мини|Неколико раних примерака Доба разума
Доба разума; Истраживање истинске и фантастичне теологије (енгл. The Age of Reason; Being an Investigation of True and Fabulous Theology) дело је енглеског и америчког политичког активисте Томаса Пејна, који заступа филозофску позицију деизма. Наставља се на традицију британског деизма 18. века и изазива институционализовану религију и легитимитет Библије. Објављено је у три дела 1794, 1795. и 1807. године.
Била је бестселер у Сједињеним Државама, где је изазвала деистички препород. Британска публика, страхујући од повећаног политичког радикализма као резултата Француске револуције, примила ју је са више непријатељства. Доба разума представља уобичајене деистичке аргументе; на пример, наглашава оно што је Пејн видео као корупцију хришћанске цркве и критикује њене напоре да стекне политичку моћ. Пејн заговара разум уместо откровења, што га наводи да одбаци чуда и да посматра Библију као обично књижевно дело, а не као божански надахнут текст. У Добу разума, он промовише природну религију и аргументује постојање бога творца.
Већина Пејнових аргумената дуго је била доступна образованој елити, али представљајући их занимљивим и непоштовањем испуњеним стилом, учинио је деизам привлачним и доступним масама. Првобитно дистрибуирана као неукоричени памфлети, књига је такође била јефтина, што ју је учинило доступном великом броју купаца. Плашећи се ширења онога што је сматрала потенцијално револуционарним идејама, британска влада је кривично гонила штампаре и продавце књига који су покушавали да је објаве и дистрибуирају. Ипак, Пејново дело је инспирисало и водило многе слободне мислиоце.
Историјски контекст Интелектуални контекст: британски деизам 18. века Пејнова књига се наставила на традицију раног британског деизма 18. века. Ти деисти, иако су задржали индивидуалне ставове, ипак су делили неколико скупова претпоставки и аргумената које је Пејн артикулисао у Добу разума. Најважнији став који је ујединио ране деисте био је њихов позив на „слободно рационално истраживање” свих тема, посебно религије. Говорећи да је рано хришћанство засновано на слободи савести, захтевали су верску толеранцију и прекид верског прогона. Такође су захтевали да се дебата заснива на разуму и рационалности. Деисти су прихватили Њутнов поглед на свет и веровали да све ствари у универзуму, чак и Бог, морају поштовати природне законе. Без концепта природног закона, тврдили су деисти, објашњења функционисања природе би се спустила у ирационалност. Ово веровање у природни закон покретало је њихов скептицизам према чудима. Будући да су чуда морала бити посматрана да би била потврђена, деисти су одбацили извештаје изложене у Библији о Божјим чудима и тврдили да такви докази нису ни довољни ни неопходни да докажу постојање Бога. У том смислу, деистички списи су инсистирали на томе да је Бог, као први узрок или покретач, створио и дизајнирао универзум са природним законима као делом свог плана. Сматрали су да Бог не мења више пута свој план суспендовањем природних закона да би интервенисао (чудесно) у људским пословима. Деисти су такође одбацили тврдњу да постоји само једна откривена верска истина или „једна права вера”. Религија је морала бити „једноставна, очигледна, обична и универзална” да би била логичан производ добронамерног Бога. Они су, стога, правили разлику између „откривених религија”, које су одбацивали, као што је хришћанство, и „природне религије”, скупа универзалних веровања изведених из природног света која су демонстрирала Божје постојање (и тако нису били атеисти).Kuklick, xiii.
Док су неки деисти прихватали откровење, већина је тврдила да ограничење откровења на мале групе или чак једну особу ограничава његову моћ објашњавања. Штавише, многи су сматрали да су хришћанска откровења посебно контрадикторна и непомирљива. Према тим писцима, откровење је могло појачати доказе о Божјем постојању који су већ очигледни у природном свету, али је чешће доводило до сујеверја међу масама. Већина деиста је тврдила да су свештеници намерно искварили хришћанство ради сопствене користи промовисањем прихватања чуда, непотребних ритуала и нелогичних и опасних доктрина (оптужбе које се обично називају „свештеничка превара”). Најгора од доктрина била је првобитни грех. Убеђивањем људи да им је потребна помоћ свештеника да превазиђу своју урођену грешност, тврдили су деисти, верске вође су поробиле људску популацију. Деисти су стога типично себе видели као интелектуалне ослободиоце.
