Црвенокљуна квелеа (лат. Quelea quelea), такође позната и као црвенокљуна ткаља, мала је птица селица из породице ткаља (Ploceidae), која насељава подсахарску Африку. Дугачка је око 12 cm и тешка од 15 до 26 g."Quelea". Random House Webster's Unabridged Dictionary.
Именовао ју је Карл Лине 1758. године, који ју је сматрао стрнадицом, али ју је Лудвиг Рајхенбах 1850. године сврстао у нови род Quelea. Признате су три подврсте: Q. q. quelea која се јавља од Сенегала до Чада, Q. q. aethiopica од Судана до Сомалије и Танзаније, и Q. q. lathamii од Габона до Мозамбика и Јужне Африке. Птице у зимском перју имају светле доње делове тела, пругасте смеђе горње делове, жуто оивичена летна пера и црвенкаст кљун. Женке у сезони парења добијају жућкаст кљун. Мужјаци у свадбеном перју имају црну (или ретко белу) маску на лицу, окружену љубичастим, ружичастим, рђастим или жућкастим преливом на глави и грудима. Ова врста избегава шуме, пустиње и хладнија подручја попут оних на великим надморским висинама и у јужном делу Јужне Африке. Гради овална наткривена гнезда исплетена од трака траве која висе са трновитих грана, шећерне трске или трске. Гнезди се у веома великим колонијама.
Црвенокљуна квелеа се храни првенствено семењем једногодишњих трава, али такође изазива велику штету на усевима житарица. Због тога се понекад назива „афричким пернатим скакавцем”. Уобичајене мере контроле штеточина су прскање авицидима или активирање ватрених бомби у огромним колонијама током ноћи. Опсежне мере контроле биле су углавном неуспешне у ограничавању популације квелеа. Када нестане хране, врста се сели на локације са недавним падавинама и обилним семењем траве; стога веома ефикасно искоришћава свој извор хране. Сматра се најбројнијом не-домаћом птицом на Земљи, са укупном популацијом након размножавања која понекад достиже процењених 1,5 милијарди јединки. Храни се у огромним јатима од милиона јединки, при чему птице које остану без хране на зачељу прелећу целу групу до свеже зоне храњења на челу, стварајући слику „котрљајућег облака”. Статус угрожености црвенокљуне квеље је најмања брига према Црвеној листи IUCN.
Таксономија и именовање Црвенокљуна квелеа била је једна од многих птица које је првобитно описао Карл Лине у свом значајном 10. издању дела Systema Naturae из 1758. године. Сврставајући је у род стрнадица Emberiza, дао јој је биномно име Emberiza quelea. Погрешно је навео да потиче из Индије, вероватно зато што су бродови из Источне Индије покупили птице приликом посете афричкој обали током повратка у Европу. Вероватно је видео нацрт дела Ornithologia, sive Synopsis methodica sistens avium divisionem in ordines, sectiones, genera, species, ipsarumque varietates, књиге коју је написао Матјерин Жак Брисон и која је требало да буде објављена 1760. године, а која је садржала црно-бели цртеж ове врсте.
Погрешан типски локалитет Индије исправљен је на Африку у 12. издању Systema Naturae из 1766. године, а Брисон је цитиран. Брисон помиње да птица потиче из Сенегала, где ју је прикупио Мишел Адансон током своје експедиције 1748–1752. Назвао је птицу Moineau à bec rouge du Senegal на француском и Passer senegalensis erythrorynchos на латинском језику, што значи „црвенокљуни сенегалски врабац”.
Такође 1766. године, Џорџ Едвардс је илустровао врсту у боји, на основу живог мужјака у власништву госпође Клејтон у Сарију. Назвао ју је „бразилски врабац”, иако није био сигуран да ли долази из Бразила или Анголе. Године 1850. Лудвиг Рајхенбах је сматрао да ова врста није права стрнадица, већ ткаља, и креирао је име рода Quelea, као и нову комбинацију Q. quelea. Морф са белим лицем описан је као засебна врста, Q. russii, од стране Ота Финша 1877. године и назван по авикултуристи Карлу Русу.
