Библијски буквализам или библицизам је термин који различити аутори користе на различите начине у вези са тумачењем Библије.
Термин се може односити на историјско-граматички метод, херменеутичку технику која настоји да открије значење текста узимајући у обзир не само граматичке речи, већ и синтаксичке аспекте, културну и историјску позадину, као и књижевни жанр. Она наглашава референцијални аспект речи у тексту без порицања релевантности књижевних аспеката, жанра или стилских фигура унутар текста (нпр. парабола, алегорија, поређење или метафора). Овај метод не води нужно до потпуног слагања око једног јединственог тумачења било ког датог одломка. Овај хришћански фундаменталистички и евангелички херменеутички приступ Светом писму интензивно користе фундаменталистички хришћани, за разлику од историјско-критичког метода главног тока јудаизма, католицизма или протестантизма главног тока.R.Kendall Soulen, Handbook of Biblical Criticism, Westminster John Knox Press (2001), p. 49
Социолози понекад користе овај термин да опишу шира конзервативна хришћанска веровања, укључујући библијску непогрешивост. Анкете показују да око 30% Американаца тумачи Библију дословно, док већина сматра да је она надахнута, али не нужно и дословна. Историјски гледано, поштовање према светом писму у јудео-хришћанским традицијама развијало се кроз процесе канонизације Хебрејске Библије и Новог завета, успостављајући текстове као централне за верски идентитет. Рани хришћански мислиоци попут Оригена и Августина расправљали су о дословним насупрот метафоричким тумачењима, док су реформација и каснији протестантски покрети наглашавали дословно разумевање канонског писма, посебно мање протестантске Библије.
Библијски буквалисти генерално сматрају да одломке треба читати као историјске чињенице, осим ако аутор није јасно намеравао алегорију или метафору, примењујући контекстуално тумачење за решавање културних или књижевних празнина. Овај приступ лежи у основи доктрина као што су јасноћа Светог писма, која тврди да су основна учења Библије доступна обичним читаоцима, и Чикашка изјава о библијској непогрешивости, која потврђује тумачење према граматичко-историјском смислу текста. Критичари, укључујући научнике који користе историјско-критичке методе, тврде да је буквализам неодржив јер Библија садржи противречности, нумеричка неслагања и културолошки условљене описе, као што је равна, непокретна Земља. Критичари даље тврде да строги буквализам може поткопати веру представљањем крутог, превише поједностављеног погледа на Свето писмо који не узима у обзир нијансе, књижевне форме и историјски контекст, доприносећи интелектуалним и теолошким изазовима за вернике.
Позадина Фундаменталисти и евангелици понекад себе називају буквалистима или библијским буквалистима. Социолози такође користе термин у вези са конзервативним хришћанским веровањима која укључују не само буквализам већ и библијску непогрешивост.Laurence Wood, 'Theology as History and Hermeneutics', (2005)George Regas, 'Take Another Look At Your Good Book', Los Angeles Times, February 3, 2000Dhyanchand Carr, 'Christian Council of Asia: Partnership in Mission, Conference on World Mission and the Role of Korean Churches, November 1995
Анкета организације Галуп из 2011. године извештава: „Троје од 10 Американаца тумачи Библију дословно, говорећи да је то стварна Божија реч. То је слично ономе што је Галуп мерио током последње две деценије, али мање него 1970-их и 1980-их. Већина од 49% Американаца каже да је Библија надахнута реч Божија, али да је не треба схватати дословно, што је доследно најчешћи став у Галуповој скоро 40-годишњој историји овог питања. Других 17% сматра Библију древном књигом прича коју су забележили људи.”
