Џулијус Хенри „Граучо” Маркс (; Њујорк, 2. октобар 1890 — Лос Анђелес, 19. август 1977) био је амерички комичар, глумац, писац и певач који је наступао на филму, у водвиљима, на телевизији, радију и у позоришту. Сматра се једним од највећих америчких комичара.Billboard Magazine, 4. 5. 1974, стр. 35: „Граучо Маркс је био најбољи комичар којег је ова земља икада изнедрила – Вуди Ален”
Маркс је снимио 13 играних филмова као део тима са својом браћом, познатима као Браћа Маркс, од којих је он био трећи по рођењу. Такође је имао успешну соло каријеру, пре свега на радију и телевизији, а најпознатији је као водитељ квиза Клади се на свој живот ().
Његов препознатљив изглед, који је пренео из дана водвиља, укључивао је необичне карактеристике попут пренаглашеног погрбљеног држања, наочара, цигаре и густих бркова и обрва исцртаних масном бојом за лице (касније правим брковима).
Младост Граучо је рођен као Џулијус Хенри Маркс 2. октобра 1890. године на Менхетну у Њујорку.Регистрација за регрутацију из Првог светског рата 1917. године као Џулијус Хенри Маркс у Чикагу, Илиноис, користи датум 2. октобар 1890. Попис из 1900. године наводи да је рођен у октобру 1890. Маркс је изјавио да је рођен у соби изнад месаре у 78. улици, „између авенија Лексингтон и Треће”, како је рекао Дику Кавету у телевизијском интервјуу 1969. године. Касније у животу, говорећи о именима браће током свог концерта у Карнеги холу, Граучо је рекао да је добио име по свом незапосленом ујаку Џулијусу, који је живео са њиховом породицом. Граучова мајка је сумњала да је ујак Џулијус богат и да крије богатство, а Граучо је веровао да је добио име по ујаку како би га се овај сетио у тестаменту. „Његов тестамент се састојао од целулоидне крагне, билијарске кугле број 8 и три жилета. И поред тога, дуговао је мом оцу 85 долара, које овај никада није добио од њега.”Groucho Live at Carnegie Hall
Деца породице Маркс одрастала су у згради с краја 19. века у Улици 93 (Исток), број 179, близу Лексингтон авеније, у крају данас познатом као Карнеги Хил на Апер ист сајду на Менхетну. Његов старији брат Харпо, у својим мемоарима Харпо говори (Harpo Speaks), назвао је зграду „првим правим домом који сам познавао”. Насељавали су је европски имигранти, углавном занатлије. Преко пута су се налазиле најстарије куће од пешчара у том крају, у власништву људи попут добро повезане браће Лоу и Вилијама Орта. Породица Маркс је тамо живела „око 14 година”, рекао је Граучо Кавету.
мини|upright=1.3|лево|Једина позната фотографија све петорице браће Маркс са родитељима у Њујорку, 1915; с лева: Граучо (25 година), Гамо (22), Мини (мајка), Зепо (14), Френчи (отац), Чико (28) и Харпо (27) Породица Маркс је била јеврејска. Мајка, Мијене „Мини” Шенберг, и њена породица дошли су из Дорнума у северној Немачкој када је она имала 16 година. Отац, Сајмон „Сем” Маркс, променио је презиме из Марикс и синови су га целог живота звали „Френчи”, јер су он и његова породица дошли из Алзаса у Француској. Минин брат био је Ал Шенберг, који је скратио име у Ал Шин када је ушао у шоу-бизнис као половина двојца Галагер и Шин, познате водвиљске тачке с почетка 20. века. Према Марксу, када би Шин долазио у посету, бацио би локалној деци неколико новчића, тако да би га, када би покуцао на врата, окруживали обожаваоци. Маркс и његова браћа поштовали су његово мишљење и у неколико наврата га молили да напише материјал за њих.
Иако Мини Маркс није имала каријеру у индустрији забаве, имала је снажну амбицију да њени синови изађу на позорницу попут њиховог ујака. Док је свог другог сина Леонарда (Чико) терала на часове клавира, открила је да Џулијус има пријатан сопран и способност да пева тачно. Џулијусов рани циљ био је да постане лекар, али потреба породице за додатним приходима натерала га је да напусти школу са дванаест година. До тада је Џулијус постао страствени читалац, посебно љубитељ дела Хорејшија Алџера и Френка Меривела.