Политички контекст: Француска револуција мини|alt=Карикатура француских револуционара, приказује два гротескна француска сељака како славе око гиљотине са које капље крв и која је окружена пламеном.|Грб радикала (1819) Џорџа Крукшанка, исмева ексцесе Француске револуције
У време када је I део Доба разума објављен 1794. године, многи британски и француски грађани су се разочарали у Француску револуцију. Владавина терора је почела, Луј XVI и Марија Антоанета су били осуђени и погубљени, а Британија је била у рату са Француском. Малобројни британски радикали који су још увек подржавали Француску револуцију и њене идеале били су посматрани са дубоким подозрењем од стране својих сународника. Доба разума припада каснијој, радикалнијој фази британског покрета за политичке реформе, који је отворено прихватио републиканизам, а понекад и атеизам, и који је илустрован текстовима као што је Enquiry Concerning Political Justice (1793) Вилијама Годвина. (Међутим, Пејн и други деисти нису били атеисти.) До средине деценије, умерени гласови су нестали: Ричард Прајс, дисентерски свештеник чија је проповед о политичкој слободи подстакла Reflections on the Revolution in France (1790) Едмунда Берка, умро је 1791. године, а Џозеф Пристли је био приморан да побегне у Америку након што је руља „Цркве и Краља” спалила његову кућу и цркву., 49; Bindman, 118. (reference covers entire paragraph)
Конзервативна влада, предвођена Вилијамом Питом, одговорила је на све већу радикализацију кривичним гоњењем неколико реформатора због бунтовничке клевете и издаје у чувеним суђењима за издају 1794. Након суђења и напада на Џорџа III, конзервативци су били успешни у доношењу Закона о побуњеничким окупљањима и Закона о издајничким праксама (такође познатих као „Два закона” или „закони о ућуткивању”). Закони из 1795. забрањивали су слободу окупљања за групе као што је радикално Лондонско дописно друштво (LCS) и подстицали оптужнице против радикала због „клеветничких и бунтовничких” изјава. Уплашени од кривичног гоњења и разочарани Француском револуцијом, многи реформатори су се удаљили од циља. LCS, које је претходно уједињавало верске дисентере и политичке реформаторе, распало се када су Франсис Плејс и други лидери помогли Пејну да објави Доба разума. Религиознији чланови друштва повукли су се у знак протеста, а LCS је изгубило око петине свог чланства.
Историја објављивања У децембру 1792. године, Пејнова Права човека, II део, проглашена су бунтовничким у Британији, и он је био приморан да побегне у Француску како би избегао хапшење. Разочаран окретањем Француске револуције ка секуларизму и атеизму, саставио је I део Доба разума 1792. и 1793. године:
Иако је Пејн написао Доба разума за Французе, посветио га је својим „суграђанима Сједињених Америчких Држава”, алудирајући на своју везу са америчким револуционарима.
Нејасно је када је тачно Пејн нацртао I део, иако је у предговору за II део написао:
Према истраживачима Пејновог дела Едварду Дејвидсону и Вилијаму Шајку, вероватно је написао први нацрт I дела крајем 1793. године, али Пејнов биограф Дејвид Хок тврди да је то било почетком 1793. Такође је нејасно да ли је француско издање I дела објављено 1793. године. Франсоа Лантенас, који је превео Доба разума на француски 1794. године, написао је да је први пут објављено у Француској 1793, али ниједна књига која одговара његовом опису није позитивно идентификована.See Gimbel for a discussion of one possible copy of the 1793 French text. Барлоу је објавио прво енглеско издање Доба разума, I део 1794. у Лондону, продајући га за само три пенија.
У међувремену, Пејн, сматран превише умереним од стране моћног Јакобинског клуба француских револуционара, био је затворен десет месеци у Француској. Избегао је гиљотину само случајем: знак који га је означавао за погубљење био је неправилно постављен на вратима његове ћелије.Kuklick, xix–xxi. Када је Џејмс Монро, у то време нови амерички министар у Француској, осигурао његово пуштање 1794. године, Пејн је одмах почео рад на II делу Доба разума упркос свом лошем здрављу. II део је први пут објављен у пиратском издању Х. Д. Сајмондса у Лондону у октобру 1795. Године 1796. Данијел Ајзак Итон објавио је I и II део, и продавао их по цени од једног шилинга и шест пенија. (Итон је касније био приморан да побегне у Америку након што је осуђен за бунтовничку клевету због објављивања других радикалних дела.) Пејн је сам финансирао слање 15.000 примерака свог дела у Америку. Касније су Франсис Плејс и Томас Вилијамс сарађивали на издању, које је продато у око 2.000 примерака. Вилијамс је такође произвео своје издање, али га је британска влада оптужила и конфисковала памфлете.
Крајем 1790-их, Пејн је побегао из Француске у Сједињене Државе, где је написао III део Доба разума: Испитивање одломака у Новом завету, цитираних из Старог и названих пророчанства о Исусу Христу. Плашећи се непријатних, па чак и насилних одмазди, Томас Џеферсон га је убедио да га не објављује 1802. године. Пет година касније, Пејн је одлучио да га објави упркос реакцији за коју је знао да ће уследити.
Након Вилијамсове казне од годину дана тешког рада због објављивања Доба разума 1797. године, ниједно издање није продавано отворено у Британији све до 1818, када га је Ричард Карлајл укључио у издање Пејнових комплетних дела. Карлајл је наплаћивао један шилинг и шест пенија за дело, а први тираж од 1.000 примерака распродат је за месец дана. Одмах је објавио друго издање од 3.000 примерака. Као и Вилијамс, био је кривично гоњен због бунтовничке клевете и богохулне клевете. Кривична гоњења око штампања Доба разума у Британији наставила су се 30 година након његовог почетног објављивања и обухватила су бројне издаваче као и преко стотину продаваца књига., 81
Структура и главни аргументи Доба разума је подељено у три дела. У I делу, Пејн износи своје главне аргументе и лично веровање. У II делу (Стари завет и Нови завет), он анализира Библију користећи прото унутрашњу текстуалну критику да би показао да то није откривена реч Божја. III део је збирка личних писама која одговарају на објављивање Доба разума.
I део формулише правило доказа за религију и теорију сведочења. Откровење је по дефиницији ограничено на свог првобитног примаоца. За све остале оно се своди на рекла-казала. На тој основи Пејн одбацује испуњење пророчанства и извештаје о чудима као недовољно потврђене и промовише грађанску етику усредсређену на правду, милосрђе и људску једнакост.