мини|Древно такмичење у сумо рвању из јапанског периода Хејан или Камакура (између 794. и 1333. године) Историја спорта сеже до античког света 7000. године п. н. е. Физичка активност која се развила у спорт имала је ране везе са ратовањем и забавом.
Проучавање историје спорта пружа увид у друштвене промене и еволуцију самог спорта, јер су спортске активности често биле повезане са развојем основних људских вештина (видети и игра). Међутим, што се даље иде у историју, докази постају оскуднији, што отежава поткрепљивање теорија о пореклу и срви спорта.
Још од самих почетака спорта, он је био повезан са војном обуком. На пример, такмичење је коришћено као средство да се утврди да ли су појединци способни и корисни за војну службу. Тимски спортови су коришћени за обуку и доказивање способности за борбу у војсци, као и за заједнички рад у тиму (војна јединица).
Античко доба
Спорт у праисторији мини|Слике људи у Пећини пливача Пећинске слике пронађене у пећинама Ласко у Француској изгледају као приказ спринта у горњем палеолиту пре око 15.300 година. Пећинске слике у покрајини Бајанхонгор у Монголији, које датирају из неолита (око ), приказују рвачки меч окружен публиком. Неолитска уметност на стенама пронађена у Пећини пливача у Вади Сури, близу Гилф Кебира у Египту, показује доказе о упражњавању пливања и стреличарства око 10.000. године п. н. е. Праисторијске пећинске слике у Јапану приказују спорт сличан сумо рвању.
Антички Сумер Археолошки докази показују да су различити прикази рвача пронађени на каменим плочама из Сумерске цивилизације. Једна плоча, која приказује три пара рвача, датира из око 3000. године п. н. е.
Изливена бронзана фигурина — вероватно основа вазе — пронађена у Кафаџију у Ираку приказује две фигуре у рвачком захвату и датира из око 2600. године п. н. е. Сматра се једним од најранијих познатих приказа спорта, а статуа се чува у Националном музеју Ирака.
Додатни докази сугеришу да се спорт бокса такође упражњавао у древном Сумеру.
Еп о Гилгамешу даје један од првих историјских записа о спорту, где се Гилгамеш упушта у облик рвања појасом са Енкидуом. Глинене плочице које бележе причу датирају из око 2000. године п. н. е; међутим, историјски Гилгамеш је наводно живео око 2800. до 2600. године п. н. е. Сумерски краљ Шулги (око 21. века п. н. е.) хвали се својом спортском вештином у химнама самохвале Шулги А, Б и Ц.
Удице за пецање, сличне онима које се данас праве, пронађене су током ископавања у Уру, што сугерише неку врсту активности пецања у Сумеру око 2600. године п. н. е.
Антички Египат мини|Египатски мурал из гробнице Хнумхотепа и Нианкхкнума, који датира из око 2400. п. н. е., приказује рваче у акцијиEgypt Thomb. Lessing Photo. 15 Feb 2011. Споменици фараонима пронађени у Бени Хасану, који датирају из око 2000. године п. н. е., указују на то да су бројни спортови, укључујући рвање, дизање тегова, скок удаљ, пливање, веслање, стреличарство, риболов и атлетику, као и разне врсте игара лоптом, били добро развијени и регулисани у Античком Египту. Други египатски спортови укључивали су бацање копља и скок увис. Ранији приказ рвача пронађен је у гробници Хнумхотепа и Нианкхкнума у Сакари, који датира из око 2400. године п. н. е.
Античка Грчка
мини|лево|Делфски возар, Музеј у Делфима Минојска уметност са бронзанодопског Крита приказује ритуалне спортске догађаје — тако једна фреска која датира из 1500. године п. н. е. бележи гимнастику у облику религиозног прескакања бика, а можда и борбе с биковима. Порекло грчких спортских фестивала може датирати из периода погребних игара микенског периода, између 1600. године п. н. е. и око 1100. године п. н. е. Илијада садржи опширне описе погребних игара одржаних у част преминулих ратника, као што су оне које је Ахил одржао за Патрокла. Бављење спортом описује се као занимање племенитих и богатих, који немају потребу да сами раде тешке послове. У Одисеји, краљ Одисеј са Итаке доказује свој краљевски статус краљу Алкиноју од Феачана показујући своју вештину у бацању копља.
