Историја Јевреја у Демблину и Ирени током Другог светског рата

thumb|alt=Aerial photograph of a town and field|Бомбардовање аеродрома Деблин 3. септембра 1939. На слици: Ирена (горе) — гето је био усредсређен у полукруг — аеродром (десно) и војне инсталације (лево).

Пре Другог светског рата, у градовима Демблин и Ирена, у централној Пољској, живело је на хиљаде Јевреја. Ирена је од 1927. године била седиште Пољске ваздухопловне академије. Током немачке инвазије на Пољску, у септембру 1939. године, град је заузела немачка војска, након чега је започео прогон јеврејског становништва. Прве мере обухватале су принудни рад и оснивање јуденрата. Гето у Ирени основан је у новембру 1940. године. У почетку је обухватао шест улица и имао је статус отвореног гета. Јеврејима је било забрањено да га напуштају без дозволе, док је нејеврејском становништву улаз био дозвољен. Значајан број становника гета радио је на радним пројектима за Тврђаву Демблин, која је служила као база немачке војске, као и на железници и за потребе Луфтвафеа. Од маја 1941. године, Јевреји су у радне логоре у околини Демблина довођени и из гета у Ополу и Варшави. Крајем 1941. године услови живота у гету знатно су се погоршали услед појачаних немачких репресивних мера, као и епидемија тифуса и дизентерије.

Прва депортација извршена је 6. маја 1942. године, када је око 2.500 Јевреја одведено у логор смрти Собибор. Већ недељу дана касније, у гето је стигло око 2.000 Јевреја из Словачке, као и неколико стотина из оближњих гета који су у међувремену ликвидирани. У октобру исте године гето у Ирени је у потпуности ликвидиран: приближно 2.500 Јевреја депортовано је у логор смрти Треблинка, док је око 1.400 задржано у принудним радним логорима у самом граду.

Посебно је значајно да је радни логор под управом Луфтвафеа, у којем је у појединим периодима било ангажовано око хиљаду Јевреја, наставио са радом све до 22. јула 1944. године, мање од недељу дана пре него што је то подручје заузела Црвена армија. Као један од последњих јеврејских радних логора у Лублинском округу, омогућио је преживљавање стотинама људи током Холокауста. Међутим, по повратку кући, неки од преживелих суочили су се са непријатељством, а неколико њих је и убијено. До 1947. године сви су напустили то подручје.

Позадина thumb|alt= A line of Jewish men shown greeting Marshal Józef Piłsudski| Јевреји у Деблину поздрављају пољског маршала Јозефа Пилсудског након његовог заузимања Деблина током Пољско-совјетског рата 1920. Демблин и Ирена налазе се око 70 километара северозападно од Лублина, на ушћу река Висле и Вепше, као и на важном железничком чворишту на прузи Лублин–Варшава. Локално јеврејско становништво подржало је Јануарски устанак 1863. године. До краја XIX века ово подручје постало је значајан центар хасидског јудаизма. Већина Јевреја следила је моджицку династију, названу по граду Ирени, док су били присутни и хасиди из династије Гур. Моджицки ребе Јисраел Тауб настанио се у граду 1889. године. Поред тога, међу Јеврејима је било и присталица Бунда, као и ционистичког покрета.

Многи Јевреји из овог подручја издржавали су се као трговци, путујући продавци, власници радњи или занатлије, нарочито у кожарству и металској обради, а касније су учествовали и у развоју града као летовалишта. Године 1927. цивилно становништво Демблина и Ирене бројало је 4.860 људи, од чега 3.060 Јевреја. Од исте године, у Демблину је била смештена Пољска ваздухопловна академија, чији је аеродром био један од највећих у Пољској. Током 1936. и 1937. године забележени су појединачни инциденти у којима су нејеврејски трговци вандализовали радње својих јеврејских конкурената.

