мини|Фрагмент из египатске Књиге мртвих
Древни Египћани су веровали да је душа (ка и ба; егип. kꜣ/bꜣ) сачињена од више делова. Поред ових компоненти душе, постојало је и људско тело (звано ḥꜥ, повремено у множини ḥꜥw, што приближно значи „збир телесних делова”).
Према староегипатским митовима о стварању, бог Атум је створио свет из хаоса, користећи сопствену магију (хека). Пошто је земља створена магијом, Египћани су веровали да је свет прожет њоме, као и свако живо биће на њему. Када су људи створени, та магија је попримила облик душе, вечне силе која је боравила у сваком човеку и уз њега. Концепт душе и делова који је чине варирао је од Старог краљевства до Новог краљевства, понекад се мењајући од једне династије до друге, од пет делова до више њих. Већина староегипатских погребних текстова помиње бројне делове душе:
Збирно, ови духови преминуле особе називали су се Ак након што би та особа успешно завршила свој прелазак у загробни живот. Розали Дејвид, египтолог са Универзитета у Манчестеру, објашњава многе аспекте душе на следећи начин:
Египћани су веровали да људска личност има много аспеката — концепт који је вероватно развијен рано у Старом краљевству. У животу, особа је била потпун ентитет, али ако је водила врлински живот, могла је имати приступ мноштву облика који би се могли користити на оном свету. У неким случајевима, ти облици су се могли користити да помогну онима које је покојник желео да подржи или, наизменично, да се освети својим непријатељима.
Хет (физичко тело) мини|Кутија за ушабти фигуре, птолемејски период. Изложена у Розенкројцерском египатском музеју у Сан Хозеу, Калифорнија. RC 623
Хет (египтолошки запис: khet), или физички облик, морао је да постоји да би душа (ка/ба) имала интелигенцију или шансу да јој суде чувари подземног света. Стога је било неопходно да тело буде очувано што ефикасније и потпуније, и да гробна комора буде што је могуће више персонализована, са сликама и статуама које приказују сцене и тријумфе из живота покојника. У Старом краљевству, само је фараону била дозвољена мумификација, а тиме и шанса за вечни и испуњени загробни живот. До Средњег краљевства, свим мртвима је била пружена та могућност. Херодот, антички грчки научник, приметио је да је ожалошћеним породицама био дат избор у вези са врстом и квалитетом мумификације коју су желели: „Најбоља и најскупља врста се каже да представља [Озириса], следећа најбоља је нешто инфериорнија и јефтинија, док је трећа најјефтинија од свих.”
Пошто је стање тела било тако тесно повезано са квалитетом загробног живота, до времена Средњег краљевства, не само да су гробне коморе биле осликане приказима омиљених разонода и великих достигнућа покојника, већ су у гробнице биле укључене и мале фигурине (ушабти) слугу, робова и стражара (а у неким случајевима и вољених љубимаца), како би служили покојнику у загробном животу.
Пре него што би особи могли да суде богови, она је морала бити „пробуђена” кроз низ погребних ритуала дизајнираних да реанимирају њене мумифициране остатке у загробном животу. Главна церемонија, церемонија отварања уста, најбоље је приказана у гробници фараона Сетија I. Дуж зидова и статуа унутар гробнице налазе се рељефи и слике свештеника који изводе свете ритуале, а испод насликаних слика може се наћи текст литургије за отварање уста. Овај ритуал, који би се вероватно изводио током сахране, имао је за циљ да реанимира сваки део тела: мозак, главу, удове итд, тако да духовно тело може да се креће у загробном животу.