Након неколико покушаја канцеларијског посла и послова погодних за адолесценте, Маркс је изашао на сцену као дечак певач са тријом Џина Лироја, дебитујући у позоришту Рамона у Гранд Рапидсу, Мичиген, 16. јула 1905. године. Маркс је наводно тврдио да је био „безнадежно просечан” као водвиљски извођач, али то је био типичан Маркс, који се шалио у свом стилу. До 1909. године, Мини Маркс је окупила своје синове у неистакнуту водвиљску певачку групу под називом „Четири славуја” (The Four Nightingales). Браћа Џулијус, Милтон (Гамо) и Артур (првобитно Адолф, али од 1911. Харпо) и још један дечак певач, Лу Леви, путовали су по америчким водвиљским круговима без много успеха. Након што су исцрпили своје могућности на истоку, породица се преселила у Ла Гранџ, Илиноис, да би наступала на средњем западу.
Наводно, након посебно деморалишућег наступа у Накодочесу, Тексас, Џулијус, Милтон и Артур почели су да збијају шале на сцени ради сопствене забаве. На њихово велико изненађење, публици су се више свидели као комичари него као певачи. Прилагодили су тада популарни хумористички скеч Гаса Едвардса „Школски дани” и преименовали га у „Забава у средњој школи” (Fun In Hi Skule). Браћа Маркс изводила су варијације ове тачке наредних седам година.
Једно време, сва браћа су наступала користећи етничке акценте, што је био уобичајен штос у водвиљу. Леонард, најстарији, развио је италијански акценат који је користио током целе каријере како би убедио неке насилнике да је Италијан, а не Јеврејин. Артур, следећи најстарији, ставио је коврџаву црвену перику и постао „Петси Браниган”, стереотипни ирски лик. Његова нелагодност када говори на сцени довела је до предлога ујака Ала Шина да престане да говори уопште и игра улогу пантомимом. Џулијусов лик из „Забаве у средњој школи” био је етнички Немац, па га је Џулијус играо са типичним тевтонским акцентом. Након потапања брода 1915. године, антинемачко расположење је било широко распрострањено, а Џулијусов немачки лик је био извиждан, па је он одбацио акценат и развио лик брбљивог мудријаша који је постао његов заштитни знак.
Браћа Маркс постала су највеће комичарске звезде позоришта Палас у Њујорку, које се рекламирало као „Валхала водвиља”. Вештине склапања послова брата Чика резултирале су са три хита на Бродвеју. Ниједна друга хумористичка тачка никада није тако заразила бродвејски круг. Сав овај сценски рад претходио је њиховој холивудској каријери. До тренутка када су браћа снимила свој први филм, већ су били велике звезде са оштро избрушеним вештинама; а до 1949. године, када је Граучо поново лансиран у звезде на телевизији у емисији You Bet Your Life, он је успешно наступао већ пола века.
Каријера
Водвиљ Маркс је започео каријеру у водвиљу 1905. године када се придружио групи под називом „Лирој трио”. Јавио се на оглас у новинама човека по имену Робин Лирој који је тражио дечака да се придружи његовој групи као певач. Маркс је ангажован заједно са колегом из водвиља Џонијем Морисом. Кроз ову тачку, Маркс је први пут осетио живот извођача у водвиљу. Године 1909. Маркс и његова браћа постали су групна тачка, прво названа „Три славуја”, а касније „Четири славуја”. Мајка браће, Мини Маркс, била је менаџер групе, састављала их је и уговарала њихове наступе. Група је имала тежак почетак, наступајући у неадекватним просторима и ретко, ако икада, бивајући плаћена за своје наступе. На крају је брат Милтон (Гамо) напустио тачку да би служио у Првом светском рату и заменио га је Херберт (Зепо), а група је постала позната као Браћа Маркс. Њихова прва успешна представа била је Fun In Hi Skule (1910).
Филм upright|мини|Браћа Маркс 1931. (одозго: Чико, Харпо, Граучо и Зепо) Маркс је снимио 26 филмова, укључујући 13 са својом браћом Чиком и Харпом. Маркс је развио рутину као брбљиви преварант са карактеристичним ходом, пренаглашеним брковима и обрвама од шминке и вечитом цигаром, импровизујући увреде упућене уштогљеним дамама (које је често играла Маргарет Думонт) и било коме другом ко би му стао на пут. Као Браћа Маркс, он и његова браћа глумили су у серији популарних позоришних представа и филмова.
