Фјоре Фурлано де Чивидале д’Аустрија, дели Либери да Премарјако (; рођен око 1350;Овај процењени датум рођења изведен је из Фјореове изјаве да је 1404. године проучавао вештину оружја „добрих 40 година и више”, под претпоставком да је почео са обуком у борилачким вештинама око десете године, што је била уобичајена пракса међу племством тог времена; видети Mondschein (2011), стр. 11. Мс. М.383 фол. 2р наводи: Che io fiore sapiando legere e scrivere e disignare e abiando libri in questa arte e in lei ò studiado ben XL anni e più, anchora non son ben perfecto magistro in questa arte. „Тако да ја, Фјоре, знајући да читам, пишем и цртам, и имајући књиге о овој вештини коју сам проучавао добрих 40 година и више, чак ни сада нисам савршен мајстор у овој вештини.” (Иста изјава узгред илуструје да је Фјоре поседовао збирку „књига о овој вештини” насталих у 14. веку које нису сачуване до данас.) умро после 1409.Видети ниже тврдњу Бленђинија ди Торичеле да је био жив најмање до 1420.) био је витез, дипломата и путујући учитељ мачевања с краја 14. века.
Он је најранији италијански мајстор чији је приручник о борилачким вештинама сачуван до данас. Његов Цвет битке (Fior di Battaglia, Flos Duellatorum) спада међу најстарије сачуване приручнике за мачевање.После рукописа RA Ms. I.33 с почетка 14. века и GNM Ms. 3227a с краја 14. века, и отприлике савремен са француским Le jeu de la hache; упоредиви текстови из азијских традиција мачевања не појављују се пре 16. века, нпр. Jixiao Xinshu, Muyejebo.
Живот Фјоре деи Либери је рођен у Чивидале дел Фријулију, граду у Аквилејској патријаршији у регији Фријули у данашњој Италији, као син Бенедета и потомак куће Либери из Премарјака.Liberi, Fiore dei (ca.1400s). Fior di Battaglia [manuscript]. Ms. M.383. New York City: Morgan Library & Museum. ff 1r–2r.Liberi, Fiore dei (ca.1400). Fior di Battaglia [manuscript]. Ms. Ludwig XV 13 (ACNO 83.MR.183). Los Angeles: J. Paul Getty Museum. ff 1r–2r.Liberi, Fiore dei (1409). Flos Duellatorum [manuscript]. Pisani Dossi Ms. Italy: Private Collection. f 1rv. Термин Либери, иако потенцијално само презиме, вероватно указује на то да је његова породица имала царску непосредност, било као део Еделфраја (nobili liberi, „слободни племићи”), германске неинтегрисане витешке класе која је чинила нижи слој племства у средњем веку, или можда као део растуће класе царских слободних витезова.Ни у једном савременом запису о његовом животу није му наведено такво презиме, а термин се појављује само када представља своју породицу у сопственим расправама. Видети Malipiero, стр. 80.Howe, Russ. "". Journal of Western Martial Art. Electronic Journals of Martial Arts and Sciences, 2008. Приступљено 25. 10. 2013. Разни историчари су сугерисали да су Фјоре и Бенедето потомци Кристала деи Либерија из Премарјака, коме је цар Хајнрих V 1110. године доделио непосредност,Giusto Fontanini. . R. Bernabò, 1736. .Gian Giuseppe Liruti. . Alvisopoli, 1830. стр. 27. али то још увек није потврђено.
Фјоре је писао да је имао природну склоност ка борилачким вештинама и да је почео да тренира у раној младости, учећи на крају код „небројених” мајстора из италијанских и немачких делова Светог римског царства.Pisani-Dossi 2a.4: quorum omnium deo dante plenariam notitiam sum adeptus expertorum magistrorum exemplis multifariis et doctrina ytalicorum ac alamanorum et maxime a magistro johane dicto suueno, qui fuit scholaris magistri Nicholai de toblem mexinensis diocesis, ac etiam a pluribus principibus ducibus marchionibus et comitibus et ab aliis innumerabilibus et diuerssis locis et prouinciis. „Сва та знања, уз Божију помоћ, стекао сам кроз бројне лекције и учења италијанских и немачких стручних учитеља, а највише од мајстора Јована, званог Сувено, који је био ученик мајстора Николаја из Тоблема у епархији Мексиненсис, као и од неколико принчева, маркгрофова и грофова и из других небројених и разних места и покрајина” (mexinensis diocesis је различито идентификована као Мец или Мајсен).