Сах (духовно тело)
десно|мини|197x197п|Остракон са почетком „Приче о духу”. Теракота из Деир ел-Медине, 19–20. династија, Ново краљевство. Пронашао Ернесто Скјапарели 1905. године. Музеј Егицио, S.6619. Ако су сви обреди, церемоније и ритуали очувања за хет били правилно спроведени, и ако је покојник проглашен достојним (од стране Озириса и богова подземног света) да пређе у загробни живот, формира се сах (sꜥḥ; духовна представа физичког тела). Ово духовно тело је тада могло да комуницира са многим ентитетима који постоје у загробном животу. Као део већег конструкта, ак-а, сах је понекад виђен као осветнички дух који би се враћао из подземног света да тражи освету над онима који су нанели неправду духу за живота. Познат пример пронађен је у гробници из Средњег краљевства у којој човек оставља писмо својој покојној жени за коју се, може се претпоставити, верује да га прогони:
Које сам ти зло учинио да сам доспео у ово лоше стање? Шта сам ти учинио? Али оно што си ти мени учинила јесте да си дигла руку на мене иако ти нисам ништа зло учинио. Од времена када сам живео са тобом као твој муж па до данас, шта сам ти учинио да бих морао да кријем? Када си се разболела од болести коју си имала, довео сам главног лекара... Провео сам осам месеци не једући и не пијући као човек. Плакао сам силно заједно са својим укућанима испред своје четврти. Дао сам ланену одећу да те умотају и нисам оставио ниједну погодност неучињеном која је морала бити обављена за тебе. И сада, гле, провео сам три године сам не улазећи у кућу, иако није право да неко попут мене то мора да ради. Ово сам учинио ради тебе. Али, гле, ти не разликујеш добро од лошег.
Рен (име, идентитет) Име особе, или рен (𓂋𓈖 „име”), било је суштински аспект индивидуалности и кључно за опстанак након смрти. Већина староегипатских имена имала је значење за које се веровало да има директан однос са својим власником. Стављање имена на статуу препуштало је слику именованом покојнику, обезбеђујући друго тело. Брисање имена са предмета или споменика уништавало је ову везу и у неким случајевима је рађено намерно како би се омели нечији изгледи у загробном животу.
Ба (личност) мини|лево|upright|Ба узима облик птице са људском главом. мини|десно|Ова златна ба амајлија из Птолемејског краљевства носила би се као апотропејско средство. Уметнички музеј Волтерс, Балтимор.
Ба (египтолошки изговор: ba) 𓅽 било је све оно што чини појединца јединственим, слично појму „личности”. У том смислу, неживи предмети су такође могли имати ба, јединствен карактер, и заиста су се пирамиде Старог краљевства често називале ба свог власника. Ба је аспект особе за који су Египћани веровали да ће живети након што тело умре, и понекад је приказан као птица са људском главом која излеће из гробнице да се придружи ка-у у загробном животу.
У Текстовима ковчега, један облик ба-а који настаје након смрти је телесан — једе, пије и полно општи. Египтолог Луј Вико Жабкар тврди да ба није само део особе, већ сама особа, за разлику од душе у грчкој, или каснијој јудаистичкој, хришћанској или муслиманској мисли. Идеја чисто нематеријалног постојања била је толико страна египатској мисли да су, када се хришћанство проширило у Египту, позајмили грчку реч psychē да опишу концепт душе уместо термина ба. Жабкар закључује да је концепт ба био толико специфичан за староегипатску мисао да га не би требало преводити, већ концепт треба објаснити у фусноти или загради као један од начина постојања особе.
У другом начину постојања, ба преминулог је приказан у Књизи мртвих како се враћа мумији и учествује у животу ван гробнице у нетелесном облику, одражавајући соларну теологију Раа који се сједињује са Озирисом сваке ноћи.. James P. Allen, p. 28, Berkley, 2003,
Реч бау (baw), множина речи ба, значила је нешто слично „импресивности”, „моћи” и „угледу”, посебно божанства. Када би се божанство умешало у људске послове, говорило се да су бау божанства на делу.
Ка (животна есенција) мини|лево|Ка узима облик две уздигнуте руке мини|лево|Цртеж Ка-а у облику човека са две уздигнуте руке и серехом фараона (празан да не би представљао ниједног одређеног фараона) на врху главе
мини|335x335п|Сцене са северног зида гробне коморе Тутанкамона. На левој страни, Тутанкамон, праћен својим ка, грли бога мртвих Озириса. Ка (kꜣ), 𓂓, био је египатски концепт животне есенције, који прави разлику између живе и мртве особе, при чему смрт наступа када ка напусти тело. Египћани су веровали да је Хнум стварао тела деце на грнчарском витлу и убацивао их у тела мајки. У зависности од региона, Египћани су веровали да је Хекет или Месхенет била творац ка сваке особе, удахњујући га у њих у тренутку њиховог рођења као део душе који их чини живим.