Немачка инвазија thumb|Пијачни трг у Демблину током немачке окупације Током немачке инвазије на Пољску, којом је започео Други светски рат у Европи, Луфтвафе је између 2. и 7. септембра 1939. године бомбардовао Демблин. Мете напада били су војни аеродром, складишта муниције Пољске војске и оближњи мост преко Висле. Већина пољских војника напустила је град 7. септембра, док су преостале снаге 11. септембра активирале експлозије у складиштима муниције и повукле се. Немачка војска је у град ушла 12. или 20. септембра. Због ваздушних напада, велики број становника, и Јевреја и нејевреја, напустио је то подручје, али се већина у наредним недељама вратила, по налогу немачких власти. По повратку, Јевреји су затекли своју имовину опљачкану и разорену. Потом су мобилисани у јединице за принудни рад, ангажоване на рашчишћавању рушевина и поправци оштећених објеката, а јеврејска заједница је приморана да плати новчану казну у износу од 20.000 злота. Током немачке окупације, Демблин и Ирена су укључени у Лублински округ Генералног губернаторства. Крајем 1939. године Јевреји су били обавезани да носе траке са Давидовом звездом, а део њих је упућен на принудни рад у Јанишув, Белжец и Павловице.

До краја исте године, немачке окупационе власти наложиле су формирање јуденрата (Јеврејског савета), као посредничког тела између јеврејске заједнице и нацистичких захтева. Јуденрат у Демблину и Ирени основан је касније него у другим местима у региону, а седиште му се налазило у Банковој улици. Први чланови Јуденрата настојали су да ублаже последице немачких мера и упозоравали су становништво на претресе. Према Енциклопедији логора и гета, први председник Јуденрата, Лејзер Тајхман, смењен је почетком 1941. године; преживели су сведочили да су он и његов секретар, након покушаја подмићивања полиције, са породицама депортовани у Вонволницу. Након тога, Јуденрат је привремено водио Калман Фрис, који је после неколико месеци поднео оставку, а у августу 1941. године наследио га је Вевел Шулман, да би у септембру исте године на чело тела дошао Драјфиш, пореклом из Конина. Израелски историчар Давид Зилберкланг, међутим, наводи да је „Шимон Драбфиш“ био први председник Јуденрата, док је Тајхман био други.

Гето thumb|upright=1.2|alt=map showing river and land|OpenStreetMap Дембина и околине, са приказом железничке станице (горе лево), Ирене (означене са „Демблин“, десно), аеродрома (зелено, доле десно), Вепш (доле), Висле (доле лево) и Демлинске тврђаве (лево, црвеном) Нацистички гето у Ирени основан је у новембру 1940. или почетком 1941. године, највероватније по наређењу новог окружног комесара Курта Ленка. Део јеврејског становништва био је приморан да напусти своје домове и пресели се у гето. Разлог за његово оснивање био је, по свему судећи, настојање немачких власти да Јевреје удаље од две оближње војна локалитета, аеродрома Луфтвафеа и базе немачке војске, који су уочи напада на Совјетски Савез 1941. године били попуњени трупама. Иако је гето постојао од краја 1940. године, формални декрет о његовом оснивању издат је тек 1942. године. До 1942. године Ирена је имала статус отвореног гета. Није постојала физичка ограда, али је казна за неовлашћено напуштање била смрт. Гето је обухватао шест улица, а његове првобитне границе чиниле су улице Околна, Банкова и Старомијска, као и река Иренка. У септембру 1942. године улица Старомијска је издвојена из гета, а њени становници пресељени су у Банкову улицу. У почетку је нејеврејима био дозвољен улазак у гето, а могуће и боравак у њему, што је омогућило преживљавање дела јеврејског становништва разменом материјалних добара за храну. У гету је деловала световна школа на пољском језику, коју је водила Аида Милгројм-Цитронбојм, са између 70 и 100 ученика. Ред унутар гета одржавала је Јеврејска гетска полиција, док је спољну стражу обезбеђивала јединица Зондердинст, састављена од локалних фолксдојчера и припадника украјинске помоћне полиције. Ова јединица била је позната по премлаћивању, понижавању и убијању заточеника гета.

