Јапански црвенотрби мрмољак или јапански црвенотрби даждевњак (Cynops pyrrhogaster) врста је мрмољка ендемична за Јапан. Кожа на горњем делу тела је тамна, док су доњи делови јарко црвени, мада обојеност варира у зависности од старости, генетике и региона. Одрасле јединке су дугачке од . Како би одвратили предаторе, јапански црвенотрби мрмољци садрже високе нивое тетродотоксина, неуротоксина који акумулирају углавном из своје исхране.
Врста се налази на многим јапанским острвима, укључујући Хоншу, Шикоку и Кјушу. Њихова станишта укључују природна и вештачка водена тела, као и шуме и травњаке. Размножавају се од пролећа до почетка лета, при чему оба пола производе феромоне када су спремни за парење. Јаја се полажу засебно и излежу након око три недеље. Развијају се из ларвалне у јувенилну форму за пет до шест месеци. Млади се хране пленом који живи у земљи, док одрасли једу широк спектар инсеката, пуноглаваца и јаја сопствене врсте. Имају неколико адаптација за избегавање предатора, мада које ће користити зависи од тога где живе. Неколико аспеката њихове биологије је проучавано, укључујући њихову способност да поново створе недостајуће делове тела.
Јапански црвенотрби мрмољак се први пут одвојио од свог најближег сродника у средњем миоцену, пре него што се поделио на четири различите варијанте, свака са углавном засебним ареалом, иако су све четири формално признате као једна врста. Тренутно, њихова популација опада и суочавају се са претњама од болести и трговине кућним љубимцима. Могу се успешно држати у заточеништву.
Етимологија и таксономија Врсту је први пут научно описао немачки зоолог Хајнрих Боје 1826. године као Molge pyrrhogaster, на основу примерака донетих из Јапана у Европу. Упоредио га је са малим мрмољком, рекавши да би првог погрешно сматрао другим, да није знао да потиче из Јапана. Ниједан од примерака које је проучавао није био потпуно зрео. Pyrrhogaster потиче из грчког језика, (ватра) и (стомак). Salamandra subcristata описали су Кунрад Јакоб Теминк и Херман Шлегел 1838. године, а касније исте године ју је швајцарски природњак Јохан Јакоб фон Чуди пребацио у род Cynops, да би 1850. године британски зоолог Џон Едвард Греј синонимизовао Cynops subcristata и Molge pyrrhogaster као Cynops pyrrhogaster. Студија митохондријске ДНК из 2001. године показала је да његови претпостављени сродници из рода Cynops, C. cyanurus и C. wolterstorffi, можда припадају другом роду.
Интегрисани таксономски информациони систем наводи шеснаест синонима за Cynops pyrrhogaster. Уобичајена имена врсте укључују јапански црвенотрби мрмољак, црвенотрби мрмољак, и јапански црвенотрби даждевњак. Студије које су испитивале морфолошке и географске варијације раније су препознавале шест раса: Тохоку, Канто, Ацуми, интермедијарну, Сасајама и Хирошима, од којих је једну, Сасајама, описао 1969. године Роберт Мертенс као подврсту Triturus pyrrhogaster sasayamae, која се сада сматра синонимом за C. pyrrhogaster. Савремена молекуларна анализа подржава поделу C. pyrrhogaster на четири кладе. Конкретно, валидност Сасајама и интермедијарних раса никада није доказана, при чему је једна студија утврдила да нема разлика у понашању између ова два претпостављена облика.
мини|alt=Погледајте опис|Илустрација различитих даждевњака. Доле десно је C. pyrrhogaster.
