мини|upright=1.25|Стабло живота како га је приказао Ернст Хекел у делу Еволуција човека (1879) илуструје поглед из 19. века на еволуцију као прогресиван процес који води ка човеку.

Еволуциона мисао, признање да се врсте мењају током времена и перципирано разумевање начина на који такви процеси функционишу, има корене у антици. Са почецима модерне биолошке таксономије крајем 17. века, две супротстављене идеје утицале су на западно биолошко мишљење: есенцијализам, веровање да свака врста има суштинске карактеристике које су непроменљиве, концепт који се развио из средњовековне аристотеловске метафизике и који се добро уклапао у природну теологију; и развој новог антиаристотеловског приступа науци. Природњаци су почели да се фокусирају на варијабилност врста; појава палеонтологије са концептом изумирања додатно је подрила статичне погледе на природу. Почетком 19. века, пре дарвинизма, Жан-Батист Ламарк је предложио своју теорију трансмутације врста, прву потпуно формирану теорију еволуције.

Године 1858. Чарлс Дарвин и Алфред Расел Волас објавили су нову еволуциону теорију, детаљно објашњену у Дарвиновом делу О пореклу врста (1859). Дарвинова теорија, првобитно названа порекло са модификацијама, данас је позната као дарвинизам или дарвиновска теорија. За разлику од Ламарка, Дарвин је предложио заједничко порекло и разгранато стабло живота, што значи да две веома различите врсте могу делити заједничког претка. Дарвин је своју теорију засновао на идеји природне селекције: она је синтетисала широк спектар доказа из сточарства, биогеографије, геологије, морфологије и ембриологије. Расправа о Дарвиновом раду довела је до брзог прихватања општег концепта еволуције, али специфични механизам који је предложио, природна селекција, није био широко прихваћен све док га није оживео развој у биологији који се догодио од 1920-их до 1940-их. Пре тога, већина биолога сматрала је друге факторе одговорним за еволуцију. Алтернативе природној селекцији предложене током „помрачења дарвинизма” ( до 1920) укључивале су наслеђивање стечених особина (неоламаркизам), урођену тежњу ка промени (ортогенеза) и изненадне велике мутације (салтационизам). Менделска генетика, серија експеримената из 19. века са варијацијама биљке грашка поново откривена 1900. године, интегрисана је са природном селекцијом од стране Роналда Фишера, Џ. Б. С. Холдејна и Сјуала Рајта током 1910-их до 1930-их, што је резултирало оснивањем нове дисциплине популационе генетике. Током 1930-их и 1940-их, популациона генетика је интегрисана са другим биолошким пољима, што је резултирало широко применљивом теоријом еволуције која је обухватила већи део биологије — савременом синтезом.

Након успостављања еволуционе биологије, студије мутација и генетичког диверзитета у природним популацијама, комбиноване са биогеографијом и систематиком, довеле су до софистицираних математичких и узрочних модела еволуције. Палеонтологија и компаративна анатомија омогућиле су детаљније реконструкције еволуционе историје живота. Након успона молекуларне генетике 1950-их, развило се поље молекуларне еволуције, засновано на протеинским секвенцама и имунолошким тестовима, а касније укључујући студије РНК и ДНК. Геноцентрични поглед на еволуцију постао је истакнут 1960-их, праћен неутралном теоријом молекуларне еволуције, што је изазвало расправе о адаптационизму, јединици селекције и релативној важности генетичког дрифта насупрот природној селекцији као узроцима еволуције. Крајем 20. века, секвенцирање ДНК довело је до молекуларне филогенетике и реорганизације стабла живота у систем три домена од стране Карла Воуза. Поред тога, новопрепознати фактори симбиогенезе и хоризонталног преноса гена увели су још већу сложеност у еволуциону теорију. Открића у еволуционој биологији имала су значајан утицај не само унутар традиционалних грана биологије, већ и у другим академским дисциплинама (на пример: антропологија и психологија) и на друштво у целини. and

Антика

Аутохтоне културе Неколико култура широм света изгледа да има рудиментарно разумевање теорије еволуције, видећи људе као потомке одређених сисара. То укључује Малгаше, који виде људе као потомке индрија; тасманске Абориџине, који виде људе као потомке кенгура; и неке културе америчких староседелаца, као што су Навахо, чији мит о стварању описује људе који се мењају из животињских створења.

