Стране А, Б, X и Y су ознаке које се користе за теолошке ставове о хомосексуалности унутар неких хришћанских цркава и заједница. Уопштено, они који подржавају истополне бракове спадају у „Страну А”, док су они који их не подржавају класификовани као „Страна Б”, „Страна X” или „Страна Y”. Сугерисано је да се слова А и Б односе на две стране грамофонске плоче.
Иако се разликују у ставовима о истополним браковима, четири групе се често баве питањима која утичу на ЛГБТ заједницу. Страна А и Страна Б се углавном противе конверзивној терапији и прихватају ЛГБТ идентификацију, укључујући термин „геј хришћанин”. Страна X углавном потврђује тежњу ка искључивој хетеросексуалности и подржава бивши геј покрет. Страна Y тврди да се противи политици идентитета и потврђује хришћанско поновно рођење као примарни облик трансформације.
Не постоје стандардизоване дефиниције за ове четири позиције, а појединци се не идентификују увек са овим ознакама. Неки, посебно они повезани са Страном Y, можда преферирају термине као што су „хришћанин који верује у Библију” или „евнух за царство Божије”.
Страна А (подржавајућа) Многе цркве које подржавају ЛГБТ особе усклађују се са перспективом познатом као Страна А и могу себе описивати терминима као што су „подржавајући” или „добродошли”. Овај став генерално сматра да су моногамне истополне везе морално еквивалентне хетеросексуалним везама.
Страна А потврђује истополну моногамију и сматра да уздржавање од истополних веза може бити психолошки или духовно штетно за квир особе. Неки заговорници сматрају истополну привлачност природном или од Бога датом карактеристиком и виде истополне бракове унутар посвећеног контекста као доследне божанском благослову.
Јавне личности које су изразиле ставове Стране А укључују Роба Бела, који наводи:Ја сам за брак. Ја сам за верност. Ја сам за љубав, било да је то мушкарац и жена, жена и жена, мушкарац и мушкарац. Мислим да је брод испловио и мислим да црква треба—мислим да је ово свет у којем живимо и треба да потврдимо људе где год да су.
Прогресивна теологија Неки појединци унутар Стране А идентификују се као прогресивни хришћани и често имају теолошке ставове који се разликују од ставова конзервативног хришћанства, као што је приступање доктринарним тврдњама на небуквалан или флексибилан начин или фокусирање на хуманитарне аспекте Исуса и Библије, а не на њену историчност. У књизи One Faith No Longer, Џорџ Јенси и Ешли Квосик примећују:. . . прогресивни хришћани везују велики део своје идеологије за хуманистичку рационалност и жељу за социјалном правдом.Присталице Стране А могу тумачити Библију кроз постмодерне или либералне оквире као што је квир теологија. Одломци који се традиционално наводе као осуда хомосексуалности, као што је извештај о Содоми и Гомори, често се у оквиру ове перспективе схватају тако да се не односе на модерне истополне посвећене везе. Ресурси који одражавају перспективе Стране А укључују Пројекат реформације (The Reformation Project), који је основао Метју Вајнс. Вајнс пише:Ако суштина брака укључује однос узајамног давања који чува завет, онда два мушкарца и две жене могу испунити ту сврху једнако добро као мушкарац и жена.Критичари тврде да је такав поглед на брак и пол теолошки ревизионистички, указујући на његово ослањање на ванбиблијске вредности и неспојивост са давно успостављеним хришћанским доктринама као што су библијска непогрешивост, теологија невесте, родна комплементарност и брак као хетеросексуално родна институција.
Значајни заговорници Стране А су Метју Вајнс, Џастин Ли и Ренди Томас.
Страна Б (честити позиви)
Позиција Стране Б се противи истополним браковима. Она сматра да хришћани који се идентификују као квир треба да теже „позитивном позиву” за своје животе. Заговорници позиције Стране Б наводе да су сви хришћани позвани на честите позиве—дефинисане као специфичан облик сексуалне верности и интегритета кроз целибат или моногамну везу са супружником супротног пола. Неки хришћани Стране Б улазе у хетеросексуалне бракове упркос томе што осећају истополну привлачност (често се називају браковима мешовите оријентације). Други остају у целибату, понекад у посвећеним истополним партнерствима у целибату, или живе у интенционалној заједници.
Термин „Страна Б” је први пут експлицитно оцртао 2010. године епископални свештеник Весли Хил. Значајне личности повезане са Страном Б су Хил, Престон Спринкл, Грегори Колс, Дејвид Бенет, и Џош Проктор.
Духовно пријатељство Неки заговорници се баве веровањем да су брак и сексуални односи примарни или искључиви облици дубоке посвећености позивајући се на библијске примере, тумачећи односе попут оног између Давида и Јонатана и Руте и Нојемине као моделе небрачне, несексуалне посвећености између људи истог пола. Духовно пријатељство се представља као алтернатива за неговање дубоких релационих веза без уласка у истополни брак. Хил, у својој књизи Spiritual Friendship (Духовно пријатељство), описује такве односе на следећи начин:Оно што је [монах] Елред назвао „духовним пријатељством” био је облик истополне интимности који је сублимирао или преобразио еротску страст уместо да санкционише њен генитални израз. . . Елред је промовисао интимност између пријатеља која није била једноставно сводива на романтичну љубав. Али ни он није замишљао ништа мање од братства.
