мини|десно|upright|Млади људи оболели од дечје парализе примају физиотерапију 1950-их година. Друштвена историја вируса описује утицај вируса и вирусних инфекција на људску историју. Епидемије узроковане вирусима почеле су када се људско понашање променило током неолита, пре око 12.000 година, када су људи развили гушће насељене пољопривредне заједнице. То је омогућило вирусима да се брзо шире и касније постану ендемски. Вируси биљака и стоке такође су се повећали, а како су људи постали зависни од пољопривреде и сточарства, болести као што су потивируси кромпира и говеђа куга имале су разорне последице.
Велике богиње и мале богиње су међу најстаријим вирусима који инфицирају људе. Еволуиравши од вируса који су инфицирали друге животиње, први пут су се појавили код људи у Европи и северној Африци пре неколико хиљада година. Вирусе су касније у Нови свет пренели Европљани током шпанских освајања, али домородачки народи нису имали природну отпорност на вирусе и милиони њих су умрли током епидемија. Пандемије грипа бележе се од 1580. године, а учесталост им се повећавала у наредним вековима. Пандемија из 1918—1919, у којој је умрло 40—50 милиона људи за мање од годину дана, била је једна од најразорнијих у историји.
Луј Пастер и Едвард Џенер били су први који су развили вакцине за заштиту од вирусних инфекција. Природа вируса остала је непозната све до проналаска електронског микроскопа 1930-их, када је наука вирусологије добила на замаху. У 20. веку откривено је да многе болести, и старе и нове, узрокују вируси. Постојале су епидемије дечје парализе (полиомијелитиса) које су стављене под контролу тек након развоја вакцине 1950-их. ХИВ је један од најпатогенијих нових вируса који се појавио у последњим вековима. Иако је научни интерес за њих настао због болести које изазивају, већина вируса је корисна. Ретровируси покрећу еволуцију преносом гена између врста, а бактериофаги играју важне улоге у екосистемима и неопходни су за живот.
У праисторији Током последњих 50.000—100.000 година, како се број модерних људи повећавао и како су се широм света расељавали, појавиле су се нове заразне болести, укључујући оне узроковане вирусима. Раније су људи живели у малим, изолованим заједницама, и већина епидемијских болести није постојала.Barrett and Armelagos, Велике богиње, које су најсмртоноснија и најразорнија вирусна инфекција у историји, први пут су се појавиле међу пољопривредним заједницама у Индији пре око 11.000 година. Вирус, који је инфицирао само људе, вероватно потиче од поксвируса глодара. Људи су вероватно дошли у контакт са овим глодарима, и неки људи су се заразили вирусима које су они носили.
Када вируси пређу ову „баријеру врста”, њихови ефекти могу бити озбиљни, а људи могу имати малу природну отпорност. Тадашњи људи живели су у малим заједницама, а они који су подлегли инфекцији или су умрли или су развили имунитет. Овај стечени имунитет се само привремено преноси на потомство, путем антитела у мајчином млеку и других антитела која прелазе преко постељице из мајчине крви у крв нерођеног детета. Стога су се спорадичне епидемије вероватно јављале у свакој генерацији. Око 9000. године п. н. е., када су многи људи почели да се насељавају на плодним плавним равницама реке Нил, популација је постала довољно густа да вирус одржи стално присуство због високе концентрације осетљивих људи. Друге епидемије вирусних болести које зависе од велике концентрације људи, попут заушки, рубеоле и полија, такође су се први пут појавиле у ово време.
Неолитско доба, које је почело на Блиском истоку око 9500. године п. н. е., било је време када су људи постали пољопривредници. Ова пољопривредна револуција обухватила је развој монокултуре и пружила прилику за брзо ширење неколико врста биљних вируса. Дивергенција и ширење собемовируса — вируса мозаика јужног пасуља — потичу из овог времена. Ширење потивируса кромпира, и другог воћа и поврћа, почело је пре око 6.600 година.
Пре око 10.000 година људи који су насељавали земље око Средоземног басена почели су да припитомљавају дивље животиње. Свиње, говеда, козе, овце, коњи, камиле, мачке и пси су држани и узгајани у заточеништву. Ове животиње би донеле своје вирусе са собом. Пренос вируса са животиња на људе може се десити, али такве зоонотске инфекције су ретке, а накнадни пренос животињских вируса са човека на човека је још ређи, иако постоје значајни изузеци као што је грип. Већина вируса је специфична за врсту и не би представљала претњу за људе. Ретке епидемије вирусних болести које потичу од животиња биле би краткотрајне јер вируси нису били потпуно прилагођени људима и људске популације су биле премале да би одржале ланце инфекције.
Други, древнији вируси били су мања претња. Херпесвируси су први пут инфицирали претке модерних људи пре више од 80 милиона година. Људи су развили толеранцију на ове вирусе, и већина је заражена са најмање једном врстом. Записи о овим блажим вирусним инфекцијама су ретки, али је вероватно да су рани хоминиди патили од прехлада, грипа и дијареје узрокованих вирусима баш као што људи пате данас. Недавно еволуирани вируси изазивају епидемије и пандемије — и то су они које историја бележи.
У старом веку мини|десно|upright|Египатска стела за коју се сматра да приказује свештеника са дечјом парализом, 18. династија (1580–1350. п. н. е.).