Управо у Грчкој спорт је први пут формално установљен, са првим Олимпијским играма забележеним 776. године п. н. е. у Олимпији, где су се прослављале све до 393. године н. е. Ове игре су се одржавале сваке четири године, што је период назван олимпијада, који је постао јединица за време у историјским хронологијама. У почетку само један спринтерски догађај, Олимпијада се постепено ширила укључујући неколико тркачких дисциплина, трчање наг или под оклопом, бокс, рвање, панкратион, трке двоколица, скок удаљ, бацање копља и бацање диска. Током прославе игара, на снагу је ступало Олимпијско примирје, омогућавајући спортистима да безбедно путују из својих полиса на игре. Награде за победнике били су венци од ловоровог лишћа.
Други важни спортски догађаји у античкој Грчкој били су Истамске игре, Немејске игре и Питијске игре. Заједно са Олимпијским играма, ово су биле најпрестижније игре и чиниле су Панхеленске игре. Неке игре, нпр. Панатинаик у Атини, укључивале су музичка, читалачка и друга неатлетска такмичења поред редовних спортских догађаја. Херејске игре, одржаване у Олимпији већ у 6. веку п. н. е., биле су прво забележено спортско такмичење за жене.
Древни спортови на другим местима мини|Мезоамерички играч лоптом мини|Цу-џи, древни кинески аналог фудбала Полирано коштано оруђе пронађено у Еви у Тенесију, Сједињене Америчке Државе, које датира из око 5000. године п. н. е., протумачено је као могући спортски реквизит коришћен у игри „прстен и игла”.
Постоје артефакти и структуре које сугеришу да су се Кинези бавили спортским активностима већ 2000. године п. н. е. Изгледа да је гимнастика била популаран спорт у древној прошлости Кине.
Мезоамеричка игра лоптом настала је пре више од три хиљаде година. Мајанска игра лоптом, позната као Pitz, сматра се првим спортом са лоптом, јер се играла око 1200. године п. н. е.Adams, Richard E. W. (2005)
Спортови који су стари најмање две и по хиљаде година укључују херлинг у Древној Ирској, шинти у Шкотској, харпастум (сличан рагбију) у Риму, цу-џи (сличан фудбалу) у Кини и поло у Персији.
Древни персијски спортови укључују традиционалну иранску борилачку вештину Зорхана. Међу осталим спортовима који су настали у Персији су човган (поло) и витешки турнири.
Верује се да су различити традиционални спортови Индије стари хиљадама година, при чему се хо-хо играо најмање од четвртог века п. н. е., а аспекти кабадија су потенцијално поменути у Махабхарати, док је атја-патја описана у делу Naṟṟiṇai, око 300. године н. е.Kabaddi: How to play India's 4000-year-old indigenous sport Olympics.comKho Kho, a kabaddi-like sport linked with Indian epic Mahabharata - know all about it Olympics.com
Средњи век мини|Витешки турнир на Мерилендском ренесансном фестивалу Најмање 900 година читава села су се такмичила једна са другима у грубим, а понекад и насилним играма с лоптом у Енглеској (покладни фудбал) и Ирској (кејд). Поређења ради, игра калчо фиорентино, у Фиренци (Италија), првобитно је била резервисана за борилачке спортове као што су мачевање и витешко надметање. Средњи век је такође открио важност поседовања коња; заједничко за спортове и забаву владајуће класе био је коњ. Ако неко из владајуће класе није поседовао коња, то је значило да нема много богатства и слободног времена (јер не би могао да учествује у одређеним активностима попут трка коња). Трке коња су посебно биле омиљене међу вишом класом у Великој Британији, а краљица Ана основала је тркалиште Аскот.
