мини|Грузијски протести у Тбилисију Грузијске демонстрације 1956. (груз. 1956. წლის საპროტესტო გამოსვლებბი) чини низ протеста против совјетке политике Никите Хрушчова, политике дестаљинизације која се водила у Тбилисију, главном граду Грузијске ССР, Совјетског Савеза, и другим градовима у републици од 4. до 10. марта 1956. Непосредни покретач је било објављивање Хрушчовљевог „Тајног говора” у којем је критикован Јосиф Стаљин, бивши совјетски лидер рођен у Грузији. Демонстрације су почеле као спонтана окупљања поводом обележавања треће годишњице Стаљинове смрти, али су прерасле у протесте великих размера, првенствено предвођене студентима, који су бранили Стаљиново наслеђе и изражавали грузијски национални понос.

Првобитни захтеви били су усредсређени на повлачење критике на рачун Стаљина и признање годишњице његове смрти. Међутим, како су протести расли и суочили се са званичним противљењем, захтеви су постали радикалнији, укључујући позиве на смену совјетских лидера попут Хрушчова и Анастаса Микојана, рехабилитацију Стаљиновог сарадника Лаврентија Берије, па чак и независност Грузије од Совјетског Савеза. Дошло је до сукоба између демонстраната и власти, који су кулминирали у ноћи између 9. и 10. марта када су јединице Совјетске армије отвориле ватру на демонстранте у центру Тбилисија, што је резултирало десетинама мртвих и повређених.

Насилно потискивање шокирало је грузијско друштво и означило прекретницу. Иако су у почетку били укорењени у про-Стаљиновим осећањима испреплетеним са националним поносом, догађаји су подстакли снажно антисовјетско и антируско осећање међу многим Грузијцима. Демонстрације се сматрају кључним моментом у развоју грузијског национализма и катализовале су појаву организованог дисидентског покрета, укључујући личности попут Звијада Гамсахурдија и Мераба Коставе, који су касније довели Грузију до независности 1991. Догађаји су такође погоршали тензије између грузијске већине и етничких републичких мањина, посебно у мањинском народу Абхази.

Позадина

Грузија у касном стаљиновом периоду Послератна Грузија је имала јединствен положај унутар Совјетског Савеза, углавном због грузијског порекла Јосифа Стаљина. Иако је Стаљин ретко јавно истицао своју етничку припадност, он је одржавао велико интересовање за грузијске послове, лично је познавао многе званичнике и редовно је одлазио на одмор у своје црноморске даче, где се састајао са републиканским лидерима, омогућавајући им неформалан приступ. Ова близина дала је грузијским елитама политички значај несразмеран величини или економској тежини републике. Лаврентиј Берија, још један Грузијац, постао је моћни Стаљинов шеф НКВД-а 1938. и остао кључна личност у централном руководству до Стаљинове смрти. Берија је деловао као неформални покровитељ Грузије, гајећи огромну покровитељску мрежу (шефтсво) која се протезала дубоко у републички апарат. Ово покровитељство је обезбедило стабилност лидерима попут Кандида Чарквијанија, првог секретара Грузијске комунистичке партије од 1938. до 1952. године, али је такође подстакло амбицију и понекад грубу политику унутар републике.

Кључни пример била је политика према Абхазијској и Јужноосетској аутономној области. После Другог светског рата, грузијско руководство је агресивно промовисало грузијски језик и културу на овим територијама, мењајући школску наставу са абхаског, осетског или руског на грузијски, и мењајући абхаско и осетско писмо са ћириличног писма на писмо засновано на грузијском. Ови поступци су изазвали значајно незадовољство међу мањинским становништвом, али притужбе Москви су углавном игнорисане, вероватно због Беријиног утицаја и Стаљинове имплицитне подршке консолидацији титуларних нација унутар њихових република. Овај асимилационистички тренд одражавао је ширу стаљинистичку национално-политику, која је имала за циљ да консолидује мање етничке групе под титуларним нацијама синдикалних република.