Међу најранијим записима о вирусним инфекцијама је египатска стела за коју се сматра да приказује египатског свештеника из 18. династије (1580–1350. п. н. е.) са деформитетом висећег стопала карактеристичним за инфекцију полиовирусом. Мумија Сиптах — владара током 19. династије — показује знаке полиомијелитиса, а мумија Рамзеса V и неке друге египатске мумије сахрањене пре више од 3.000 година показују доказе великих богиња. Постојала је епидемија вероватних великих богиња у Атини 430. године п. н. е., у којој је четвртина атинске војске и много цивила у граду умрло од инфекције. Антонинијева куга од 165. до 180. године н. е., још једна вероватна пандемија великих богиња, збрисала је око пет милиона људи у Римском царству, које је укључивало Британију, Европу, Блиски исток и северну Африку. Пандемија је почела након што су римски војници који су послати да угуше устанак у данашњем Ираку, опљачкали град Селеукију на реци Тигар и истовремено се заразили. Донели су болест назад у Рим и Европу где је до 5.000 људи дневно смртно страдало. На свом врхунцу, пандемија је стигла до Индије и Кине.
Мале богиње су стара болест, али их је персијски лекар Мухамед ибн Закарија ел Рази (865–925) — познат као „Разес” — први идентификовао тек у 10. веку. Разес је користио арапско име hasbah (حصبة) за мале богиње. Имале су много других имена укључујући rubeola од латинске речи rubeus, „црвено”, и morbilli, „мала куга”. Блиске сличности између вируса малих богиња, вируса штенећака и вируса говеђе куге довеле су до спекулација да су мале богиње први пут пренете на људе са домаћих паса или говеда. Чини се да се вирус малих богиња потпуно одвојио од тада широко распрострањеног вируса говеђе куге до 12. века.
Инфекција малим богињама даје доживотни имунитет. Стога вирус захтева велику густину популације да би постао ендемски, а то се вероватно није догодило у неолитском добу. Након појаве вируса на Блиском истоку, стигао је до Индије до 2500. године п. н. е. Мале богиње су биле толико честе код деце у то време да нису препознате као болест. У египатским хијероглифима описане су као нормална фаза људског развоја. Један од најранијих описа биљке заражене вирусом може се наћи у песми коју је написала јапанска царица Кокен (718–770), у којој описује биљку лети са лишћем које жути. Биљка, касније идентификована као Eupatorium lindleyanum, често је заражена вирусом жуте уврчености листа парадајза.Mahy, (a)
Средњи век мини|десно|Дрворез из средњег века који приказује бесног пса. Брзорастућа популација Европе и растућа концентрација људи у њеним градовима постали су плодно тло за многе заразне болести, од којих је Црна смрт — бактеријска инфекција — вероватно најозлоглашенија. Осим великих богиња и грипа, документована избијања инфекција за које се данас зна да су узрокована вирусима била су ретка. Беснило, болест која је била препозната преко 4.000 година,Mahy, (b) харало је Европом и наставило тако све до развоја вакцине од стране Луја Пастера 1886. године. Просечан животни век у Европи током средњег века био је 35 година; 60% деце је умирало пре 16. године, многа од њих током првих 6 година живота. Лекари — оно мало што их је било — ослањали су се колико на астрологију толико и на своје ограничено медицинско знање. Неки третмани за инфекције састојали су се од масти припремљених од мачака печених у јежевој масти. Међу мноштвом болести које су изазивале смрт деце биле су мале богиње, грип и велике богиње. Крсташки ратови и муслиманска освајања помогли су ширењу великих богиња, које су биле узрок честих епидемија у Европи након њиховог увођења на континент између петог и седмог века.
Мале богиње су биле ендемске широм густо насељених земаља Европе, северне Африке и Блиског истока. У Енглеској је болест, тада названа „mezils”, први пут описана у 13. веку, и вероватно је била једна од 49 куга које су се догодиле између 526. и 1087. године. Говеђа куга, коју изазива вирус блиско повезан са вирусом малих богиња, болест је говеда позната још од римског доба. Болест, која је потекла из Азије, први пут су у Европу донели Хуни 370. године. Касније инвазије Монгола, предвођених Џингис-каном и његовом војском, започеле су пандемије у Европи 1222, 1233. и 1238. године. Инфекција је касније стигла у Енглеску након увоза говеда са континента. У то време говеђа куга је била разорна болест са стопом смртности од 80—90%. Резултирајући губитак стоке изазвао је глад.
Рани и касни нови век
Кратко време након победе Хенрија Тјудора у бици код Босворта 22. августа 1485. године, његова војска је изненада оболела од „енглеског зноја”, који су савремени посматрачи описали као нову болест. Болест, која је била необична по томе што је углавном погађала имућне, можда је потекла из Француске где је Хенри VII регрутовао војнике за своју војску. Епидемија је погодила Лондон у врело лето 1508. године. Оболели су умирали у року од једног дана, а смрти је било широм града. Улице су биле пусте осим кола која су превозила тела, а краљ Хенри је прогласио град забрањеним осим за лекаре и апотекаре. Болест се проширила на Европу, стигавши у Хамбург у јулу 1529. где је хиљаду до две хиљаде људи умрло у првих неколико недеља. Током наредних месеци изазвала је хаос у Пруској, Швајцарској и северној Европи. Последње избијање било је у Енглеској 1556. године. Болест — која је убила десетине хиљада људи — вероватно је била грип или слична вирусна инфекција, али записи из времена када медицина није била наука могу бити непоуздани. Како је медицина постајала наука, описи болести су постајали мање нејасни. Иако је медицина у то време могла мало да учини да ублажи патњу заражених, коришћене су мере за контролу ширења болести. Спроведена су ограничења трговине и путовања, погођене породице су изоловане из својих заједница, зграде су фумигиране, а стока убијана.