мини|upright=1.3|Дијаграм хипоталамусно-хипофизно-надбубрежне осовине Ефекти стреса на памћење укључују ометање капацитета особе да кодира памћење и способност преузимања информација.de Quervain et al., Stress and glucocorticoids impair retrieval of long-term spatial memory. Nature, 394, 787-790 (1998) Стимулуси, попут стреса, побољшали су памћење када је било повезано са учењем теме. Током времена стреса, тело реагује лучењем хормона стреса у крвоток. Стрес може изазвати акутне и хроничне промене у одређеним областима мозга које могу изазвати дугорочна оштећења. Прекомерно лучење хормона стреса најчешће оштећује дугорочно памћење са одложеним присећањем, али може побољшати краткорочно памћење са тренутним присећањем. Ово побољшање је посебно релативно у емоционалном памћењу. Конкретно, погођени су хипокампус, префронтални кортекс и амигдала. Једна класа хормона стреса одговорна за негативан утицај на дугорочно памћење са одложеним присећањем су глукокортикоиди (GC), од којих је најзначајнији кортизол.de Quervain et al., Acute cortisone administration impairs retrieval of long-term declarative memory in humans. Nature Neuroscience, 3, 313-314 (2000) Глукокортикоиди олакшавају и ометају дејство стреса у процесу памћења мозга. Кортизол је познати биомаркер за стрес. У нормалним околностима, хипокампус регулише производњу кортизола путем негативне повратне спреге јер има много рецептора који су осетљиви на ове хормоне стреса. Међутим, вишак кортизола може оштетити способност хипокампуса да кодира и призива сећања. Ови хормони стреса такође спречавају хипокампус да добије довољно енергије преусмеравањем нивоа глукозе на околне мишиће.
Стрес утиче на многе функције памћења и когнитивно функционисање мозга. Постоје различити нивои стреса, а високи нивои могу бити интринзични (унутрашњи) или екстринзични (спољашњи). Интринзични ниво стреса покреће когнитивни изазов, док екстринзични може бити покренут стањем које није повезано са когнитивним задатком. Интринзични стрес особа може доживети акутно и хронично. Варирајући ефекти стреса на перформансе или хормоне стреса често се пореде са или су познати као „обрнуто У” што изазива подручја у учењу, памћењу и пластичности. Хронични стрес може утицати на структуру мозга и когницију.
Студије су разматрале ефекте и интринзичног и екстринзичног стреса на функције памћења, користећи за оба Павловљево условљавање и просторно учење. У погледу интринзичних функција памћења, студија је процењивала како стрес утиче на функције памћења које је покренуо изазов учења. У погледу екстринзичног стреса, студија се фокусирала на стрес који није био повезан са когнитивним задатком, већ су га изазвале друге ситуације. Резултати су утврдили да је интринзични стрес олакшан процесом консолидације памћења, а за екстринзични стрес је утврђено да је хетероген у погледу консолидације памћења. Истраживачи су открили да су услови високог стреса добар репрезент ефекта који екстринзични стрес може изазвати на функционисање памћења. Такође је доказано да екстринзични стрес утиче на просторно учење, док акутни екстринзични стрес не утиче.
