мини|upright=1.1|„Потоп”, аутор Гистав Доре
Хебрејска Библија и Нови завет садрже наративе, песме и упутства која описују, подстичу, наређују, осуђују, награђују, кажњавају и регулишу насилне акције од стране Бога, појединаца, група, влада и националних држава. Међу насилним делима која се помињу су рат, људска жртва, животињска жртва, убиство, силовање, геноцид и кривична казна. Насиље је дефинисано око четири главне области: оно које штети животној средини, непоштен или опресиван говор, и питања правде и чистоте. Рат је посебна категорија насиља која се обрађује на четири различита начина укључујући пацифизам, неодупирање, праведни рат и крсташки рат.
Библијски наратив има историју тумачења унутар аврамских религија и западне културе које су користиле текстове како за оправдање тако и за противљење чиновима насиља. Постоји широк спектар погледа који теолошки и социолошки тумаче библијске текстове о насиљу. Проблем зла, насиље над женама, одсуство насиља у причи о стварању, присуство шалома (мира), природа пакла и појава теологије замене су све аспекти ових различитих погледа.
Дефиниција Дефиниција онога што чини насиље мењала се током времена. У двадесет првом веку, дефиниција се значајно проширила како би укључила дела која су се раније сматрала прихватљивим. Савремена наука о насиљу у Библији тежи да спадне у две категорије: они који користе савремену етику да критикују оно што виде као насилно наслеђе монотеизма, и они који приступају теми из историјске и културолошке перспективе. Библија одражава како су се перцепције насиља мењале током времена за њене ауторе и читаоце.
Библијски писци су дефинисали и тумачили насиље у културолошки специфичним терминима заснованим на вредностима доба у којем су живели, користећи сопствене теме, културолошка објашњења и теолошку логику.. IVP, 2015, страна 150 Дефинисали су све што уништава еколошко окружење као облик насиља. Описују сплеткарење, арогантан и непоштен говор, посебно говор усмерен на угњетавање сиромашних, као насилан и у узроку и у последици. Кршења правде се дефинишу као посебно ужасни облици насиља. Кршења чистоте и светости се виде као врста насиља која скрнави земљу, њен народ и светилиште. Праћена су гађењем од стране библијских писаца.
Ратовање и херем
Ратовање представља посебну категорију библијског насиља и тема је којом се Библија бави, директно и индиректно, на четири начина: постоје стихови који подржавају пацифизам, и стихови који подржавају неодупирање; теолог из 4. века Августин Хипонски пронашао је основу за праведни рат у Библији, а превентивни рат, који се понекад назива крсташки рат, такође је подржаван коришћењем библијских текстова. Историчарка Сузан Нидич (Susan Niditch) каже да се распон ратних идеологија у култури древног Блиског истока може сагледати разумевањем ставова према рату у Хебрејској Библији. У Хебрејској Библији ратовање укључује Амаличане, Хананце, Моавце, и записе у Изласку, Поновљеним законима, Исусу Навину и обема књигама о Краљевима.
Бог заповеда Израелцима да освоје Обећану земљу, стављајући град за градом „под забрану”.. Хебрејски глагол ḥāram (חֲרֵ֤ם) конотира потпуно уништење (у NRSV преводу „utterly destroy” (потпуно уништити); Пон. зак. 7:2). Именица која је изведена из глагола () понекад се преводи као „забрана” и означава одвајање, искључење и посвећење особа или објеката Богу који могу бити посебно одвојени за уништење (Поновљени закони 7:26; Левитска 27:28-29). Историчарка Сузан Нидич каже да „корен h-r-m повезује неколико библијских нератних и ратних употреба термина... под заглављем жртва.”
Преко половине појављивања глагола и именице за корен ḥ-r-m тиче се уништења народа у рату. К. Л. Крауч (C. L. Crouch) пореди два краљевства, Израел и Јудеју, са Асиријом, наводећи да су им сличности у космологији и идеологији дале сличне етичке погледе на рат. И Крауч и Лорен Монро (Lauren Monroe), професорка блискоисточних студија на Корнелу, слажу се да то значи да ḥerem тип тоталног рата није био строго израелска пракса, већ уобичајен приступ рату за многе блискоисточне народе бронзаног и гвозденог доба. На пример, Меша стела из 9. века каже да се краљ Меша од Моаба борио у име свог бога Хемоша и да је подвргао своје непријатеље херему.