Грци мини|Грчки филозоф Анаксимандар из Милета тврдио је да људи потичу од риба.

Предлози да би један тип животиње, чак и људи, могао потећи од других типова животиња, познати су још код пресократовских грчких филозофа. Анаксимандар из Милета предложио је да су прве животиње живеле у води, током влажне фазе прошлости Земље, и да су први копнени преци човечанства морали бити рођени у води, и да су само део свог живота провели на копну. Такође је тврдио да је први човек облика каквог данас познајемо морао бити дете друге врсте животиње (вероватно рибе), јер човеку треба продужена нега да би преживео. Крајем деветнаестог века, Анаксимандар је проглашен „првим дарвинистом”, али ова карактеризација више није општеприхваћена. Анаксимадрова хипотеза могла би се сматрати „еволуцијом” у одређеном смислу, иако не у дарвиновском.

Емпедокле је тврдио да су оно што називамо рођењем и смрћу код животиња само мешање и раздвајање елемената који узрокују безбројна „племена смртних ствари”. Конкретно, прве животиње и биљке биле су попут раздвојених делова оних које видимо данас, од којих су неке преживеле спајањем у различите комбинације, а затим мешањем током развоја ембриона, и где је „све испало као да је намерно, тамо су створења преживела, будући да су случајно састављена на одговарајући начин.” Други филозофи који су постали утицајнији у то време, укључујући Платона, Аристотела и припаднике стоичке школе, веровали су да су типови свих ствари, не само живих бића, фиксирани божанским дизајном.

мини |лево |Платон (лево) и Аристотел (десно), детаљ са фреске Атинска школа (1509–1511) чији је аутор Рафаело

Платона је биолог Ернст Мајр назвао „великим антихеројем еволуционизма”, јер је промовисао веровање у есенцијализам, који се такође назива теорија форми. Ова теорија држи да је сваки природни тип објекта у посматраном свету несавршена манифестација идеала, форме или „врсте” која дефинише тај тип. У свом Тимају, на пример, Платон наводи лик да исприча причу да је Демијург створио космос и све у њему јер је, будући добар, и стога, „слободан од љубоморе, желео да све ствари буду што сличније Њему”. Творац је створио све замисливе облике живота, јер „без њих универзум ће бити непотпун, јер неће садржати сваку врсту животиње коју би требало да садржи, ако треба да буде савршен.” Овај „принцип пуноће” — идеја да су сви потенцијални облици живота неопходни за савршено стварање — снажно је утицао на хришћанску мисао. Међутим, неки историчари науке довели су у питање колики је утицај Платонов есенцијализам имао на природну филозофију наводећи да су многи филозофи после Платона веровали да би врсте могле бити способне за трансформацију и да идеја да су биолошке врсте фиксиране и да поседују непроменљиве суштинске карактеристике није постала важна све до почетка биолошке таксономије у 17. и 18. веку.

Аристотел, најутицајнији од грчких филозофа у Европи, био је Платонов ученик и такође је најранији природни историчар чији је рад сачуван у било каквим стварним детаљима. Његови списи о биологији резултат су његовог истраживања природне историје на и око острва Лезбос, и преживели су у облику четири књиге, обично познате по њиховим латинским именима: De anima (О души), Historia animalium (Историја животиња), De generatione animalium (О настанку животиња) и De partibus animalium (О деловима животиња). Аристотелова дела садрже тачна запажања, уклопљена у његове сопствене теорије о механизмима тела. Међутим, за Чарлса Сингера: „Ништа није значајније од [Аристотелових] напора да [прикаже] односе живих бића као scala naturae.” Ова scala naturae, описана у Historia animalium, класификовала је организме у односу на хијерархијску, али статичну „Лествицу живота” или „велики ланац постојања”, постављајући их према њиховој сложености структуре и функције, са организмима који су показивали већу виталност и способност кретања описаним као „виши организми”. Аристотел је веровао да карактеристике живих организама јасно показују да имају оно што је назвао финалним узроком, то јест да њихов облик одговара њиховој функцији. Он је експлицитно одбацио став Емпедокла да су жива бића могла настати случајно.

