десно|мини|upright=1.35|Нападач Енцо Франческоли, из Ривер Плејта, изводи маказице у пријатељској утакмици 1986. против Пољске.

У фудбалу, маказице (енгл. bicycle kick), такође познате и као ударац преко главе (енгл. overhead kick) или дупли ударац, представљају акробатски потез у којем играч удара лопту у ваздуху према назад. Постиже се забацивањем тела уназад у ваздух и, пре пада на тло, прављењем покрета ногама налик маказама како би нога којом се удара лопта дошла испред друге. У већини језика, овај маневар је назван или по покрету вожње бицикла или по покрету маказа на који подсећа. Његова сложеност и реткост извођења у такмичарским фудбалским утакмицама чине га једном од најславнијих фудбалских вештина.

Маказице се могу користити дефанзивно за избацивање лопте даље од гола или офанзивно за ударац на противнички гол у покушају постизања поготка. Маказице су напредна фудбалска вештина која може бити опасна за неискусне играче. Њихово успешно извођење је углавном ограничено на најискусније и најспремније играче у историји фудбала.

Радници из пацифичких лука Чилеа и Перуа вероватно су извели прве маказице у фудбалским утакмицама, могуће већ крајем 19. века. Напредне технике попут маказица развиле су се из јужноамеричких адаптација фудбалског стила који су донели британски имигранти. Бразилски фудбалери Леонидас и Пеле популаризовали су ову вештину на међународном нивоу током 20. века. Маказице су од тада стекле толику привлачност да их је 2016. године ФИФА (владајуће тело фудбала) оценила као „најспектакуларнији призор у фудбалу”.

Као иконична вештина, маказице су важан део фудбалске културе. Извођење маказица у такмичарској утакмици, посебно при постизању гола, обично привлачи велику пажњу у спортским медијима. Маказице су приказане у уметничким делима, као што су скулптуре, филмови, рекламе и књижевност. Контроверзе око проналаска и именовања потеза додатно су допринеле слави овог ударца у популарној култури. Овај маневар се такође цени у сличним спортовима са лоптом, посебно у варијантама фудбала као што су футсал и фудбал на песку.

Назив мини|upright=1.1|Одбрамбени играч Реал Мадрида, Серхио Рамос (у белом), користи маказице против ривала из Атлетик Билбаа у утакмици Ла лиге 2010. године. Маказице су на енглеском језику познате под три имена: bicycle kick (ударац бицикла), overhead kick (ударац преко главе) и scissors kick (ударац маказама). Израз „ударац бицикла” описује рад ногу док је тело у ваздуху, што подсећа на окретање педала бицикла. Маневар се такође назива „ударац преко главе”, што се односи на шутирање лопте изнад главе, или „ударац маказама”, јер техника одражава покрет две оштрице маказа које се спајају. Неки аутори разликују „ударац маказама” као сличан маказицама, али изведен бочно или под углом;Види: други аутори их сматрају истим потезом.Види:

У језицима осим енглеског, назив такође одражава радњу на коју подсећа. Спортски новинар Алехандро Систернас, из чилеанског листа El Mercurio, саставио је листу ових имена. У већини случајева, они се или односе на покрет налик маказама, као што су француски ciseaux retourné (обрнуте маказе) и грчки anapodo psalidi (наопаке маказе), или на акцију налик бициклу, као што је португалски pontapé de bicicleta. У другим језицима описује се природа радње: немачки Fallrückzieher (падајући повратни ударац), (превртање), холандски omhaal (окрет) и италијански rovesciata (обрнути ударац).

Изузеци од ових образаца именовања налазе се у језицима који означавају потез позивањем на локацију, као што је (бразилски ударац). Овај изузетак је најзначајнији у шпанском језику, где постоји оштра контроверза између Чилеа и Перуа — као део њиховог историјског спортског ривалитета — око именовања маказица; Чилеанци и већина Латиноамериканаца знају га као chilena (чилена), док га Перуанци зову chalaca (чалака).Види:

Без обзира на то, потез је на шпанском познат и по мање тенденциозним именима tijera и tijereta — оба се односе на покрет налик маказама.Види:

Извођење upright=1.8|мини|Дијаграм различитих фаза код маказица. R = десна нога.