Такође пише о сусретима са многим „лажним” или недостојним мајсторима којима је недостајала чак и ограничена вештина коју би очекивао од доброг ученика, и помиње да је у пет наврата био приморан да се бори у двобојима за своју част против неких од ових мајстора које је описао као завидне јер је одбио да их подучава својој вештини; двобоји су сви вођени оштрим дугим мачевима, без оклопа осим гамбезона и јеленских рукавица, и изјавио је да је сваки добио без повреда.
Даље нуди опсежну листу познатих кондотјера које је обучавао, укључујући Пјера Паола дел Верде (Петер фон Гринен),. Note biografiche di Capitani di Guerra e di Condottieri di Ventura operanti in Italia nel 1330 – 1550. Приступљено 25. 10. 2013. Никола Унричилина (Николо фон Урслинген), Галеаца Катанеа деи Грумелија (Галеацо Гонзага да Мантова),. Note biografiche di Capitani di Guerra e di Condottieri di Ventura operanti in Italia nel 1330 – 1550. Приступљено 25. 10. 2013. Ланчилота Бекарију ди Павију,. Note biografiche di Capitani di Guerra e di Condottieri di Ventura operanti in Italia nel 1330 – 1550. Приступљено 25. 10. 2013. Ђованина да Бађа ди Милана, и Ацонеа ди Кастелбарка,. Hans Talhoffer ~ as seen by Jens P. Kleinau. Приступљено 25. 10. 2013. а такође истиче и неке од њихових војних подвига.
На основу Фјореовог аутобиографског записа, он се условно може сместити у Перозу (Перуђа) 1381. године када се Пјеро дел Верде вероватно борио у двобоју са Пјетром дела Короном (Петер Корнвалд).Ово је једини тренутак када је познато да су оба човека била у Перуђи у исто време; Верде је умро убрзо након тога 1385. године. Видети . Hans Talhoffer ~ as seen by Jens P. Kleinau. (на енглеском) и и . Note biografiche di Capitani di Guerra e di Condottieri di Ventura operanti in Italia nel 1330 – 1550. (на италијанском). Приступљено 25. 10. 2013. Исте године избио је Рат за наслеђе Аквилеје када је коалиција секуларних племића из Удина и околних градова покушала да смени новоименованог патријарха, Филипа II од Аленсона. Изгледа да је Фјоре стао на страну секуларног племства против кардинала, јер постоји запис из 1383. године да му је велико веће поверило инспекцију и одржавање артиљеријских оруђа која су бранила Удине (укључујући велике самостреле и катапулте).Easton, Matt. "". . Приступљено 25. 10. 2013. Такође постоје записи о томе да је током 1384. године радио као судија, мировни официр и агент великог већа, али након тога историјски записи ћуте. Рат је трајао док није именован нови патријарх 1389. године и постигнут мировни споразум, али није јасно да ли је Фјоре остао умешан све време. С обзиром на то да се у записима већа појављује пет пута 1384. године, било би прилично чудно да се у наредних пет година уопште не помиње, а пошто се његово одсуство након маја 1384. поклапа са прогласом из јула те године којим се захтева да Удине прекину непријатељства или се суоче са оштрим последицама, вероватније је да је отишао даље.
Након рата, чини се да је Фјоре доста путовао по северној Италији, подучавајући мачевање и обучавајући људе за двобоје. Године 1395. Фјоре се налази у Падови где обучава најамничког капетана Галеаца Гонзагу од Мантове за двобој са француским маршалом Жаном II л Мангром (који је користио ратно име „Бусико”). Галеацо је упутио изазов када је Бусико довео у питање храброст Италијана на краљевском двору Француске, а двобој је коначно заказан за Падову 15. августа. Присуствовали су и Франческо Новело да Карара, господар Падове, и Франческо I Гонзага, господар Мантове. Двобој је требало да почне копљима на коњима, али је Бусико постао нестрпљив и сјахао, напавши противника пре него што је овај могао да узјаше свог коња. Катанео је задао снажан ударац у Французов шлем, али је потом разоружан. У том тренутку, Бусико је посегнуо за својим полексом, али су господари интервенисали и прекинули двобој.