Крајем 1941. године нејеврејском становништву је био забрањен улазак у гету. Дошло је до нагомилавања отпада и избијања епидемија тифуса и дизентерије. Оболели су лечени у болници са тридесет постеља, којом је управљао лекар Исаар Кава из Конина, уз помоћ нејеврејских лекара, лекови су допремани из Варшаве. Истовремено, Немци су увели нове рестрикције која је укључила забрану употребу пећи, а зимска одећа је конфискована, а довоз горива онемогућен. Све више Јевреја покушавало је да напусти гето како би набавили основне животне намирнице, што је довело до откривања и убиства двадесет млађих жена затечених ван гета. Како су услови у Лублинском округу били нешто повољнији него у Варшави, део Јевреја је бежао у тамошње градове, укључујући и Ирену. Двадесет особа погубљено је због боравка као нерегистроване избеглице. Руководство Јуденрата поново је промењено када је Драјфиш погубљен, оптужен да је подносио жалбе окружној управи у Пулавима, и на његово место постављен је трговац Јисраел Вајнберг.

У марту 1941. године у гету је живело 3.750 Јевреја, међу којима је 565 било пореклом ван тог подручја. Реч је углавном о Јеврејима протераним из Пулава и анектиране области Рајхсгау Вартеланд, као и о онима који су се доселили код рођака како би избегли затварање у Варшавском гету. Пренасељеност је била изразита, са између седам и петнаест особа по просторији. У мају 1941. године пристигло је још око 1.000 Јевреја из гета у Варшави, Ченстохови и Ополу, али су они били смештени на радилиштима у околини, а не у самом гету. Дана 13. и 14. маја 1942. године у Ирену су стигла два транспорта са укупно 2.042 Јевреја из Словачке, из Прешова. Иако су са собом донели храну, били су ненавикнути на тешке услове живота у гету, те је велики број њих умро од тифуса услед лоших санитарних услова. Више од 2.000 Јевреја доведено је у Ирену из оближњих места након ликвидације њихових заједница, јер су били одабрани за рад. Међу њима је било око 300 људи из Рикија, 300 из Гњевошува и Звољења, као и једна група из Стежице. Други су у гето ушли након бекства из рација у Баранову, Рикију, Гњевошуву и Адамову. У августу 1942. године у гету је забележено 5.800 Јевреја, од којих је само 1.800 било из Демблина.

Принудни рад thumb|alt=Exhumed mass grave holding remains of Soviet soldiers at Stalag 307 | Ексхумирана масовна гробница у Шталагу 307 (Демблинска тврђава) thumb|Фабрика намештаја коју је немачка војска основала у Демблинској тврђави До краја 1942. године Јевреји ангажовани на принудном раду примали су новчану надокнаду, изузев оних које је општина мобилисала за послове попут чишћења улица или уклањања снега. Поједини Јевреји радили су за немачке фирме, као што су Шварц и Хохтиф, које је Вермахт ангажовао на изградњи војних објеката у граду. Железничка управа Остбан поверила је фирми Шулц радове на унапређењу железничке пруге између Лублина и Варшаве, пројекат на којем је од јуна 1941. године било запослено око 300 Јевреја. Услови рада на том градилишту били су изузетно тешки, а радници су били приморани да раде по дванаест сати дневно. Ипак, највећи део јеврејске радне снаге био је ангажован директно за немачку војску или Луфтвафе; жене и деца су узгајали храну за војне потребе. Тврђава Демблин, коју је преузела немачка војска и у којој је радило око 200 Јевреја из гета, од 10. јула 1941. године служила је и као логор Stalag 307 за совјетске ратне заробљенике, а касније и за француске (1942) и италијанске заробљенике (1943–1944). Процењује се да је у том логору било заточено око 80.000 совјетских ратних заробљеника, који су у року од неколико месеци умрли од глади и болести. Јевреји запослени у тврђави били су сведоци чињенице да су заробљеници држани у условима још горим од њихових. Јевреји из Демблина и Ирене настојали су да обезбеде „боља“ радна места; око 200 депортованих Јевреја из Словачке завршило је на пословима за општину, док је још 200 било запослено у фирми Шулц након проширења њених активности. Преживели су касније сведочили да су немачки војници који су надзирали принудни рад често поступали релативно коректно, док су поједини надзорници пољске националности тукли Јевреје, а украјински чувари на железничком пројекту били су посебно сурови, често претећи радницима смрћу.