мини|десно|Унутрашњи приказ Кинетоскопа са окуларом на врху кућишта Кинетоскоп () је рани уређај за приказивање филмова, дизајниран тако да филмове гледа једна по једна особа кроз окулар (шпијунку) на врху уређаја. Кинетоскоп није био филмски пројектор, већ је увео основни приступ који ће постати стандард за све биоскопске пројекције пре појаве видео-технологије: стварао је илузију покрета преношењем траке перфорираног филма са секвенцијалним сликама изнад извора светлости помоћу брзог затварача. Први пут га је концептуално описао амерички проналазач Томас Едисон 1888. године, а у великој мери га је развио његов запослени Вилијам Кенеди Лори Диксон између 1889. и 1892. године. Диксон и његов тим у Едисоновој лабораторији у Њу Џерзију такође су осмислили Кинетограф, иновативну филмску камеру са брзим испрекиданим (стоп-енд-го) кретањем филма, како би снимали филмове за интерне експерименте и, на крају, комерцијалне презентације Кинетоскопа.
Прототип Кинетоскопа је први пут полујавно демонстриран члановима Националне федерације женских клубова позваним у Едисонову лабораторију 20. маја 1891. године. Завршена верзија је јавно представљена у Бруклину две године касније, а 14. априла 1894. године у Њујорку је одржана прва комерцијална изложба филмова у историји, користећи десет Кинетоскопа. Кључан за рођење америчке филмске културе, Кинетоскоп је такође имао велики утицај у Европи; његов утицај у иностранству био је увећан Едисоновом одлуком да не тражи међународне патенте за уређај, што је олакшало бројне имитације и побољшања технологије. Године 1895. Едисон је представио Кинетофон, који је спојио Кинетоскоп са фонографом са цилиндром. Филмска пројекција, коју је Едисон у почетку презирао као финансијски неодрживу, убрзо је заменила модел индивидуалног приказивања Кинетоскопа. Бројни системи филмских уређаја које је Едисонова фирма развила каснијих година, пласирани су на тржиште под именом Пројектујући кинетоскоп (енгл. Projecting Kinetoscope).
Развој мини|десно|Лист са сликама из једног од три филма Monkeyshines () произведених као тестови ране верзије Кинетоскопа
Сусрет са радом и идејама фотографског пионира Едварда Мајбриџа изгледа да је подстакао Томаса Едисона да започне развој система за покретне слике. Дана 25. фебруара 1888. године у Оринџу, Мајбриџ је одржао предавање током турнеје на којој је демонстрирао свој зоопраксископ, уређај који је пројектовао секвенцијалне слике нацртане око ивице стакленог диска, стварајући илузију покрета. Едисонова лабораторија била је у близини, и могуће је да су Едисон или званични фотограф његове компаније, Вилијам Диксон, присуствовали предавању. Два дана касније, Мајбриџ и Едисон су се састали у Едисоновој лабораторији у Вест Оринџу и разговарали о могућности спајања зоопраксископа са Едисоновим фонографом — комбинованим системом који би истовремено репродуковао звук и слику.. Robinson (1997) наводи да су „Едисон и Диксон готово сигурно били у публици” 25. фебруара (); Rossell (2022) је још одлучнији: „Томас Едисон је присуствовао суботњем вечерњем предавању са својом супругом Мином” (). Ниједан од њих не прилаже доказе за такве тврдње. Таква сарадња није остварена, али је у октобру 1888. Едисон поднео прелиминарну пријаву, познату као кавеат, Америчком заводу за патенте, најављујући своје планове да створи уређај који би радио „за око оно што фонограф ради за ухо”. Јасно је да је то било замишљено као део комплетног аудиовизуелног система: „можемо видети и чути целу оперу савршено као да смо стварно присутни”.Цитирано у Robinson . Кавеат је написан 8. октобра и поднет 17. октобра. Hendricks . У марту 1889. поднет је други кавеат, у којем је предложеном уређају за покретне слике дато име Кинетоскоп, изведено из грчких корена kineto- (покрет) и scopos (гледати).
Едисон је доделио Диксону, једном од својих најталентованијих запослених, посао да Кинетоскоп претвори у стварност. Едисон ће преузети пуну заслугу за изум, али историографски консензус је да се титула творца тешко може приписати само једном човеку:
Иако изгледа да је Едисон замислио идеју и покренуо експерименте, Диксон је очигледно извео већину експериментисања, што наводи већину модерних научника да Диксону припишу главне заслуге за претварање концепта у практичну стварност. Едисонова лабораторија је, међутим, радила као колаборативна организација. Лабораторијски асистенти су били задужени за рад на многим пројектима док је Едисон надгледао, укључивао се и учествовао у различитим степенима.