Фјоре се поново појављује у Павији 1399. године, овога пута обучавајући Ђованина да Бађа за двобој са немачким штитоношом по имену Сирано. Борба је вођена 24. јуна, а присуствовали су Ђан Галеацо Висконти, војвода од Милана, као и војвоткиња и други племићи. Двобој је требало да се састоји од три рунде борбе копљем на коњу, праћене са по три рунде борбе пешке користећи полекс, есток и бодеж. На крају су одјахали два додатна пролаза, а у петом је Бађо пробо Сирановог коња кроз груди, убивши коња, али изгубивши своје копље у том процесу. Борили су се у преосталих девет рунди како је планирано, и због снаге њихових оклопа (и чињенице да су сва оружја била тупа), оба борца су наводно изашла из ових размена неповређена.
Фјоре је вероватно био умешан у бар још један двобој те године, између његовог последњег именованог ученика Ацонеа ди Кастелбарка и Ђованија дегли Орделафија, јер се зна да је овај други умро 1399. године. Након Кастелбаркова двобоја, Фјореове активности су нејасне. На основу савезништава племића које је обучавао 1390-их, чини се да је био повезан са војводским двором у Милану у каснијем делу своје каријере. Негде у првим годинама 15. века, Фјоре је саставио мачевалачки трактат на италијанском и латинском језику под називом „Цвет битке” (различито навођен као Fior di Battaglia, Florius de Arte Luctandi и Flos Duellatorum). Најкраћа верзија текста датирана је у 1409. годину и указује да је то био рад од шест месеци и великог личног напора; како докази сугеришу да су две дуже верзије састављене нешто пре тога,Фјоре у предговору Пизани Доси рукописа наводи да је проучавао борбу педесет година, док упоредива изјава у Мс. М.383 и Мс. Лудвиг XV 13 помиње нешто краћи период од „четрдесет година и више”. можемо претпоставити да је посветио значајну количину времена писању током ове деценије.
Осим овога, ништа поуздано се не зна о Фјореовим активностима у 15. веку. Франческо Новати и Луиђи Цануто претпостављају да је негде пре 1409. године прихватио именовање за дворског учитеља мачевања код Никола III д'Естеа, маркиза од Фераре, Модене и Парме; вероватно би направио ову промену када је Милано запао у неред 1402. године, иако је Цануто ишао толико далеко да је спекулисао да је обучавао Никола за његов турнир 1399. године. Међутим, иако су две сачуване копије „Цвета битке” посвећене маркизу, вероватније је да су рукописи написани као дипломатски поклон Ферари од Милана када су склопили мир 1404. године.
К. А. Бленђини ди Торичела навео је да је касно у животу отишао у Париз, Француска, где се може лоцирати како предаје мачевање 1418. и прави копију мачевалачког приручника који се тамо налазио 1420. године. Иако он приписује ове чињенице Новатију, ниједна публикација која их потврђује још није пронађена.„Године 1904. објављено је историјско дело Франческа Новатија, директора Академије у Милану и Гафурија, директора графичког института у Бергаму… Ова два истакнута научника открила су документа, пронађена у различитим архивима, …Правила за мачевање штампао је Фјоре деи Либери 1420… А како је онда деи Либери могао држати часове мачевања у Паризу 1418?” (превод са норвешког Роџера Норлинга). Видети Blengini, di Torricella C. A. Haandbog i Fægtning med Floret, Kaarde, Sabel, Forsvar med Sabel mod Bajonet og Sabelhugning tilhest: Med forklarende Tegninger og en Oversigt over Fægtekunstens Historie og Udvikling. 1907. стр. 28. Време и место Фјореове смрти остају непознати.
Упркос дубини и сложености његових списа, Фјоре деи Либери изгледа није био веома утицајан мајстор у развоју италијанског мачевања. Тим пољем је уместо тога доминирала традиција његовог скоро савременика, болоњског мајстора Филипа ди Бартоломеа Дардија. Ипак, постоји број каснијих расправа које имају велику сличност са његовим радом, укључујући списе Филипа ди Вадија и Лудвига VI фон Ајба од Хартенштајна. Ово може бити због директног утицаја Фјореа или његових списа, или може уместо тога указивати на то да је старија традиција Јована и Николаја преживела и проширила се изван његове директне линије.
Цвет битке