Њихов први филм био је неми филм снимљен 1921. године који је приказан само једном, у Бронксу, и верује се да је уништен убрзо након тога. Деценију касније, тим је претворио своје последње две бродвејске представе — Кокосови ораси (The Cocoanuts) и Животињски крекери (Animal Crackers) — у филмове. Други успешни филмови били су Мајмунска посла (Monkey Business), Коњско перје (Horse Feathers), Пачја супа и Ноћ у опери. Једна Марксова досетка тицала се његовог одговора Сему Вуду, редитељу филма Ноћ у опери. Бесан због импровизација и лудорија браће Маркс на сету, Вуд је згрожено повикао: „Не можете направити глумца од иловаче (енгл. clay).” Маркс је одговорио: „Нити редитеља од дрвета (енгл. wood).”
мини|лево|Маркс у филму Пачја супа (1933) Маркс је такође радио као радио комичар и водитељ емисија. Један од његових најранијих ангажмана била је краткотрајна серија 1932. године, Flywheel, Shyster and Flywheel, у којој је глумио и Чико. Иако се мислило да је већина сценарија и плоча уништена, сви осим једног сценарија пронађени су 1988. године у Конгресној библиотеци. Године 1947. Маркс је позван да води радио квиз Клади се на свој живот (You Bet Your Life). Емитовао га је ABC, а затим CBS пре него што је прешао на NBC. Прешао је са радија на телевизију 5. октобра 1950. и трајао је једанаест година. Углавном су га спонзорисали аутомобили Десото, а Маркс се понекад појављивао у рекламама. Снимљен пред публиком, шоу се састојао од Марксовог ћаскања са такмичарима и импровизовања шала пре него што би им кратко постављао питања. Спикер емисије био је Џорџ Фенеман. Емисија је била одговорна за популаризацију фраза „Реци тајну реч и патка ће сићи и дати ти педесет долара”, „Ко је сахрањен у Грантовој гробници?” и „Које је боје Бела кућа?” (питања постављана да би се губитничком такмичару доделила утешна награда).
мини|лево|Граучо и његов старији брат Чико, 1937. Током своје каријере Маркс је представио низ незаборавних песама у филмовима, укључујући „Hooray for Captain Spaulding” и „Hello, I Must Be Going”, у филму Животињски крекери, „Whatever It Is, I'm Against It”, „Everyone Says I Love You” и „Lydia the Tattooed Lady”. Френк Синатра, који је једном приликом рекао да је једина ствар коју може да уради боље од Маркса певање, снимио је филм са Марксом и Џејн Расел 1951. године под насловом Double Dynamite.
Бркови, обрве и ход Ван камере и у јавности, Харпа и Чика је било тешко препознати без њихових перика и костима, а фановима је било готово немогуће да препознају Грауча без његових заштитних наочара, лажних обрва и бркова.
лево|мини|Граучо и Ив Арден у сцени из филма At the Circus (1939) Бркови и обрве од шминке настали су спонтано пре једног водвиљског наступа почетком 1920-их када није имао времена да залепи бркове које је до тада користио (или, према његовој аутобиографији, једноставно није уживао у уклањању бркова због ефеката кидања лепљиве траке са истог дела коже сваке вечери). Након наношења бркова од шминке, брзи поглед у огледало открио је да су његове природне обрве превише светле и да се не слажу са остатком лица, па је Маркс додао шминку и на обрве и кренуо на сцену. Апсурдност шминке никада није коментарисана на екрану, али у чувеној сцени у филму Пачја супа, где се и Чиколини (Чико) и Пинки (Харпо) прерушавају у Грауча, накратко се виде како наносе шминку, имплицитно одговарајући на свако питање које би гледалац могао имати о томе одакле му бркови и обрве.
Од Маркса је затражено да поново нанесе бркове од шминке за Клади се на свој живот када је прешао на телевизију, али је он одбио, одлучивши уместо тога да пусти праве, које је носио до краја живота. До тада му је вид довољно ослабио да су му заправо била потребна корективна сочива; пре тога, његове наочаре су биле само сценски реквизит. Овај нови, и сада много старији изглед, дебитовао је у филму Love Happy из 1949. године, последњем филму браће Маркс као комичарског тима.