Успешно извођење маказица генерално захтева велику вештину и атлетицизам.Види:

Да би се извеле маказице, лопта мора бити у ваздуху тако да је играч може ударити док прави салто уназад; лопта може доћи ваздухом према играчу, на пример из центаршута, или играч може сам подићи лопту у ваздух. Нога којом се не шутира треба прва да се подигне како би помогла у подизању тела, док нога којом се шутира прави скок.Види:

Током скока, леђа треба да се крећу уназад док не буду паралелна са тлом. Како тело достигне врхунац висине, нога којом се шутира треба да се нагло помери ка лопти док се друга нога истовремено спушта како би се повећала снага ударца.Види:

Поглед треба да остане фокусиран на лопту док је стопало не удари.Види:

Руке треба користити за равнотежу и ублажавање ударца при паду.

Маказице се генерално изводе у две ситуације, одбрамбеној и офанзивној. Одбрамбене маказице се изводе када играч окренут ка свом голу користи акцију да избаци лопту у правцу супротном од свог гола. Историчар спорта Ричард Вициг сматра одбрамбене маказице очајничким потезом који захтева мање циљања од његове офанзивне варијанте. Офанзивне маказице се користе када је играч леђима окренут противничком голу и налази се близу гола. Према Вицигу, офанзивне маказице захтевају концентрацију и добро разумевање положаја лопте. Маказице се могу изводити и на средини терена, али се то не препоручује јер се у тој зони могу извести сигурнија и прецизнија додавања.

лево|мини|Две фотографије извођења маказица. Крило Перуа, Хуан Карлос Облитас, постиже гол маказицама против Чилеа на стадиону Алехандро Виљануева, током утакмице Копа Америка 1975. године.

Центаршутеви који претходе офанзивним маказицама сумњиве су прецизности — немачки нападач Клаус Фишер је наводно изјавио да је већина центаршутева пре маказица лоша. Штавише, извођење маказица је опасно, чак и када се уради правилно, јер може повредити затеченог учесника на терену.Види:

Из тог разлога, перуански одбрамбени играч Сезар Гонзалес препоручује да играч који изводи маказице има довољно простора за то. За играча који користи маневар, највећа опасност настаје током пада; лош пад може повредити главу, леђа или зглоб. Вициг препоручује играчима који покушавају потез да се дочекају на горњи део леђа, користећи руке као ослонац, и да се истовремено преврну на страну како би ублажили удар од пада.

Вициг препоручује фудбалерима да покушавају извођење маказица са фокусираним и одлучним стањем ума. Извођач мора да одржи добру форму приликом извођења потеза, и мора истовремено показати изузетну прецизност при ударању лопте.Види:

Бразилски нападач Пеле, један од познатих играча овог спорта, такође је сматрао овај маневар тешким и присећао се да је постигао гол на овај начин само неколико пута од својих 1.283 гола у каријери. Због сложености акције, успешно изведене маказице су значајне и, према спортском новинару Елиоту Тарнеру, склоне су да изазову страхопоштовање публике. Неадекватно изведене маказице такође могу изложити играча подсмеху.Види:

Историја Фудбалска предања имају бројне легенде о томе када и где су маказице први пут изведене и ко их је креирао. Према бразилском антропологу Антонију Жоржу Соаресу, порекло маказица је важно само као пример како настаје фолклор. Јавно мњење наставља да расправља о њиховом тачном пореклу, посебно на локацијама где је маневар наводно настао (нпр. Бразил, Чиле и Перу). Ипак, доступне чињенице и датуми пружају јасну причу, указујући на то да је проналазак маказица настао у Јужној Америци, током ере иновација у фудбалским тактикама и вештинама.Види:

десно|мини|Исечак из старих новина. Извод из перуанског листа El Comercio који извештава о утакмици између посаде брода и уједињеног тима Лима крикет/Унион крикет 1904. године.

