мини|upright=0.9|Вохеншпрух дер НСДАП, приказан 7—13. септембра 1941, цитира Хитлеров говор од 30. јануара 1939. (Изведба изоставља „унутар и ван Европе” и „бољшевизација земље и тиме”...) Током говора у Рајхстагу 30. јануара 1939. године, Адолф Хитлер, диктатор Нацистичке Немачке, запретио је „уништењем јеврејске расе у Европи” у случају другог светског рата: Ове речи биле су сличне коментарима које је Хитлер претходно изнео страним политичарима на приватним састанцима након погрома Кристална ноћ () у новембру 1938. Говор је одржан у контексту нацистичких покушаја да повећају јеврејску емиграцију из Немачке, пре избијања Другог светског рата у септембру 1939.

Алузије на „Хитлерово пророчанство” од стране нацистичких вођа и у нацистичкој пропаганди биле су честе након 30. јануара 1941, када га је Хитлер поново поменуо у говору. Пророчанство је добило ново значење са инвазијом на Совјетски Савез у јуну 1941. и немачком објавом рата Сједињеним Државама тог децембра, што је олакшало убрзање систематског масовног убијања Јевреја. Крајем 1941. године, шеф нацистичке пропаганде Јозеф Гебелс изјавио је да се пророчанство испуњава док је оправдавао масовну депортацију Јевреја из Немачке. Дана 30. септембра 1942, Хитлер је поменуо пророчанство у другом говору, који је прилагођен у новембарском издању часописа Parole der Woche под насловом „Престаће да се смеју!!!” Хитлер је наставио да се позива на пророчанство како се рат окретао против Немачке и поменуо га је у свом последњем тестаменту. Често коришћено од стране нацистичких вођа када су алудирали на њихово систематско убијање Јевреја, пророчанство је постало лајтмотив Коначног решења и можда је најпознатија фраза из Хитлерових говора.

Историјски значај пророчанства је предмет дебате између школа функционализма и интенционализма: интенционалисти га виде као доказ Хитлеровог претходно развијеног главног плана за систематско убијање европских Јевреја, док функционалисти тврде да „уништење” није значило или није схваћено као масовно убиство, бар у почетку. Историчари наводе пророчанство као пример веровања нациста у међународну јеврејску заверу која је водно започела рат. Поред тога, упркос његовој нејасноћи — не објашњавајући како ће доћи до уништења — пророчанство се наводи као доказ да су Немци били свесни да се Јевреји истребљују.

Позадина

мини|СА паравојне формације испред берлинске продавнице 1. априла 1933. током нацистичког бојкота јеврејских предузећа. Натпис гласи: „Немци! Браните се! Не купујте код Јевреја!” Према историчару Ијану Кершоу, након што је вођа Нацистичке партије Адолф Хитлер преузео власт 30. јануара 1933, нацистички масовни покрет је већ био „прото-геноцидан” и „држан заједно утопијском визијом националног спасења, које се постиже кроз расно чишћење у чијем је средишту било ’уклањање’ Јевреја”. У априлу 1933. најављен је једнодневни нацистички бојкот јеврејских предузећа, а СА (паравојно крило Нацистичке партије) био је постављен око јеврејских предузећа ради спровођења бојкота. Између 1933. и 1939. донето је више од 400 антијеврејских закона и уредби. Године 1935, Нирнбершки закони дефинисали су Јевреје према њиховом пореклу, а не према религији, формализовали њихово искључивање из друштва и забранили бракове и сексуалне односе између Јевреја и људи „немачке крви”. Други закони забрањивали су Јеврејима поседовање имовине или зарађивање за живот.

Хитлер је повезивао Јевреје и рат у неколико говора пре 1939. Године 1931, Хитлер је рекао да ће у случају рата Јевреји бити „смрвљени точковима историје”; такође је окарактерисао антинацистички бојкот из 1933. као јеврејску објаву рата Немачкој. Према историчарки Клаудији Кунц, између преузимања власти 1933. и његовог говора са пророчанством у јануару 1939, Хитлер је само два пута отворено изразио своју мржњу према Јеврејима: у говору 1935. којим је најавио увођење Нирнбершких закона, и на митингу у Нирнбергу у септембру 1937. Иако раса није била истакнута у његовом дискурсу 1930-их, Хитлер је проналазио суптилне начине да сигнализира антисемитизам својим кључним следбеницима, одржавајући умерен јавни имиџ. У дискусијама о правилном решењу јеврејског питања током 1930-их, истребљење је често разматрано као опција од стране званичника СС-а, иако је обично одбацивано.