Физиологија мини|Локација надбубрежних жлезда Када се наиђе на стресну ситуацију, хормони стреса се ослобађају у крвоток. Надбубрежне жлезде ослобађају адреналин како би започеле одговор у телу. Адреналин делује као катализатор за одговор „борба или бег”,Pendick, D. (2002). Memory loss and the brain. Retrieved from http://www.memorylossonline.com/spring2002/stress.htm што је одговор симпатичког нервног система који подстиче тело да реагује на очигледни стресор. Овај одговор изазива повећање срчане фреквенције, крвног притиска и убрзано дисање. Бубрези ослобађају глукозу, обезбеђујући енергију за борбу или бег од стресора. Крв се преусмерава у мозак и главне мишићне групе, одводећи се од телесних функција које троше енергију, а нису повезане са преживљавањем у тренутном времену. Постоје три важне осовине, адренокортикотропна осовина, вазопресинска осовина и тироксинска осовина, које су одговорне за физиолошки одговор на стрес. мини|Кортизол
Адренокортикотропна осовина
Када рецептор у телу осети стресор, сигнал се шаље у предњи хипоталамус. По пријему сигнала, кортикотропин-ослобађајући фактор (CRF) делује на предњи режањ хипофизе. Предњи режањ хипофизе заузврат ослобађа адренокортикотропни хормон (ACTH).Antoni F. Hypothalamic control of adrenocorticotropin secretion: advances since the discovery of 41-residue corticotropin-releasing factor" . ACTH индукује ослобађање кортикостероида и алдостерона из надбубрежне жлезде. Ове супстанце су главни фактори одговорни за одговор на стрес код људи. Кортизол на пример стимулише мобилизацију слободних масних киселина и протеина и разградњу аминокиселина, и повећава ниво глукозе у серуму и крвни притисак, између осталих ефеката.Talbott, S. (2007). The cortisol connection. Alameda, CA: Hunter House Inc. С друге стране, алдостерон је одговоран за задржавање воде повезано са стресом. Као резултат задржавања натријума у ћелијама и елиминације калијума, вода се задржава и крвни притисак се повећава повећањем запремине крви.
Вазопресинска осовина
Други физиолошки одговор у вези са стресом јавља се путем вазопресинске осовине. Вазопресин, такође познат као антидиуретички хормон (ADH), синтетише се у неуронима у супраоптичком језгру хипоталамуса и регулише губитак течности манипулацијом уринарног тракта. Овај пут омогућава реапсорпцију воде у телу и смањује количину воде изгубљене знојењем. ADH има највећи[највећи међу чиме?] ефекат на крвни притисак у телу. У нормалним околностима, ADH регулише крвни притисак и повећава или смањује запремину крви по потреби. Међутим, када стрес постане хроничан, губи се хомеостатска регулација крвног притиска. Вазопресин се ослобађа и изазива статичко повећање крвног притиска. Ово повећање крвног притиска у стресним условима осигурава да мишићи добију кисеоник који им је потребан да буду активни и реагују у складу са тим. Ако ови стресни услови остану повишени, мишићи ће се уморити, што резултира хипертензијом, а у екстремним случајевима може довести до смрти.
Тироксинска осовина
Трећи физиолошки одговор резултира ослобађањем тиреотропног хормона ослобађања (TRF)[Где, када и како?] који резултира ослобађањем тиреотропног хормона (TTH). TTH стимулише ослобађање тироксина и тријодтиронина из штитне жлезде. Ово резултира повећаном стопом базалног метаболизма (BMR).[Какав ефекат то има?] Овај ефекат није тако непосредан као друга два, и може проћи од неколико дана до неколико недеља да постане преовлађујући.
Хронични стрес
Хронични стрес је одговор на емоционални притисак који се трпи током дужег временског периода у којем појединац перципира да има малу или никакву контролу. Када се доживи хронични стрес, тело је у стању континуиране физиолошке узбуђености. Нормално, тело активира одговор „борба или бег”, а када перципирани стрес прође, тело се враћа у стање хомеостазе. Међутим, када се перципира хронични стрес, тело је у континуираном стању одговора „борба или бег” и никада не достиже стање хомеостазе. Физиолошки ефекти хроничног стреса могу негативно утицати на памћење и учење. Једна студија је користила пацове да покаже ефекте хроничног стреса на памћење излажући их мачки пет недеља и насумично их распоређујући у другу групу сваког дана. Њихов стрес је мерен у натуралистичком окружењу посматрањем њиховог понашања на отвореном пољу, а ефекат на памћење је процењен коришћењем радијалног воденог лавиринта (RAWM). У RAWM-у, пацови се уче месту платформе која је постављена испод површине воде. Касније морају да се тога присете како би пронашли платформу и изашли из воде. Утврђено је да пацови изложени хроничном психосоцијалном стресу нису могли да науче да се прилагоде новим ситуацијама и окружењима, и имали су оштећено памћење на RAWM-у.