Други грчки филозофи, као што је Зенон из Китијума, оснивач стоичке школе филозофије, слагали су се са Аристотелом и другим ранијим филозофима да природа показује јасне доказе да је дизајнирана са сврхом; овај поглед је познат као телеологија. Римски филозоф скептик Цицерон написао је да је Зенон био познат по томе што је заступао став, централан за стоичку физику, да је природа првенствено „усмерена и концентрисана... да обезбеди свету... структуру најбоље прилагођену за опстанак.”

Кинези Древни кинески мислиоци попут Џуангција (), таоистичког филозофа, изразили су идеје о променљивим биолошким врстама. Према Џозефу Нидаму, таоизам експлицитно негира непроменљивост биолошких врста, а таоистички филозофи су спекулисали да су врсте развиле различите атрибуте као одговор на различита окружења. Таоизам посматра људе, природу и небеса као постојање у стању „сталне трансформације” познате као Тао, за разлику од статичнијег погледа на природу типичног за западну мисао. "Notes for a lecture delivered to the Royal Asiatic Society, Shanghai on January 8, 2008"

Римско царство Поема Лукреција (De rerum natura) пружа најбоље сачувано објашњење идеја грчких епикурејских филозофа. Описује развој космоса, Земље, живих бића и људског друштва кроз чисто натуралистичке механизме, без икаквог позивања на натприродну умешаност. ће утицати на космолошке и еволуционе спекулације филозофа и научника током и након ренесансе. Овај поглед био је у снажној супротности са ставовима римских филозофа стоичке школе као што су Сенека Млађи и Плиније Старији који су имали снажно телеолошки поглед на природни свет који је утицао на хришћанску теологију. Цицерон извештава да се перипатетички и стоички поглед на природу као агенцију која се најосновније бави производњом живота „најбоље прилагођеног за опстанак” узимао здраво за готово међу елитом хеленистичке Грчке.

Рани црквени оци

Ориген

У складу са ранијом грчком мишљу, хришћански филозоф из трећег века и црквени отац Ориген тврдио је да причу о стварању у Књизи постања треба тумачити као алегорију за пад људских душа од божанске славе, а не као дослован, историјски извештај:

Григорије Ниски Григорије Ниски је написао:Писмо нас обавештава да је Божанство напредовало својеврсним постепеним и уређеним напредовањем ка стварању човека. Након што су постављени темељи универзума, како историја бележи, човек се није појавио на земљи одједном, већ му је претходило стварање животиња, а њима су претходиле биљке. Тиме Писмо показује да су се животне силе стапале са светом материје према градацији; прво се улило у неосетљиву природу; и у наставку тога напредовало у чулни свет; а затим се уздигло до интелигентних и рационалних бића (нагласак додат).Хенри Ферфилд Озборн је написао у свом делу о историји еволуционе мисли, From the Greeks to Darwin (1894): Међу хришћанским оцима покрет ка делимично натуралистичком тумачењу поретка Стварања направио је Григорије Ниски у четвртом веку, а довршио га је Августин у четвртом и петом веку. ... [Григорије Ниски] је учио да је Стварање било потенцијално. Бог је материји дао њена фундаментална својства и законе. Објекти и завршени облици Универзума развијали су се постепено из хаотичног материјала.

Аугустин Хипонски мини|upright|Августин Хипонски, приказан на овој римској фресци из шестог века нове ере, писао је да су се нека створења можда развила из „разлагања” претходно постојећих организама.