Хебрејски научник Барух А. Левин примећује да Пон. зак. 7:1-11 показује да је хебрејска идеологија еволуирала од писања Изласка 33:5-16, са додатком забране (види Излазак 20:19,20). Левин закључује да је ово једна од неколико индикација, укључујући ванбиблијске доказе, да је био каснији додатак хебрејској мисли. Левин каже да то указује да је Израел још увек, чак до Поновљених закона, вршио идеолошка прилагођавања у вези са увозом стране праксе -а из његовог извора у околним блискоисточним народима.
Рана употреба херема указује да Израелци нису смели да додирују, поседују или откупљују ове „посвећене ствари”. Међутим, каснија употреба термина, као што је у Бројевима 18:14-17 и Поновљеним законима 7, указује да су предмети и прворођена деца требало да буду одвојени као како би их свештеници могли откупити.
Библијски наратив Књига постања лево|мини|Нојева барка и Потоп.
Професор Старог завета Џером Ф. Д. Крич пише да Постање 1 и 2 представљају две тврдње које „постављају позорницу за разумевање насиља у остатку Библије”: прво је изјава да је Бог Хебреја стварао без насиља или борбе, што је у супротности са другим блискоисточним причама о стварању; друго, ова почетна поглавља именују људе као божанске представнике на земљи као чуваре, да „успоставе и одржавају добробит или шалом целе креације”. Крич каже да се насиље у овим стиховима види као упад који ремети овај дизајн. Када Адам и Ева не послушају Бога, он их протерује из Еденског врта, набрајајући проклетства која ће их пратити у (Постању 3). У Постању 4:1–18, хебрејска реч за грех (hattā't) појављује се први пут када Каин, прворођени човек, убија свог брата Авеља и чини први забележени чин насиља. Бог проклиње Каина због тога, али му такође даје заштиту од опасности.
У наративу о Потопу (Постање 6–9), Бог види да је „неваљалство људско велико” и жали (Постање 6:6). , (חָמָֽס) што значи 'насиље, неправда', је примарни термин Хебрејске Библије за насиље. Први пут се користи у : „А земља се поквари пред Богом, и напуни се земља насиља.” Појављује се шездесет пута у Хебрејској Библији, скоро увек се користи за идентификацију физичког насиља (; ), и користи се за описивање људског, а не божанског насиља. Он одлучује да истреби све, поново започињући стварање са Нојем и оним људима и животињама који су с њим у Барци. Након Потопа, Бог обећава да никада више неће уништити сав живот потопом. мини|Уништење Содоме и Гоморе, аутор Питер Схаубрук, око 1600.
У Постању 18–19 Бог одлучује да уништи градове Содому и Гомору, „јер је грех њихов врло тежак”. Бог обећава Авраму да ће поштедети Содому ако се тамо нађе макар 10 праведника. Градови су уништени, али анђели спасавају Аврамовог синовца Лота и већину његове породице од уништења. Бог искушава Аврама захтевајући да жртвује Исака, свог сина (Постање 22). Док се Аврам спрема да спусти нож на свог сина, Бог га зауставља, обећавајући му безбројно потомство.
Исаков син Јаков кује заверу да добије првородство свог старијег брата Исава, али се браћа на крају мире (Постање 25–33). У Постању 32:22–32, Јаков среће и рве се са неким, човеком, анђелом или Богом, ко га благосиља и даје му име Израел.
Јосиф (Постање 37–50), Јаковљев омиљени син, продат је у ропство у Египат од стране своје љубоморне браће. Јосиф напредује након тешкоћа, уз Божје вођство, и спасава своју породицу од глади.
Књига изласка и Књига левитска мини|десно|Нарицање над смрћу прворођених у Египту, аутор Чарлс Спрејг Пирс (1877)
Нови фараон види да су се Израелци у Египту намножили и плаши се да би могли помоћи египатским непријатељима (Излазак 1:8–10). Египћани терају Израелце да „служе немилосрдно” и њихови животи постају „горки од тешког рада”. Фараон наређује двема хебрејским бабицама, Шифри и Пуи, да убију новорођене синове хебрејских жена, али га оне не слушају. Фараон тада наређује свом народу да подави ту децу.