Кристална ноћ мини|upright=0.8|лево| након Кристалне ноћи У новембру 1938, нацистичко руководство је организовало и подстакло погром Кристална ноћ против Јевреја, делимично да би се ослободило вишка антисемитског расположења међу партијским активистима које је било потиснуто из дипломатских разлога током Минхенске кризе. Погром је укључивао јавно насиље без преседана против немачких Јевреја, укључујући паљење синагога, пљачкање продавница и резиденција у власништву Јевреја, као и нападе на Јевреје, што је (према званичним подацима) изазвало 91 смртни случај. Хитлер је лично одобрио хапшење 30.000 Јевреја и њихово затварање у концентрационе логоре. Многи Немци су били згрожени насиљем, иако се мало ко отворено супротставио влади. је такође осуђена у иностранству, угрожавајући напоре немачке владе да организује и олакша емиграцију немачких Јевреја.

је радикализовала антијеврејски дискурс у немачком друштву. Нацистичка партија је спровела пропагандну кампању од новембра 1938. до јануара 1939. како би оправдала погром немачком народу. Идеја о истребљењу Јевреја постала је чешћа. Дана 12. новембра, Херман Геринг је сазвао састанак нацистичких вођа у Хитлерово име. Геринг је изјавио да је „неупитно” да ће Немачка размотрити „спровођење великог обрачуна са Јеврејима” у случају рата. Историчар Јехуда Бауер пише да је ова изјава „веома слична” ономе што је Хитлер рекао 30. јануара 1939. Дана 24. новембра, СС новине Das Schwarze Korps (Дас шварце корпс), осврћући се на састанак од 12. новембра, штампале су следећу изјаву: „Ова фаза развоја [Јевреја] наметнуће нам виталну неопходност да истребимо јеврејску подљудкост као што истребљујемо све криминалце у нашој правној држави: огњем и мачем! Резултат ће бити стварни и коначни крај јеврејства у Немачкој, његово потпуно уништење.” Овај језик је одражавао радикализацију у партијским круговима, а писци су били свесни да се то поклапа са Хитлеровим ставом.

Изјаве дипломатама Дана 21. новембра 1938, Хитлер се састао са јужноафричким министром одбране Освалдом Пировом и рекао му да ће Јевреји бити убијени ако избије рат. Истог месеца, званичник Хитлерове канцеларије рекао је британском дипломати за немачке планове „да се отарасе [немачких] Јевреја, било емиграцијом или, ако је потребно, изгладњивањем или убијањем” како би избегли „имање такве непријатељске мањине у земљи у случају рата”. Такође је рекао да Немачка „намерава да протера или побије Јевреје у Пољској, Мађарској и Украјини” након инвазије на те земље. Дана 16. јануара 1939, Хитлер се састао са Иштваном Чакијем, министром иностраних послова Мађарске. Чаки се присећао да је „био сигуран у само једну ствар, Јевреји би морали да нестану из Немачке до последњег човека”.

Дана 21. јануара, Хитлер је рекао Франтишеку Хвалковском, министру иностраних послова Чехословачке: „Наши Јевреји ће бити уништени. Јевреји нису извршили 9. новембар 1918. низашта; овај дан ће бити освећен.” Хитлер је додао да Јевреји такође трују Чехословачку, подстичући антисемитску дијатрибу Хвалковског. На истом састанку, Хитлер је запретио „уништењем” Чехословачке ако се не повинује немачким захтевима. Према историчару Хансу Момзену, Хитлер је мислио на уништавање утицаја Јевреја, а не на позивање на њихово физичко уништење. Историчар Петер Лонгерих тумачи „уништење” као емиграцију или протеривање Јевреја што води до „краја њиховог колективног постојања у Немачкој”. Кершо тврди да, иако Хитлер није најављивао своје намере Хвалковском, „осећања нису била само реторика или пропаганда”.