Диксон и његов тадашњи главни асистент, Чарлс Браун, у почетку су споро напредовали. Едисонова првобитна идеја укључивала је снимање сићушних фотографија, ширине 1/32 инча, директно на цилиндар (такође називан „бубањ”); цилиндар, направљен од непрозирног материјала за позитивне слике или од стакла за негативе, био је премазан колодијумом како би се обезбедила фотографска основа.н. 44. Аудио цилиндар би обезбедио синхронизовани звук, док су се ротирајуће слике, једва оперске величине, гледале кроз цев сличну микроскопу. Када су вршени тестови са сликама проширеним на свега 1/8 инча ширине, грубост емулзије сребро-бромида коришћене на цилиндру постала је неприхватљиво очигледна. Око јуна 1889. лабораторија је почела да ради са осетљивим листовима целулоида, које је набављао Џон Карбат, а који су могли да се омотају око цилиндра, пружајући далеко супериорнију основу за снимање фотографија.н. 47. Robinson (1997) каже да је лабораторија наручила Карбатове листове 25. јуна 1889. и да су они „пласирани на тржиште у величини 20 x 50 инча”. (). Spehr (2000) наводи (а) да их је лабораторија примила тог датума, (б) да су били величине „11 са 14” инча (са чиме се Braun, op. cit., слаже), (ц) да су листови од другог добављача, Allen & Rowell, стигли истог датума, и (д) да су листови из још једног извора примљени у мају. Карбатови листови су, према Шперовом извештају о Диксоновим сећањима, коришћени у експериментима са цилиндром (н. 22). Први филм направљен за Кинетоскоп, и по свему судећи први филм икада произведен на фотографском филму у Сједињеним Државама, можда је снимљен у ово време (постоји нерешена расправа о томе да ли је настао у јуну 1889. или новембру 1890); познат као Monkeyshines, No. 1, приказује запосленог у лабораторији у наизглед шаљивом приказу физичке спретности.. Постоји и питање који се Едисонов запослени појављује у филму. Ако је ранији датум тачан, вероватно је Фред От; ако је каснији, Ђ. Сако Албанезе. Покушаји синхронизације звука су убрзо напуштени, док је Диксон такође експериментисао са дизајном приказивања заснованим на дисковима., део 2.
мини|усправно=1.2|лево|Величине једног јутра, Едисонова изложба на Светској изложби укључивала је целу електричну станицу.
Пројекат ће ускоро кренути у продуктивнијим правцима, великим делом подстакнут Едисоновим путовањем у Европу и на Светску изложбу у Паризу, на коју је кренуо 2. или 3. августа 1889. године. наводи 2. август (). Hendricks (1961) наводи 3. август (). Током два месеца боравка у иностранству, Едисон је посетио научника-фотографа Етјен-Жила Мареа, који је осмислио „хронофотографску пушку” — прву преносиву филмску камеру — која је користила траку флексибилног филма дизајнирану да ухвати секвенцијалне слике брзином од 12 кадрова у секунди.. Болдвин описује састанак као да се догодио средином септембра (); Burns (1998) каже да је то био август (). Види такође Braun . По повратку у Сједињене Државе, Едисон је поднео још један патентни кавеат, 2. новембра, који је описивао Кинетоскоп заснован не само на флексибилној филмској траци, већ на оној у којој је филм био перфориран како би се омогућило његово покретање помоћу зупчаника, чинећи његов механички транспорт много глаткијим и поузданијим.. Први систем покретних слика који је користио перфорирану траку са сликама био је очигледно „Оптички театар” (Théâtre Optique), који је патентирао француски проналазач Шарл-Емил Рено 1888. године. Реноов систем није користио фотографски филм, већ слике насликане на желатинским рамовима. На Светској изложби, Едисон би видео и „Оптички театар” и електротахископ немачког проналазача Отамара Аншица. Овај уређај за пројекцију заснован на диску, такође познат као Schnellseher („брзи гледалац”), често се наводи као важан концептуални извор за развој Кинетоскопа. Његова кључна иновација била је искоришћавање теорије перзистенције вида коришћењем интермитентног извора светлости да би се тренутно „замрзла” пројекција сваке слике; циљ је био да се олакша гледаочево задржавање многих ситно различитих фаза фотографисане активности, чиме се ствара веома ефикасна илузија константног покрета. До краја 1890. године, интермитентна видљивост постаће саставни део дизајна Кинетоскопа. тврди да су „у патенту датираном 20. маја 1889. Едисон и Диксон користили исти општи аранжман [као Аншиц] континуираног кретања и тренутних бљескова светлости у свом уређају за гледање, кинетоскопу” (). Јасно је да је Бернсово датирање погрешно и да је вероватно преузео датум 20. маја од прве јавне демонстрације Кинетоскопа 1891. године.
Питање када је Едисонова лабораторија почела да ради на уређају са филмском траком је ствар историјске дебате. Према Диксону, средином 1889. године почео је да сече круте целулоидне листове које је добављао Карбат на траке за употребу у таквој прототипној машини; у августу, према његовом опису, присуствовао је демонстрацији новог флексибилног филма Џорџа Истмана и добио ролну од Истмановог представника, која је одмах примењена у експериментима са прототипом.н. 21–22. Како је описала историчарка Марта Браун, Истманов производ:
био је довољно јак, танак и савитљив да омогући интермитентно кретање филмске траке иза сочива [камере] значајном брзином и под великом тензијом без кидања... подстичући готово тренутно решење суштинских проблема филмског изума.
мини|десно|Чарлс Кајзер из Едисонове лабораторије седи иза Кинетографа., и фотографија насупрот . Преносивост није била међу врлинама ове камере.
Неки научници — посебно Гордон Хендрикс у The Edison Motion Picture Myth (1961) — тврдили су да је лабораторија почела да ради на машини са филмском траком много касније и да су Диксон и Едисон погрешно представили датум како би успоставили приоритет из разлога заштите патента и интелектуалног статуса. У сваком случају, иако историчар филма Дејвид Робинсон тврди да „експерименти са цилиндром изгледа да су настављени до самог краја” (мислећи на последње месеце 1890), још у септембру 1889. — док је Едисон још био у Европи, али се редовно дописивао са Диксоном — лабораторија је дефинитивно наручила прву ролну филма од компаније Истман. Још три наруџбине за филм у ролни направљене су у наредних пет месеци.н. 24.