Мојсије, Хебрејин којег је одгајила фараонова ћерка, једног дана наилази на Египћанина који туче Хебрејина. Он убија Египћанина и бежи из Египта. Бог чује невољу Израелаца и шаље Мојсија назад у Египат да их изведе из те земље у Ханан. У једном тренутку током повратка, Бог намерава да убије Мојсија, али га спасава његова жена Сефора (Излазак 2–4).
Мојсије тражи од фараона да пусти Израелце, али фараон одговара захтевајући више рада од њих. Мојсије понавља свој захтев неколико пута док египатска зала погађају Египћане, али фараон одбија све до десетог зла, када Бог убија све прворођене људе и стоку у Египту, осим оних код Израелаца, који су заштићени. Библијски аутор пише да је Бог отврднуо срце фараоново (Излазак 7:3–4; 9:12), и да је фараон отврднуо своје срце (Излазак 8:15, 32: 9:34), и да је његово срце отврднуло као одговор на захтеве без приписивања узрока (Излазак 7:13,22). Израелцима је дозвољено да оду, али Бог поново отврдне срце фараоново, и фараон се предомисли и пошаље војску за њима. Бог их спасава од војске тако што је дави у Црвеном мору.
На Синајској гори, Бог даје Израелцима Десет заповести и Заветни законик (Излазак 20–23). Ови закони укључују не убиј, око за око и законе о ропству и другим стварима. Смртна казна је прописана за неке злочине. Животињска жртва у облику паљеница се помиње, и прописано је да во који убије човека буде каменован. Законик наводи: „И дошљака не цвилите, нити га угњетавајте; јер сте и сами били дошљаци у земљи мисирској” и „Удовици и сироти не чините криво.” Израелци обећавају да ће следити ове законе (Излазак 24:3).
Израелци крше своје обећање обожавајући Златно теле. Бог је љут због тога и намерава да их „истреби”, али га Мојсије убеђује да то не чини. Мојсије је такође љут, и разбија две камене плоче са Божјим писмом. По Мојсијевој наредби, Левити убијају око три хиљаде људи (Излазак 32).
Бог налаже Мојсију да направи нове камене плоче, и даје Мојсију Ритуални декалог, који делимично каже „Чувај се да не хваташ вере с онима који живе у земљи у коју идеш, да ти не буду замка усред тебе. Него олтаре њихове развалите, и ликове њихове изломите, и лугове њихове исеците” (Излазак 34).
Књига левитска тиче се закона за свештенике и поставља детаљна правила за животињске жртве. Закон светости, Левитска 17–26, поставља списак забрана и казни за њихово кршење. Казне укључују погубљење, понекад каменовањем или спаљивањем.
Књига бројева мини|upright|Каменовање онога који крши Шабат, Џејмс Тисо око 1900. мини|Жене Мидјана одведене у ропство од стране Хебреја, Џејмс Тисо око 1900. Бог наређује Мојсију да преброји „све који могу ићи у војску у Израелу” (Бројеви 1). Бог чује народ како „говори зло” и кажњава их ватром. Мојсије се моли, и ватра јењава. Бог је поново љут и шаље „велики помор” (Бројеви 11). Бог чује Мирјам и Арона како говоре против Мојсија, и кажњава Мирјам губом. Мојсије тражи од Бога да је излечи, што он и чини (Бројеви 12).
Израелци стижу до границе Ханана, али због извештаја ухода одбијају да уђу и желе да се врате у Египат. Бог је љут и каже Мојсију „Ударићу га помором, и расућу га; а од тебе ћу учинити народ већи и јачи од овог.” Мојсије га убеђује да то не чини, али Бог изјављује да ће Израелци сада лутати пустињом четрдесет година пре него што могу ући у Ханан. Нападају их Амаличани и Хананци (Бројеви 13–14). У Бројевима 15, човек је пронађен како ради на Шабат. Бог наређује да буде убијен и он бива каменован.
Кореј и група људи се буне против Мојсија и Арона. Бог их уништава (Бројеви 16). Израелци „мрмљају” због тога, и Бог их кажњава помором (Бројеви 16). Код Хорме, ханански краљ се бори против Израелаца, а Израелци обећавају Богу да ако им да победу над овим народом, уништиће њихове градове. Он то чини и они то раде. Израелци говоре против Бога и Мојсија, а Бог шаље змије отровнице које убијају многе од њих. Мојсије се моли за народ, и Бог им помаже (Бројеви 21).