Британски имигранти, привучени економским изгледима Јужне Америке, укључујући извоз кафе из Бразила, коже и меса из Аргентине, као и гвана из Перуа, донели су фудбал у овај регион током 1800-их. Ове имигрантске заједнице основале су институције, као што су школе и спортски клубови, где су активности одражавале оне у Британији — укључујући бављење фудбалом. Бављење фудбалом се претходно проширило из Британије на континенталну Европу, углавном Белгију, Холандију и Скандинавију, али игра на овим локацијама није имала иновације. Ствари су се у Јужној Америци одвијале другачије јер, уместо да једноставно имитирају стил игре имиграната — заснован више на споријој „шкотској игри додавања” него на бржем и грубљем енглеском стилу фудбала — Јужноамериканци су допринели расту спорта наглашавајући техничке квалитете играча.Види:

Прилагођавањем спорта својим преференцијама, јужноамерички фудбалери су савладали индивидуалне вештине попут дриблинга, слободних удараца са ефеом и маказица.

Маказице су се први пут појавиле у пацифичким лукама Чилеа и Перуа, могуће већ крајем 19. века. Док су њихови бродови били усидрени, британски морнари су играли фудбал међу собом и са локалним становништвом као облик разоноде; бављење спортом је прихваћено у лукама јер су га једноставна правила и опрема учинили доступним широј јавности.Види:

Афро-перуански лучки радници су можда први пут извели маказице крајем 19. века током утакмица са британским морнарима и железничарима у главној луци Перуа, где је потез добио име tiro de chalaca („ударац из Каљаа”).Види:

Маказице је такође могао први пут извести 1910-их Рамон Унзага, спортиста баскијског порекла рођен у Шпанији, који је постао натурализовани Чилеанац, у чилеанској луци Талкауано, где је потез добио име chorera (алудирајући на локални демоним).Види:

лево|мини|Фотографија фудбалске утакмице. Давид Арељано (центар, бела мајица), у утакмици између Коло-Кола и Ла Коруње 1927. године, заслужан је за популаризацију потеза.|upright=1.20

Чилеански фудбалери проширили су вештину изван западне Јужне Америке 1910-их и 1920-их. У првим издањима Првенства Јужне Америке, Унзага и колега из репрезентације Чилеа, дефанзивац Франсиско Гатика, задивили су гледаоце својим маказицама. Чилеански нападач Давид Арељано такође је незаборавно изводио овај потез и друге ризичне маневре током турнеје екипе Коло-Коло по Шпанији 1927. године — његова прерана смрт на тој турнеји од повреде изазване једном од његових акробација је, према Симпсону и Хесеу, „суморно упозорење о опасностима егзибиционизма”. Импресионирани овим маказицама, љубитељи фудбала из Шпаније и Аргентине назвали су их чилена, што је референца на националност играча. Током 1940-их, Карло Парола је популаризовао употребу маказица у италијанском фудбалу, зарадивши надимак Signor Rovesciata („Господин Маказице”).

Бразилски нападач Пеле оживео је међународну славу маказица током друге половине 20. века.Види: Његова способност да с лакоћом изводи маказице била је једна од особина која га је издвајала од других играча на почетку његове спортске каријере, а такође је појачала његово самопоуздање као фудбалера.Види: Након Пелеа, аргентински везиста Дијего Марадона и мексички нападач Уго Санчез постали су запажени извођачи маказица током последњих деценија 20. века. Други значајни играчи који су изводили овај потез током овог периода укључују перуанско крило Хуана Карлоса Облитаса, који је постигао гол маказицама у утакмици Копа Америке 1975. између Перуа и Чилеа, и велшког нападача Марка Хјуза, који је постигао гол маказицама у квалификационој утакмици за Светско првенство између Велса и Шпаније 1985. године.

Од почетка 21. века, маказице настављају да буду вештина која се ретко успешно изводи у фудбалским утакмицама. Године 2016, Међународна федерација фудбалских асоцијација (ФИФА) прогласила је маказице „најспектакуларнијим призором у фудбалу” и закључила да су, упркос њиховом дискутабилном пореклу и техничким објашњењима, маказице „обележиле историју игре”.

Иконички статус