Говор од 30. јануара 1939.

Иако Евијанска конференција у јулу 1938. није успела да отвори друге земље за јеврејске емигранте, нацисти су и даље покушавали да убрзају емиграцију Јевреја из Немачке. У време говора, трајали су разговори између Геринга и Џорџа Рублија, директора Међувладиног комитета за избеглице. Нацистички министар пропаганде Јозеф Гебелс помогао је у писању говора, који је одржан у Рајхстагу 30. јануара 1939, на шесту годишњицу Хитлеровог доласка на власт 1933. Говор је трајао два или два и по сата и бавио се и спољном и унутрашњом политиком нацистичке владе. Хитлер је изразио своју жељу за додатним „животним простором” и разговарао о Минхенској кризи, признајући да је планирао војну инвазију у случају да Чехословачка не капитулира пред његовим захтевом за предају Судетске области. Тврдио је да је Судетска област осигурана немачком спремношћу да прибегне рату, а не дипломатијом.

мини|upright=1.1|Хитлер током говора У делу говора који се бавио јеврејским питањем, Хитлер се жалио да у свету има довољно простора да немачки Јевреји оду, и тврдио да Европа „не може бити умирена пре него што се јеврејско питање реши”. У дугом нападу на Јевреје, Хитлер им се прво ругао, затим рекао да је време да се „јеврејски светски непријатељ обори на земљу”, и да је немачка влада потпуно одлучна „да се отараси тих људи”. Тврдио је да Јевреји морају престати да „живе од тела и продуктивног рада других нација”, или ће „подлећи кризи незамисливе тежине”. Тврдио је да Јевреји покушавају да подстакну „милионе међу масама људи у сукоб који је за њих потпуно бесмислен и служи само јеврејским интересима”. Хитлер је тада дошао до своје главне поенте:

Хитлерова тврдња није нужно подразумевала физичко уништење. Касније у говору је рекао:

Ширење и реакције Говор је преношен уживо на радију, а Хитлерово предвиђање о Јеврејима прештампано је у партијским новинама Völkischer Beobachter (Фелкишер беобахтер) и у наменском памфлету. Према Гебелсовим изричитим упутствима Фрицу Хиплеру, део говора који је укључивао Хитлерову претњу Јеврејима снимљен је истовремено звучно и визуелно (што је било тешко техничко достигнуће у то време) и укључен у недељни филмски журнал након што га је Хитлер лично одобрио. Филмски журнали су обично умањивали искључујући аспект народне заједнице; јануар 1939. био је први пут да су нацистичке политике према Јеврејима директно повезане са партијским вођом у филмским журналима. Историчар Ричард Џ. Еванс пише да претња „није могла бити јавнија”.

У време говора, Јевреји и нејевреји унутар и ван Немачке пажљиво су пратили Хитлерове изјаве због Кристалне ноћи и могућности рата. Наредних дана, говор је привукао значајне коментаре у Немачкој. Немачко-јеврејски писци дневника Луизе Золмиц и Виктор Клемперер поменули су говор у својим дневницима, али су мало пажње посветили Хитлеровој претњи. Ван Немачке, извештавање о говору фокусирало се на геополитичке импликације Хитлерове дискусије о спољној политици, док је претња Јеврејима остала непримећена. Њујоршке новине на јидишу Forverts (Напред) штампале су наслов који се позивао на Хитлерову претњу Јеврејима, али чланак испод њега расправљао је само о претњи ратом и Хитлеровим савезима са Италијом и Јапаном. Варшавске новине на јидишу Haynt (Данас) расправљале су о говору у неколико издања почевши од 31. јануара, али нису нагласиле пророчанство. Дана 31. јануара, штампале су главне тачке говора без помињања пророчанства; у анализи говора објављеној следећег дана, колумниста Моше Јустман расправљао је о попуштању и другим спољнополитичким питањима.

Референце на пророчанство