ЛГБТ ознаке засноване на контексту Ставови о језику у вези са сексуалном оријентацијом варирају међу заговорницима Стране Б. Неки, као што су Т. Џ. Еспиноза и Дејвид Френк из подкаста New Kinship Podcast, идентификују се као „квир” и „не-стрејт”, при чему Еспиноза наглашава да користи термине попут „квир” да опише своју сексуалност, а не свој лични идентитет, како би одржао дистанцу између то двоје. Други, укључујући Рејчел Гилсон, ауторку књиге Born Again This Way, могу користити термине попут геј или лезбијка да опишу људе али их избегавају као ознаке идентитета, наводећи забринутост да се такви термини могу протумачити као указивање на одобравање истополних веза.
Марк Јархаус и Оља Запорожец, у књизи Costly Obedience (Скупа послушност), примећују да неки геј хришћани у целибату користе ознаку „геј хришћанин” ради приступачности и једноставности. Заговорници Стране Б често описују избор језика идентитета као прагматичан, обликован личним или контекстуалним разматрањима. Проктор је описао квир идентитет, у контексту Стране Б, као начин да се комуницирају сопствена искуства и жеље.
Неки хришћани који се идентификују као ЛГБТ и живе у целибату критиковали су термин „Страна Б” као превише узак да би обухватио разноликост перспектива о сексу, сексуалности, роду и браку, и као подељен за њихове заједнице. Присталице термина тврде да је неопходно разликовати њихову позицију од приступа бившег геј покрета (Страна X). Други, као што је Престон Спринкл, не слажу се са аспектом партнерства у целибату Стране Б, али прихватају употребу ЛГБТ ознака (као што су „геј”, „стрејт”, „лезбијка” и „транс”) као маркера идентитета. О прилагођавању таквим терминима, Спринкл пише:Могу или, у овом заједничком друштвеном простору, да наметнем свој поглед на свет и свој језик који одражава мој поглед на свет, за који мислим да је исправан; ... Могао бих или да наметнем ... то некоме другом и захтевам да користе језик који одражава мој поглед на свет, или могу да се прилагодим њиховој употреби језика. ... И тако да, ускочићу, и из прилагођавања томе где се ова особа тренутно налази на свом путовању, користићу заменице, јер оне заправо чињенично одговарају њиховом родном идентитету. Могу се не слагати да ли заменице треба да резонују са родним идентитетом. Могу се не слагати са родним идентитетом као филозофским концептом, са којим--имам много проблема. И задиркивао бих то. ... Дакле, не ради се о слагању или неслагању. Дакле, прилагодићу се, с обзиром на флексибилност језика, сложеност језика, заједнички друштвени простор, не зато што се слажем са оним што они говоре.Неки критикују потврду ЛГБТ идентитета од стране Стране Б, сматрајући је неспојивом са библијским учењима о сексуалности, дволичном, и као омогућавање побуне против налога стварања, као и суптилним компромисом са грехом. На пример, ауторка Розарија Батерфилд, тврди да хришћани морају препознати да културна сврха иза ЛГБТ етикетирања више није захтев за толеранцијом разлика, већ захтев за потврђивањем погледа на свет, услед институционалних промена:Проблем је што након случаја Обергефел и након Клаузуле о повреди достојанства, оно што је некада била терминологија—зовем те новим именом, зовем те другом заменицом; то је само у проналазачу синонима и све је на истом нивоу—сада то више није терминологија, већ је идеологија.Критичари такође осуђују порицање Стране Б да искушење може бити грешно, видећи то као погрешно тумачење Јакова 1. Они слично оптужују приступ Стране Б за синкретизацију фројдовске и атеистичке антропологије (наиме, у потврђивању свих романтичних привлачности као морално неутралних) са хришћанством и погрешно тумачење Римљанима 1.
Присталице приступа Стране Б наводе да је њихов циљ да представе алтернативе прогресивној сексуалној етици и да обезбеде видљивост за хришћане са ЛГБТ искуствима који се придржавају свог разумевања библијске сексуалне етике. Ресурси који одражавају перспективе Стране Б укључују подкаст Life on Side B, који је основао Џош Проктор, Центар за веру, сексуалност и род (Center for Faith, Sexuality, and Gender), који је основао Престон Спринкл, и Revoice, мрежу заједнице.
Страна X (промена оријентације)
Страна X добила је име од термина „бивши геј”. Позиција углавном сматра напоре за промену сексуалне оријентације идеалним или позитивним третманом за квир особе. Неке перспективе Стране X патологизују развој истополне привлачности на факторе као што су незадовољене потребе у детињству, укључујући искуства стида од родитеља истог пола, претерана идентификација са родитељем супротног пола, или темпераментално заснована деидентификација са родитељем истог пола. Личности повезане са Страном X укључују Џозефа Николозија и Џоа Даласа.
Међу четири оквира „Страна”, Страна X комбинује конзервативно хришћанство са конверзивном терапијом и хетеронормативношћу. Направљена су поређења са организацијама са исламским (StraightWay Foundation) и ортодоксним јеврејским (JONAH) афилијацијама. Лечење трауме Заговорници онога што се назива реинтегративна терапија—понекад повезано са Страном X—описују је као облик лечења трауме који може, али не мора резултирати променама у сексуалној оријентацији. Такви приступи често користе методе засноване на концептима који укључују сексуалну флуидност, неуропластичност, и десензитизацију и репроцесирање покретима очију. Критичари реинтегративне терапије тврде да идеолошке мотивације играју значајну улогу и код практичара и код клијената. Присталице узвраћају да су такве критике такође идеолошки вођене, и тврде да мејнстрим психолошка истраживања садрже секуларне предрасуде према религиозним клијентима и терапеутима, насупрот факторима као што су утицај вршњака, породична патологија, сексуално злостављање, утицај медија и опсесивно-компулзивна интроспекција у погледу сексуалности (понекад названа HOCD, или хомосексуални ОКП).