Међутим, релативна стабилност је била испрекидана унутрашњом борбом за власт и интервенцијама Москве. „Афера Мингрелијана“ из 1951–1953, коју је покренуо Стаљин, била је на мети Беријине мреже клијената, посебно званичника Мингрелског порекла. Ова чистка је довела до уклањања Чарквијанија и успона Акакија Мгеладзеа, званичника кога је Стаљин фаворизовао. Афера је укључивала хапшења, измишљене оптужбе за шпијунажу и национализам и депортације преко 11.000 људи за које се сматрало да су „непријатељски елементи“ из Грузије. Овај период превирања је ослабио Беријину позицију и оставио грузијско руководство у стању промене.

Смрт Стаљина и дестаљинизација Стаљинова сахрана у Москви, март 1953. Његова смрт довела је до борби за власт и коначне политике дестаљинизације.

Јосиф Стаљин је умро 5. марта 1953. Његова смрт је изазвала борбу за власт у Москви, која је кулминирала хапшењем и погубљењем Лаврентија Берије у јуну 1953. године. Беријин пад довео је до још једне чистке његових сарадника у Грузији. Септембра 1953. Васил Мжаванадзе, етнички Грузијац који је своју каријеру провео у Украјини под Никити Хрушчовом и није имао претходног лидерског искуства у Грузији, именован је за првог секретара Комунистичке партије Грузије. Ово именовање „аутсајдера“ је сигнализирало намеру Москве да изврши чвршћу контролу над републиком, заобилазећи традиционалне мреже покровитељства.

Ново совјетско руководство под Хрушчовом почело је опрезно да разбија стаљинистички систем. Једна рана последица у Грузији била је ревизија политике која се тиче Абхазије и Јужне Осетије. Након притужби локалног становништва на присилну грузинизацију, посебно у образовању, Москва је интервенисала. Послате су комисије, школска настава на локалним језицима и руском је враћена, писма су враћена на ћирилицу, а више негрузина је унапређено на локалне руководеће позиције. Ови потези наишли су на отпор грузијског руководства, али их је центар прогурао, стварајући сталне тензије између Москве и Тбилисија. Република се такође суочила са социо-економским проблемима, укључујући незапосленост (нарочито међу образованом урбаном омладином) и пријављене случајеве етничких трвења и дискриминације не-Грузијаца.

Политика дестаљинизације је достигла врхунац на Двадесетом партијском конгресу КПСС у фебруару 1956. На затвореној седници 25. фебруара, Хрушчов је одржао свој чувени „Тајни говор”, формално назван „О култу личности и његовим последицама”. Он је осудио Стаљина због стварања култа личности, детаљно је описао његове злоупотребе моћи, укључујући Велики терор и депортације, довео је у питање његово војно вођство током Другог светског рата и посебно критиковао измишљање Мингрелске афере у Грузији. Хрушчов је експлицитно исмевао грузијску тенденцију да се Стаљин назива „великим сином грузијске нације“.

Говор, иако је био намењен интерној партијској дискусији, брзо је постао познат кроз гласине. Његов садржај, посебно директна критика Стаљина и уочена увреда према Грузији, изазвали су шок и узнемиреност међу Грузијцима. Ово се поклопило са званичном одлуком, заснованом на линији говора, да се забрани уобичајено јавно обележавање годишњице Стаљинове смрти 5. марта. Претходних година (1954. и 1955.) овај датум је био обележен спонтаним окупљањима, посебно студената, полагањем венаца на Стаљинове споменике, рецитовањем поезије и певањем песама – догађајима који су испреплитали поштовање Стаљина са изразима грузијског националног поноса.

Стаљинов култ у Грузији Поштовање Стаљина има посебно дубоке корене у Грузији. Поред стандардног совјетског култа личности пропагираног широм СССР-а, Стаљиново грузијско порекло дало му је посебан статус у његовој домовини. За многе Грузијце он је био „Јосеб Џугашвили, локални дечак из Горија који је постао шеф нове совјетске суперсиле“. Ова веза је подстакла осећај националног поноса и уочене привилегије грузијских комуниста. Чак и међу породицама које су страдале током репресија 1930-их, Стаљинов имиџ је често рехабилитован совјетском победом у Другом светском рату и његовим статусом врховног вође.