Признате су три подврсте. На терену се разликују по разликама у свадбеном перју мужјака. Номинална подврста, Quelea quelea quelea, потиче из западне и централне Африке, где је забележена у Мауританији, западном и северном Сенегалу, Гамбији, централном Малију, Буркини Фасо, југозападном и јужном Нигеру, северној Нигерији, Камеруну, јужно-централном Чаду и северној Централноафричкој Републици. Loxia lathamii је описао Ендру Смит 1836. године, али је касније додељена Q. quelea као њена подврста lathamii. Распрострањена је широм централне и јужне Африке, где је забележена од југозападног Габона, јужног Конга, Анголе (осим североистока и сушног обалног југозапада), јужне Демократске Републике Конго и ушћа реке Конго, Замбије, Малавија и западног Мозамбика преко Намибије (осим обалне пустиње) до централне, јужне и источне Јужне Африке. Ploceus aethiopicus је описао Карл Јакоб Сундевал 1850. године, али је касније додељена Q. quelea као њена подврста aethiopica. Налази се у источној Африци где се јавља у јужном Судану, источном Јужном Судану, Етиопији и Еритреји јужно до североисточних делова Демократске Републике Конго, Уганде, Кеније, централне и источне Танзаније и северозападне и јужне Сомалије.
Раније су биле описане још две подврсте. Q. quelea spoliator је описао Филип Кленси 1960. године на основу сивкастијег зимског перја популација влажнијих станишта североисточне Јужне Африке, Есватинија и јужног Мозамбика. Међутим, даља анализа није показала јасну разлику у перју између ње и Q. quelea lathamii, без доказа о генетској изолацији. Стога се не признаје као посебна. Q. quelea intermedia, коју је описао Антон Рајхенов 1886. из источне Африке, сматра се синонимом подврсте aethiopica.
Етимологија и народна имена Сам Лине није објаснио име quelea. Quelea quelea се локално назива kwelea domo-jekundu на свахилију, enzunge на квангали језику, chimokoto на шона језику, inyonyane на сисватију, thaha на сесоту и ndzheyana на цонга језику. М. В. Џефрис је сугерисао да термин потиче од средњовековног латинског qualea, што значи „препелица”, повезујући огроман број квелеа са хордама препелица које су храниле Израелце током Изласка из Египта.
Подврста lathamii је вероватно названа у част орнитолога Џона Латама. Име подврсте aethiopica односи се на Етиопију, а њен тип је прикупљен у суседној провинцији Сенар у данашњем Судану.
„Црвенокљуна квелеа” је одређена као званично име од стране Међународног орнитолошког комитета (IOC). Остала имена на енглеском укључују црнолика диох, кардинал, обични диох, Латамова птица ткаља, ружичастокљуна ткаља, квелеа зеба, квелеа ткаља, црвенокљуни диох, црвенокљуна ткаља, Русова ткаља, јужноафрички диох, судански диох и угандски диох.
Филогенија На основу недавне ДНК анализе, црвенокљуна квелеа је сестринска група кладуса који садржи обе друге преостале врсте рода Quelea, наиме кардинал квелеа (Q. cardinalis) и црвеноглаву квелеа (Q. erythrops). Род припада групи правих ткаља (потпородица Ploceinae), и најближи је сродник фодијима (Foudia), роду од шест или седам врста које се јављају на острвима западног Индијског океана. Ова два рода су заузврат сестрински кладус азијским врстама рода Ploceus. Следеће стабло представља тренутни увид у односе између врста Quelea и њихових најближих сродника.
Укрштање између црвенокљуне и црвеноглаве квеље је примећено у заточеништву.
Опис Црвенокљуна квелеа је мала птица налик врапцу, дугачка око 12 cm и тешка 15–26 g, са тешким, купастим кљуном, који је црвен (код женки ван сезоне парења и мужјака) или наранџаст до жут (код женки током сезоне парења).