Cynops pyrrhogaster се одвојио од свог блиског сродника C. ensicauda пре око 13,75 милиона година (током средњег миоцена). Заједнички предак ове две врсте живео би на подручју евроазијског копна које је данас Источнокинеско море и централна Рјукју острва. Земља која ће постати јапанска острва — повезана са копном у то време — вероватно је имала суптропску климу, што је можда навело претке јапанског црвенотрбог мрмољка да мигрирају на север у потрази за погодним стаништем. Током времена, C. pyrrhogaster се поделио на четири кладе: северну, јужну, западну и централну. Северна се одвојила прва, пре око 9,68 милиона година, затим централна пре око 8,23 милиона година, и коначно јужна и западна пре око 4,05 милиона година. Ареали свих осим јужне кладе смањили су се током последњег леденог доба, али су се поново проширили након тога. Студија која их је идентификовала закључила је да четири кладе представљају засебне таксономске јединице, иако је њихов тачан однос нејасан. Такође је забележила њихове екстремне генетске разлике, необично велике за једну врсту. Ареали централне и западне варијанте сусрећу се у региону Чукоку у западном Јапану формирајући зону хибридизације (подручје где се две кладе укрштају и производе хибриде). Централни тип је почео да се креће ка западу, што је изазвало померање зоне хибридизације. Очекује се да ће то на крају проузроковати да се геном западне форме разблажи повећањем хибридизације.
Опис десно|мини|alt=Погледајте опис|Јапански црвенотрби мрмољак на људској руци
На горњем делу тела мрмољка, кожа је тамносмеђа, приближава се црној, и прекривена је брадавичастим израслинама. Стомак и доња страна репа су јарко црвени, са црним мрљама. Млађи јувенили имају кремасту боју уместо црвене, иако већина већих јувенила има нешто присутног црвенила. Одрасли са мањих острва имају тенденцију да имају више црвене боје на својим вентралним (трбушним) деловима него они са већих острва, понекад са изузетно малим мрљама или без њих. Генерално, мужјаци имају тенденцију да имају више црвене боје од женки. Мужјаци се такође могу разликовати од женки по својим равним, широким реповима и отицању око вентралног региона. Постоји потпуно црвена варијанта: верује се да је та обојеност наследна и рецесивна. Ова варијанта није ограничена ни на једну популацију, али је чешћа у западној половини Јапана у целини.
Вомеропалатински зуби, група зуба у горњем задњем делу уста, распоређени су у две серије. Језик је релативно мали, половина ширине уста. Ноздрве су постављене антериорно (према глави), ближе једна другој него очима и једва видљиве када се гледају одозго. Прсти мужјака су дужи од прстију женки, иако су саме женке дуже. Реп је чврсто сабијен, са перајима и на врху и на дну. Глатки гребен иде од њиховог потиљка до репа. Пуна дужина тела одраслих је . Дужина од њушке до клоаке може бити између за мужјаке и за женке. Популације из севернијих и виших региона имају тенденцију да буду веће од оних у јужним и нижим регионима. Јаја су дугачка .
Распрострањеност и станиште Cynops pyrrhogaster је ендемска врста Јапана, која се налази на неколико острва у архипелагу, укључујући Хоншу, Шикоку и Кјушу. Углавном живи на већим острвима, док се његов сродник, C. ensicauda, налази на Рјукју острвима. Има најсевернији ареал од свих врста рода Cynops; све друге врсте, осим поменутог C. ensicauda, пореклом су из јужне Кине. Постоји и уведена популација на острву Хачиџо, за коју се верује да потиче од јединки са Шикокуа. Сматра се да се њихово увођење догодило 1970-их, иако је непознато како се тачно догодило. Забележен је у Сједињеним Државама три пута, на Флориди и у Масачусетсу. Сваки случај је био или бекство или намерно пуштање, и ниједна популација није успостављена.
Од четири кладе, северна се налази у регионима Тохоку и Канто. Ово се не преклапа са ареалом централне кладе, која се налази у Чубу, северном Кансаију и источном Чукокуу. Ареал централне кладе има мало преклапања са западном, која се налази у јужном Кинкију, западном Чукокуу, Шикокуу и централном Кјушу. Западна такође има одређена преклапања са јужном кладом, која се налази у западном и јужном Кјушу.
Мрмољци се јављају на надморским висинама од . Екосистеми у којима се налазе укључују шуме, травњаке, шикаре, мочваре, језера и култивисана окружења. Такође могу живети у вештачким воденим телима, као што су рибњаци.