Дуги летњи дани пружали су предвидљиве прилике за слободно време, када су се сељаци могли бавити атлетским активностима. Пливање, рвање и трке били су уобичајени међу свим узрастима и оба пола, док се организоване игре с лоптом разних врста могу наћи у сваком средњовековном друштву и култури. Учешће у спорту (тачније играма с лоптом) у то време олабавило је контролу коју је владајућа класа имала над сељацима; ово није ретка појава кроз историју. До четрнаестог века енглески краљеви су увели не мање од тридесет забрана игара с лоптом као што су фудбал, рукомет и херлинг.
Средњи век није одмах остао без спортова из Римског царства након његовог распада. Гладијаторске борбе и трке двоколица наставиле су се спорадично и са прекидима дубоко у средњи век. Оне су на крају ишчезле и замењене су локалним активностима. Соколарство је, међутим, било посебна резерва царева и краљева. Овај спорт ће бити један од ретких спортова који су се наставили у средњем веку; Фридрих II можда је играо кључну улогу у његовом опстанку јер је био страствени соколар који је написао прву свеобухватну књигу о соколарству. Штавише, краљеви су можда следили пример соколарства како би опонашали статус цара.
Током средњег века турнири нису били неуобичајена појава јер је рат био стална претња. Средњовековна обележја спортова више класе (тј. витешки турнири, лажне борбе и крвави спортови) генерално су била прихваћена као војна обука. Модерни историчари спорта, међутим, расправљају о томе да су такви спортови били у сврху забаве; један од разматраних примера били су турнири који су мало тога нудили за припрему за стварни рат и вероватно би уназадили било какве облике праве обуке. Турнири у средњем веку произашли су из локалних фестивала. Као резултат тога, многи турнири су имали своје локалне карактеристике, али су били униформни у навикама и обичајима региона у којем је турнир био стациониран.
Модерне карактеристике Средњовековни турнири представљају карактеристике модерног спорта јер су они (нпр. професионални витезови) који су били најуспешнији и најпопуларнији, можда једини средњовековни еквивалент данашњим спортским звездама, пратили новац и славу турнирског круга. Они са политичком подршком и друштвеном наклоношћу могли су да акумулирају имовину и добра како би осигурали удобан живот након што им се такмичарски дани заврше. Турнир је био тржиште и место друштвеног окупљања. Ови турнири су последично привлачили многе људе да присуствују из различитих разлога као што су бракови и трговина стоком и земљом или робом коју су нудили трговци и продавци.
Себастијан Надо пише да је спорт већ постојао у 15. веку. Он показује да је организација витештва око европских такмичења функционисала као систем у разрађеној мрежи. Он евоцира „витешку интернационалу”, која дели исте кодове, посебно на турнирима и играма. Ови спортски догађаји прелазили су границе и били су праћени заједничком културном основом, укључујући љубазност, фер-плеј, част и лојалност.
Ренесанса мини|Детаљ са статуе старогрчког боксера Креугаса, коју је око 1795–1801. извајао Антонио Канова. Спортске културе које су се појавиле у ренесансном и неокласичном добу црпеле су инспирацију из античке Грчке и Рима. Након касног средњег века, рани модерни спортови постали су мање насилна или војна активност, а више активност која се обављала ради рекреативне користи у Европи. Током ренесансе, едукатори и медицински хирурзи промовисали су бављење спортом због његових бројних физичких и психолошких предности за људско тело. Током ове ере такође је постојала подршка за умереност у спорту, јер се на њега гледало више као на разоноду него као на строгу процедуру.
Спортски догађаји на отвореном постали су атракција за многе и људи свих различитих друштвених хијерархија били су укључени у ову нову културу. Ове нове радикалне идеје о спорту нашле су свој пут у књигама и филмовима, и на крају су постале део друштвене културе током ренесансе. Као што помиње Мајк Хагинс, Гаргантуа и Пантагруел коју је написао Франсоа Рабле био је познати роман објављен 1534. године који је помињао спортове и игре као целину, као и многа друга позната књижевна дела. Све различите врсте спортова постале су функционална јединица у рутинама многих људи и унеле су освежење у животе људи. Како је популарност и укљученост у спорт расла, правила су почела да се формирају и спортови су постали регулисанији како би били фер.