флаксовог дела „О значењу речи“, сл. унос Gaia Caecilia.Плиније Старији, Природна историја, VIII, 74, сл. 194.Liber de Praenominibus, кратки трактат неизвесног ауторства, традиционално прилажен уз Factorum ac Dictorum Memorabilium (Запамћена дела и изреке) Валерија Максимa.Плутарх, Морална дела, „Римска питања“, 30.
Плиније наводи да су у његово време, шест стотина година касније, њено вретено и разбој били сачувани у храму Санкуса, где је стајала бронзана статуа краљице Танаквил, заједно са љубичастом туником коју је ткала за краља Сервија Тулија, а према неким изворима и појас на који је краљица Танаквила поставила низ чаролија за лечење, коме су приписиване чудотворне особине. Тврђено је да је краљица Танаквила ткала прву тунуику ректу, одећу коју су римске невесте традиционално ткале за свој венчани дан, а чак се сматрало да је стара свадбена формула коју изговарају младенци, „ubi tu Gaius, ego Gaia“ („као што си ти Гај, ја сам Гаја“), била алузија на краицу Танаквилу.Карен К. Херш, „Невеста-ткачица“, . Током ренесансе, Бокачо је у свом делу De Mulieribus Claris („О познатим женама“) навео Гају Цецилију (под именом „Gaia Cyrilla“) као пример штедљивости и једноставног начина живота римске антике.Бокачо, Познате жене, .
Референце
Литература
Тит Ливије (Ливије), Историја Рима. Гај Плиније Секунд (Плиније Старији), . Луције Местрије Плутарх (Плутарх), . Секст Помпеје Фестус, . Луције Касије Дион, том I (Loeb Classical Library, 1914), доступно онлајн. Џовани Бокачо, Познате жене ( ), превод Вирџиније Браун, , Cambridge и London. . Речник грчке и римске биографије и митологије, уредник Вилијам Смит, Little, Brown and Company, Boston, 1849. Дијана Боудер, , Phaidon Press Limited, Oxford, 1980. Марјори и Бенџамин Лајтман, , Facts On File, New York, 2000. Џојс Е. Солсбери, , Abc-Clio, Santa Barbara, 2001. Ен Р. Раја и Џудит Лин Себеста, , доступно онлајн (преузето 9. маја 2007). „Танаквила“, у Encyclopaedia Britannica, доступно онлајн (преузето 9. маја 2007).
Карен К. Херш, „Невеста-ткачица“ (The Woolworker Bride), у: Ancient Marriage in Myth and Reality, уредници Лена Ларсон Ловен и Агнета Стрьомберг, Cambridge Scholars Publishing, 2010.
Категорија:Етрурци