Понашање и екологија мини|alt=Погледајте опис|Пар примерака C. pyrrhogaster
Размножавање и животни циклус Размножавање се одвија у пољима пиринча, барама, потоцима, базенима и речицама. Женке прихватају удварање мужјака од пролећа до раног лета. И мужјаци и женке производе пептидне феромоне како би привукли супротни пол када су спремни за парење. Мужјаци производе тип познат као содефрин (од јапанског израза , позивање); женке имају своју врсту, названу иморин од стране њених проналазача (од јапанског израза , вољена жена, и рин од содефрин). Они се ослобађају из клоаке, и били су први пептидни феромон идентификован код кичмењака и први идентификован код женки кичмењака.
Удварање почиње када мужјак приђе женки, њушећи њене бокове или клоаку. Мужјак затим приноси свој реп женки и брзо га вибрира. Женка одговара гурајући врат мужјака својом њушком. У том тренутку, мужјак се полако удаљава, таласајући репом, а женка га прати, додирујући реп њушком када је довољно близу. Мужјак затим полаже два до четири сперматофора, један по један, померајући се неколико центиметара након сваког, које женка покушава да покупи својом клоаком, понекад безуспешно. Женке полажу јаја одвојено на подводне објекте, као што су лишће и корење потопљене траве, оплођена једно по једно сперматофорима које носе. Могу положити до 40 јаја у једној сесији, и 100 до 400 јаја у сезони парења. мини|alt=Погледајте опис|Мрмољак гледа у камеру
Млади се излежу из јаја након око три недеље, као пливајуће ларваe са шгргама, са леђним перајима. Расту око у прва три месеца свог живота. Са између пет и шест месеци, престају да једу и пролазе кроз метаморфозу, губећи шкрге и пераја, и постајући јувенили. Јувенили не могу остати потопљени у води као ларве јер би се удавили. Мрмољци на нижим надморским висинама сазревају брже од оних на вишим. Мужјаци популација са виших надморских висина имају тенденцију да живе дуже након достизања зрелости, али њихова потпуно одрасла величина није тако велика као код низијских мрмољака. Пронађене су дивље јединке старе чак двадесет три године.
Сперматогенеза Cynops pyrrhogaster се сматра идеалним кичмењачким моделом за истраживање механизма(а) укључених у прелазак са митозе на мејозу током сперматогенезе. PMID 11142682 Код мужјака, овај прелазак укључује експресију PCNA, помоћног протеина ДНК полимеразе делта који се користи у репликацији ДНК и поправци ДНК. У прелазак је такође укључен DMC1, протеин који се користи у генетичкој рекомбинацији.
Исхрана У заточеништву је познато да пуноглавци радо једу ларве комараца, слане рачиће и глисте. Јувенили често конзумирају врсте Collembola (скокуни) и Acari (гриње) које живе у земљи. Утврђено је да одрасли на једној конкретној субалпској тресави у планинама Азума у префектури Фукушима воле и живи плен и стрвину. Конзумирају многе врсте инсеката, као што су припадници реда Odonata, чије су ларве пронађене целе у стомацима мрмољака, али само делови одраслих; Brachycera, подред двокрилаца (мува); Hymenoptera, који укључују лисне осе, осе, пчеле и мраве; и Coleoptera (бубе). Такође једу пуноглавце Rhacophorus arboreus и јаја сопствене врсте. Састав њихове исхране варира сезонски и из године у годину, што сугерише промене у малим животињама у и око бара у којима живе. Слични резултати су пронађени у бари у кампусу Метрополитан универзитета Токио у Хачиоџију, Токио, где су стомаци мрмољака садржали инсекте из много различитих редова, и опет, јаја исте врсте. Као и раније, једени су пуноглавци жаба, иако су они припадали врсти Rhacophorus schlegelii.
Предатори мини|alt=Погледајте опис|Јапански црвенотрби мрмољак на леђима, са јасно видљивим јарко црвеним вентралним делом
Мрмољци у копненом Јапану имају другачије понашање против предатора од мрмољака на мањим острвима. Јединке на мањим острвима (на пример, Фукуе острво) углавном користе маневар назван Ункен рефлекс, где излажу свој јарко црвени доњи део стомака нападачима. Пошто су њихови главни предатори птице, које су способне да разликују црвену боју, ова техника је ефикасна. У копненом Јапану мрмољци такође морају да избегавају предаторе сисаре, који не могу да разликују боје тако добро као птичји ловци. То наводи ове популације да мање користе овај маневар, јер може резултирати смрћу ако се покуша.