Култ је укључивао симболичке размене; поклони попут цвећа и венаца који су давани Стаљиновим споменицима функционисали су као знак захвалности и обавезе, јачајући везу између вође и народа. Стаљиново име је било свеприсутно у Грузији, везано за улице, институције, награде, па чак и устав. Док је званични совјетски култ представљао Стаљина првенствено као совјетску личност, намерно умањујући његово грузинство, популарна интерпретација у Грузији спојила је култ совјетског вође са националним осећањима, стварајући „стаљинистички грузијски национализам“. Хрушчовљева осуда је тако погодила не само имиџ совјетског вође већ и снажан симбол грузијског националног идентитета и поноса.

Протести и разбијање (март 1956.) Упркос званичној забрани, спонтана окупљања поводом треће годишњице Стаљинове смрти почела су у Тбилисију 4. марта 1956. у близини великог споменика Стаљину на обали реке Мтквари. Ова рана окупљања су углавном била састављена од студената и у почетку су била мирна, укључивала су полагање венаца, рецитовање песама и певање песама, слично комеморацијама у претходне две године. Код статуе је формирана почасна гарда коју су углавном чинили студенти. 5. марта, на саму годишњицу, маса је значајно порасла, достигавши, процењује се, 10.000 људи до вечери. Слични, иако мањи, скупови су се десили и у другим градовима као што су Гори, Кутаиси, Рустави, Сухуми и Батуми.

Званични савремени извештаји, попут првог телеграма шефа грузијског КГБ-а Алексија Инаурија Москви, драстично су невелико извештавали о жртвама. Први извештаји сугеришу да је убијено преко 100 људи, док су касније истраге грузијских власти утврдиле да је најмање 21 особа убијена и 55 рањено, углавном студената и младих. Неки извори сугеришу да је број рањених можда био већи, јер су многи вероватно избегавали да траже званичну медицинску помоћ из страха од прогона.Ухапшено је преко 200 људи.

Мотивације и дискурс Мотивација демонстраната је еволуирала током недеље протеста. У почетку је покретачка снага била одбрана сећања на Јосифа Стаљина и грузијског националног поноса, реагујући против Хрушчовљевог оцрњивања. Ово је у складу са дубоком интеграцијом Стаљинове слике, као Грузијца који се уздигао да предводи суперсилу, у националну свест. Протести су били подстакнути снажним емоцијама: поносом на Стаљина као националном фигуром, увредом због његовог осуђивања и збуњеношћу због изненадне промене у партијској линији.

Чинило се да су многи учесници, посебно омладина која је у потпуности одрасла у стаљинизму, деловала у оквиру совјетског дискурса, у почетку видећи Хрушчовљеву политику, а не сам совјетски систем, као аберацију. Користили су устаљени језик и симболе стаљинистичког јавног живота – портрете, транспаренте, пароле у ​​којима се величају Владимир Лењин и Стаљин – да изразе своје неслагање против нове политике. Њихови захтеви да се придржавају онога што су сматрали исправним совјетским (тј. стаљинистичким) нормама, и њихов очигледан шок насилним државним одговором, сугеришу да су у почетку веровали да делују легитимно.

Међутим, како су протести наишли на отпор и ескалирали, захтеви су се проширили и укључили директне изазове актуелном совјетском руководству (Хрушчов, Микојан) и, за неке, позиве на системске промене или независност. Ова промена указује на брзи процес радикализације, прелазећи од одбране одређене интерпретације совјетске прошлости до преиспитивања садашњег совјетског поретка. Перцепција догађаја као националне увреде, комбинована са насилним државним одговором, спојила је национално осећање са антивладиним и, све више, антисовјетским осећањем.

Одговор власти