Египћани су такође веровали да се ка одржава храном и пићем. Из тог разлога су мртвима приношене понуде хране и пића, иако је ка унутар понуда био тај који се конзумирао, а не физички аспект. У Средњем краљевству развијен је облик послужавника за понуде познат као „кућа душе” како би се ово олакшало. Ка је често представљан у египатској иконографији као друга слика краља, што је навело раније радове да покушају да преведу ка као „двојник”.
У приватним гробницама Старог краљевства, уметничка дела су приказивала „двоструки свет” са битним људима и предметима за власника ка. Како објашњава кустос за Древни Оријент Андреј Бољшаков: „Појам ка био је доминирајући концепт загробног живота у Старом краљевству. У мање чистом облику, живео је у Средњем краљевству и изгубио много од свог значаја у Новом краљевству, иако је ка увек остао прималац понуда.”
Иб (срце)
мини|Овај изузетан срчани скарабеј од злата и зеленог камена припадао је Хатнефер, мајци истакнутог државног званичника 18. династије Сененмута, који је служио под женом краљем и фараоном Хатшепсут. Гробницу Рамосеа и Хатнефер археолози су пронашли нетакнуту у Шеик Абд ел-Курни, у Теби. Скарабеј је данас изложен у Музеју уметности Метрополитен. мини|лево|цртеж срца сличан начину на који су га Египћани цртали Сматрало се да је важан део египатске душе jb (иб), или срце. У египатској религији, срце је било кључ загробног живота.
Било је од суштинског значаја за преживљавање смрти у доњем свету, где је давало доказе за или против свог власника. Као и физичко тело (хет), срце је било неопходан део пресуде у загробном животу и требало га је пажљиво чувати и складиштити унутар мумифицираног тела са срчаним скарабејем пажљиво причвршћеним за тело изнад њега како би се спречило да „прича приче”. Према тексту Књиге дисања: мини|Ова сцена детаља заснована на Анијевом папирусу ( 1375. п. н. е.) приказује мерење срца на ваги Маат наспрам пера истине, од стране Анубиса са главом шакала.|левоОни вуку Озириса у Базен Хонсуа, ... и исто тако [Озирис Хор, оправдан] рођен од Таихебит, оправдане ... након што је шчепао своје срце. Они сахрањују ... Књигу дисања коју је [Изида] направила, која ... је написана и изнутра и споља, (умотана) у краљевски лан, и стављена је [испод] ... леве руке близу његовог срца.
Сматрало се да срце испитују Анубис и божанства током церемоније Мерење срца. Ако је срце тежило више од пера Маат, одмах би га појело чудовиште Амит, а душа би постала вечно неспокојна.
Шујет (сенка) Особина сенка или силуета, šwt (шујет), увек је присутна. Због тога су Египћани претпостављали да сенка садржи нешто од особе коју представља. Кроз ову асоцијацију, статуе људи и божанстава понекад су називане сенкама.
У коментару на Египатску књигу мртвих, египтолог Огден Гелет Млађи расправља о облицима сенке:
У многим папирусима и гробницама Књиге мртвих покојник је приказан како излази из гробнице дању у облику сенке, танке, црне силуете особе без црта лица. Особа у овом облику је, како бисмо ми рекли, само сенка свог бившег постојања, а ипак и даље постоји. Други облик који сенка поприма у Књизи мртвих, посебно у вези са боговима, је сунцобран од нојевог пера, предмет који би стварао сенку.
Секем (моћ, облик) Мало се зна о египатском тумачењу овог дела душе. Многи научници дефинишу sḫm (секем) као животну силу или животну енергију душе која постоји у загробном животу након што су све пресуде донесене. У Књизи мртвих дефинише се као „моћ” и као место унутар којег Хорус и Озирис бораве у подземном свету.
Ак (интелект) мини|Глиф за ак
Ак „(магијски) делотворан” био је концепт мртвих који је варирао током дуге историје староегипатског веровања. У односу на загробни живот, ак је представљао покојника, који је био преображен и често идентификован са светлошћу.