Хронични стрес различито утиче на когнитивно функционисање особе код типичних субјеката у односу на субјекте са благим когнитивним оштећењем. Познато је да хронични стрес и повишени кортизол (биомаркер за стрес) доводе до деменције код старијих људи. Спроведена је лонгитудинална студија која је укључивала 61 когнитивно типичну особу и 41 особу са благим когнитивним оштећењем. Учесници су имали између 65 и 97 година. 52 учесника су праћена три године и више пута су примали процене стреса и когнитивних тестова. Сваки пацијент са знацима или стањима која би утицала на ниво кортизола или когнитивно функционисање био је изузет из учешћа.
Генерално, већи стрес заснован на догађајима био је повезан са бржим когнитивним оштећењем. Међутим, учесници са већим нивоом кортизола показивали су знаке споријег опадања. Ниједан од ових ефеката није важио за групу без когнитивних оштећења.
Акутни стрес Акутни стрес је стресор који представља непосредну перципирану претњу. За разлику од хроничног стреса, акутни стрес није сталан и физиолошка узбуђеност повезана са акутним стресом није ни приближно толико захтевна. Постоје мешовити налази о ефектима акутног стреса на памћење. Једно гледиште је да акутни стрес може оштетити памћење, док други верују да акутни стрес заправо може побољшати памћење. Неколико студија је показало да стрес и глукокортикоиди побољшавају формирање памћења док ометају призивање памћења. Да би акутни стрес побољшао памћење, морају бити испуњене одређене околности. Прво, контекст у којем се перципира стрес мора одговарати контексту информација или материјала који се кодирају. Друго, региони мозга укључени у призивање памћења морају одговарати регионима на које циљају глукокортикоиди. Такође постоје разлике у врсти информација које се памте или заборављају док су изложене акутном стресу. У неким случајевима неутрални стимулуси имају тенденцију да се памте, док емоционално набијени (истакнути) стимулуси имају тенденцију да се заборављају. У другим случајевима се добија супротан ефекат. Оно што изгледа као важан фактор у одређивању шта ће бити оштећено, а шта побољшано је тајминг перципираног стресног излагања и тајминг призивања. Да би се запамтиле емоционално истакнуте информације, перципирани стрес мора бити изазван пре кодирања, а призивање мора уследити брзо након тога. Насупрот томе, да би се заборавили емоционално набијени стимулуси, стресно излагање мора бити након кодирања, а призивање мора уследити након дужег одлагања.
Ако су стресне информације релевантне за особу, догађај је склонији складиштењу у трајну меморију. Када је особа под стресом, симпатички систем ће прећи у стално (тонично) активно стање. Да би се даље проучило како акутни стрес утиче на формирање памћења, било би прикладно додати испитивање. Излагање акутном стресу индукује активацију различитих хормона и неуротрансмитера који утичу на радне процесе памћења.
Студија објављена 2009. године тестирала је осамнаест младих здравих мушкараца старости између 19 и 31 године. Сви учесници су били дешњаци и нису имали историју повреда главе, нити било каквих лекова који би могли утицати на централни нервни систем или ендокрини систем. Сви добровољци су учествовали у две различите сесије у размаку од месец дана. Студија се састојала од тога да су учесници гледали филмске клипове и слике које су припадале двема различитим категоријама: неутралне или негативне. Учесници су морали да запамте, а затим оцене сваки филмски клип или слику притиском на дугме десном руком. Такође су праћени у другим областима као што су срчана фреквенција, пречник зенице и мере стреса прикупљањем пљувачке током целог експеримента. Расположење учесника процењено је коришћењем Распореда позитивног и негативног афекта.