Преко 75% мужјака има црну „маску” на лицу, која обухвата црно чело, образе, узде и више делове грла. Повремено мужјаци имају белу маску. Маска је окружена променљивом траком жуте, рђасте, ружичасте или љубичасте боје. Беле маске су понекад оивичене црном бојом. Ова обојеност може досезати само до доњег дела грла или се протезати дуж стомака, док су остали доњи делови светло смеђи или беличасти са неким тамним пругама. Горњи делови имају светле и тамно смеђе уздужне пруге, посебно на средини леђа, и светлији су на задњици. Реп и горњи део крила су тамно смеђи. Летна пера су оивичена зеленкасто или жуто. Око има узак голи црвени прстен и смеђу дужицу. Ноге су наранџасте боје. Кљун је јарко црвен као малина. Ван сезоне парења, мужјаку недостају јарке боје; има сиво-смеђу главу са тамним пругама, беличасту браду и грло, и бледу светлу пругу изнад очију. У то време, кљун постаје ружичаст или тамноцрвен, а ноге постају боје меса.
Женке личе на мужјаке у зимском перју, али имају жут или наранџаст кљун и очни прстен током сезоне парења. У другим периодима, кљун женке је ружичаст или тамноцрвен.
Младунци имају беле кљунове и готово су голи са неколико праменова паперја на врху главе и раменима. Очи се отварају током четвртог дана, истовремено када се појављују прва пера. Старији птићи имају кљун боје рога са наговештајем боје лаванде, иако постаје наранџасто-љубичаст пре пост-јувенилног митарења. Младе птице мењају перје два до три месеца након излегања, након чега перје личи на оно код одраслих јединки ван сезоне парења, иако је глава сива, образи беличасти, а покривно перје крила и летна пера имају жућкасте ивице. У доби од око пет месеци поново се митаре и њихово перје почиње да изгледа као код одраслих јединки у сезони парења, са ружичасто-љубичастим кљуном.
Различите подврсте се разликују по различитим обрасцима боја свадбеног перја мужјака. Код типичне подврсте, Q. quelea quelea, мужјаци у сезони парења имају жућкасту круну, потиљак и доње делове, а црна маска се протеже високо на чело. Код Q. quelea lathamii маска се такође протеже високо на чело, али су доњи делови углавном бели. Код Q. quelea aethiopica маска се не протеже далеко изнад кљуна, а доњи делови могу имати ружичасти прелив. Постоји велика варијабилност унутар подврста, и неке птице се не могу приписати подврсти само на основу спољашњег изгледа. Због укрштања, примерци који су прелазни између подврста могу се појавити тамо где се опсези подврста преклапају, као што је језеро Чад.
Женка ваиде могла би се погрешно заменити за црвенокљуну квељу у зимском перју, јер су обе птице налик врапцима са купастим црвеним кљуновима, али ваида има беличасту обрву између црне пруге кроз око и црне пруге изнад.
Оглашавање
Јата у лету производе карактеристичан звук због многобројних замаха крила. Након доласка на место за одмор или гнежђење, птице се настављају кретати и правити велику буку око пола сата пре него што се смире. И мужјаци и женке се оглашавају. Мужјак пева у кратким налетима, почињући са неким ћаскањем, након чега следи цвркутаво твидл-тудл-твидл.
Распрострањеност и станиште Црвенокљуна квелеа се углавном налази у тропским и суптропским подручјима са сезонском полусувом климом, што резултира сувим травњацима са трновитим жбуњем, укључујући Сахел, а њена дистрибуција покрива већи део подсахарске Африке. Међутим, избегава шуме, укључујући миомбо шуме и кишне шуме попут оних у централној Африци, и генерално је одсутна у западним деловима Јужне Африке и сушним обалним регионима Намибије и Анголе. Уведена је на острво Реинион 2000. године. Повремено се може наћи на висинама до 3000 m надморске висине, али углавном борави испод 1500 m. Посећује пољопривредна подручја, где се храни усевима житарица, иако се сматра да преферира семење дивљих једногодишњих трава. Мора да пије воду свакодневно и може се наћи само на удаљености од око 30 km од најближег воденог тела. Налази се у влажним стаништима, окупљајући се на обалама водених тела, као што је језеро Нгами, током поплава. Потребни су јој жбунови, трска или дрвеће за гнежђење и одмарање.