Историја мини|десно|Маштовит приказ Оригена, рад Андреа Тевеа. Високо поштовање верских списа у јудео-хришћанској традицији изгледа да је делом повезано са процесом канонизације Хебрејске Библије, који се одвијао током неколико векова од приближно 200. п. н. е. до 200. године нове ере. У јеврејској традицији, високо цењена писана реч представљала је директан канал ка уму Божијем, а каснија рабинска школа јудаизма подстицала је пратећу ученост која је ишла уз књижевну религију.. Слично томе, канонизација Новог завета од стране Ране хришћанске цркве постала је важан аспект у формирању засебног верског идентитета хришћанства.A Van Der Kooij, et al. Canonization and Decanonization: Papers Presented to the International Conference of the Leiden Institute for the Study of Religions (Lisor), Held at Leiden 9–10 January 1997. p. 141. Црквене власти користиле су прихватање или одбацивање одређених библијских књига као главни показатељ групног идентитета, а то је играло улогу у одређивању екскомуникација у хришћанству и херема у јеврејској традицији.
Ориген (184–253. н. е.), упознат са читањем и тумачењем хеленистичке књижевности, учио је да неке делове Библије треба тумачити небуквално. Поводом извештаја о стварању у Постању, написао је: „Ко је толико глуп да верује да је Бог... засадио рај на истоку у Едену, и поставио у њега видљиво и опипљиво дрво живота... [и] да би свако ко окуси његов плод својим телесним зубима стекао живот?” Такође је предложио да се таква херменеутика примени и на јеванђеоске извештаје.
мини|Портрет Августина Хипонског, рад Филипа де Шампења, 17. век. Црквени отац Августин Хипонски (354–430. н. е.) писао је о потреби за разумом у тумачењу јеврејског и хришћанског писма, као и о томе да је већи део Књиге постања проширена метафора.De Genesi ad literam 1:19–20, Chapt. 19 , De Genesi ad literam, 2:9 Али Августин је такође имплицитно прихватио дословност стварања Адама и Еве, и експлицитно је прихватио дословност девичанства Исусове мајке Марије.De Sacra Virginitate, 6,6, 18, 191.
У доба реформације, Мартин Лутер (1483–1546. н. е.) одвојио је библијске апокрифе од остатка књига Старог завета у својој Библији из 1534. године, одражавајући научне сумње које су трајале вековима, а Вестминстерско исповедање вере из 1646. деградирало их је на статус који је порицао њихову каноничност."III. The books commonly called Apocrypha, not being of divine inspiration, are no part of the canon of the Scripture, and therefore are of no authority in the Church of God, nor to be any otherwise approved, or made use of, than other human writings." - See https://en.wikisource.org/wiki/The_Confession_of_Faith_of_the_Assembly_of_Divines_at_Westminster Амерички протестантски буквалисти и заговорници библијске непогрешивости усвојили су ову мању протестантску Библију као дело не само надахнуто од Бога, већ као дело које заправо представља Реч Божију без могућности грешке или противречности.
Библијски буквализам је први пут постао питање у 18. веку, толико да га је Дидро поменуо у својој Енциклопедији. Карен Армстронг види „преокупацију дословном истином” као „производ научне револуције”.
Јасноћа текста Велика већина евангеличких и фундаменталистичких хришћана сматра библијски текст јасним и верује да просечна особа може разумети основно значење и учења Библије. Ова доктрина је резултирала са процењених 45.000 различитих протестантских школа мишљења. Такви хришћани се често позивају на учења Библије уместо на сам процес тумачења. Доктрина јасноће текста не значи да никакви принципи тумачења нису потребни, или да не постоји јаз између културе у којој је Библија написана и културе модерног читаоца. Напротив, егзегетски и интерпретативни принципи долазе до изражаја као део процеса затварања тог културног јаза. Доктрина пориче да је Библија шифра за дешифровање, или да разумевање исте захтева сложену академску анализу каква је типична за историјско-критички метод тумачења.
мини|Библијски буквалисти верују да је прича о Нојевој барци (приказана на овој слици Едварда Хикса) историјски тачна. Библијски буквалисти верују да, осим ако писац јасно није намеравао да одломак буде алегорија, поезија или неки други жанр, Библију треба тумачити као дословне изјаве аутора. Критичари тврде да алегоријска намера може бити двосмислена. Фундаменталисти обично третирају као једноставну историју, према њеном очигледном смислу, одломке као што су они који говоре о Стварању света, Потопу и Нојевој барци, и неприродно дугим животним вековима патријарха датим у родословима Постања, као и строгу историчност наративних извештаја о древним Израелцима, натприродним интервенцијама Бога у историји и Исусовим чудима.Lewis on Miracles , Art Lindsley, Knowing & Doing; A Teaching Quarterly for Discipleship of Heart and Mind: C.S. LEWIS INSTITUTE, Fall 2004The History and Impact of the Book, The Genesis Flood, John C. Whitcomb, Impact, Number 395, May 2006 Буквализам не пориче да параболе, метафоре и алегорије постоје у Библији, већ се ослања на контекстуална тумачења заснована на очигледној намери аутора.Chicago Statement on Biblical Hermeneutics With commentary by Norman L. Geisler, Reproduced from Explaining Hermeneutics: A Commentary on the Chicago Statement on Biblical Hermeneutics, Oakland, California: International Council on Biblical Inerrancy, 1983.
Као део Чикашке изјаве о библијској непогрешивости,The Chicago Statement on Biblical Inerrancy (1997) конзервативна хришћанска наука потврђује следеће:
ПОТВРЂУЈЕМО неопходност тумачења Библије према њеном дословном, или нормалном, смислу. Дословни смисао је граматичко-историјски смисао, то јест, значење које је писац изразио. Тумачење према дословном смислу ће узети у обзир све стилске фигуре и књижевне форме пронађене у тексту. ПОРИЧЕМО легитимност било ког приступа Светом писму који му приписује значење које дословни смисао не подржава.
Критика научника историјско-критичке методологије Стив Фалкенберг, професор религијске психологије на Универзитету Источног Кентакија, приметио је:
Никада нисам срео некога ко заиста верује да је Библија дословно истинита. Знам гомилу људи који кажу да верују да је Библија дословно истинита, али нико заправо није буквалиста. Схваћена дословно, Библија каже да је земља равна и да стоји на стубовима и не може да се помери (1. Дн 16:30, Пс 93:1, Пс 96:10, 1. Сам 2:8, Јов 9:6). Поред тога, каже да су велика морска чудовишта постављена да чувају ивицу мора (Јов 41, Пс 104:26).
Конрад Хајерс, професор компаративне религије на Колеџу Густав Адолф у Сент Питеру, Минесота, критикује библијски буквализам као менталитет који:
се не манифестује само у конзервативним црквама, енклавама приватних школа, телевизијским програмима евангеличке деснице и знатној количини материјала у хришћанским књижарама; често се налази буквалистичко разумевање Библије и вере које претпостављају они који немају верске склоности, или који су отворено антирелигиозни у својим осећањима. Чак и у образованим круговима, могућност софистициранијих теологија стварања лако је замагљена спаљивањем сламнатих страшила библијског буквализма.
Роберт Каргил је одговорио на питања гледалаца у серији на каналу History објашњавајући зашто академска наука одбацује облике библијског буквализма:
Ако смем да будем тако смео, разлог зашто не видите много кредибилних научника који се залажу за 'непогрешивост' Библије је тај што, уз дужно поштовање, то није одржива тврдња. Библија је пуна противречности и, да, грешака. Многе од њих су неслагања у вези са бројевима ствари у Књигама о Самуилу и Царевима и препричавању истих у Књигама дневника. Сви кредибилни библијски научници признају да постоје проблеми са библијским текстом онако како је примљен током векова... Питање није да ли постоје неслагања и, да, грешке у Библији, већ да ли те грешке фундаментално поткопавају кредибилитет текста. Чак и најконзервативнији, верујући, верни библијски научници признају ове проблеме са текстом. Зато не налазимо ниједног научника који подржава 'библијску непогрешивост' (колико ја знам) у емисији.
Кристијан Смит је написао у својој књизи из 2012. године, The Bible Made Impossible: Why Biblicism Is Not a Truly Evangelical Reading of Scripture: