300px|десно|мини|Бакрорез жене са свињским лицем из 1882. године, из новина The Illustrated Police News; опис: „Елегантно одевена жена са ушима и лицем свиње”

Легенде о женама са свињским лицем настале су скоро истовремено у Холандији, Енглеској и Француској крајем 1630-их година. Приче говоре о богатој жени чије је тело уобичајеног људског изгледа, али јој је лице попут свињског.

У најранијим облицима приче, изглед жене налик свињи резултат је вештичарења. Након венчања, мужу жене са свињским лицем понуђен је избор: да она изгледа лепо њему, али као свиња другима, или да изгледа као свиња њему, а лепо другима. Када јој муж каже да је избор на њему, чаролија се разбија и њен свињски изглед нестаје. Ове приче су постале посебно популарне у Енглеској, а касније и у Ирској.

Магични елементи су постепено нестајали из приче, а постојање жена са свињским лицем почело је да се третира као чињеница. Прича је постала посебно раширена у Даблину почетком 19. века, где се широко веровало да се повучена филанропкиња из 18. века, Гризелда Стивенс, крила од погледа јер је имала лице свиње. Крајем 1814. и почетком 1815. године, Лондоном се проширила гласина да жена са свињским лицем живи у Мерилебону. Њено постојање је нашироко извештавано као чињеница, а објављени су и бројни наводни портрети. Како је веровање у жене са свињским лицем било уобичајено, забављачи су на вашарима излагали живе „жене са свињским лицем”. То често нису биле праве жене, већ обријани медведи обучени у женску одећу.

Веровање у жене са свињским лицем је опало, а последње значајно дело које је њихово постојање третирало као стварно објављено је 1924. године. Данас је ова легенда готово заборављена.

Стандардни елементи Иако се приче о женама са свињским лицем разликују у детаљима, оне имају исту основну форму. Трудној племкињи прилази просјакиња са децом, коју она одбија, упоређујући притом децу просјакиње са свињама. Просјакиња проклиње трудну племкињу, и када се дете роди, оно је девојчица, здрава и савршено грађена у сваком погледу, осим што има лице свиње.

Дете одраста здраво, али са неким понашањем свиње. Једе из сребрног корита и говори само гроктањем или са звуком гроктања у говору. Као једино дете својих родитеља, она треба да наследи велико богатство, али су родитељи забринути шта ће бити с њом након њихове смрти. Они или праве договоре да пронађу човека спремног да је ожени, или користе своје богатство да финансирају болницу под условом да се болница брине о њој до краја њеног живота.

Иако је легенда настала скоро истовремено у Холандији, Енглеској и Француској, само је у Енглеској, а касније и у Ирској, постала добро позната и широко прихваћена. Године 1861. Чарлс Дикенс је приметио дуговечност веровања у жене са свињским лицем у Енглеској, коментаришући да „у сваком добу, претпостављам, постоји нека дама са свињским лицем”.

Порекло Док су раније приче о људима са изгледом животиња биле честе, пре 17. века не постоје забележене европске приче о људима са лицима свиња. (Чланак из 1829. године у часопису Quarterly Journal of Science, Literature, and the Arts тврди да је легенда кружила Паризом 1595. године, али не нуди никакве детаље нити поткрепљујуће доказе.) Најраније верзије приче о жени са свињским лицем изгледа да су настале скоро истовремено у Енглеској, Холандији и Француској, и да су постале преовлађујуће у Енглеској крајем 1639. године. Рад из 1904. године у часопису Volkskunde холандског историчара и антиквара Герита Јакоба Букеногена (Gerrit Jacob Boekenoogen) прати најраније облике легенде који се појављују 1638. или 1639. године.

Најранија сачувана верзија легенде је холандски бакрорез о жени из Амстердама по имену Јакамијнтјен Јакобс. Године 1621, Јакобсовој, док је била трудна, једног дана је пришла просјакиња у пратњи троје деце, молећи да су јој деца гладна. Јакобсова је рекла просјакињи: „Води те своје прљаве свиње, нећу ти дати ништа.” Жена је одговорила: „Јесу ли ова моја деца свиње? Нека ти Бог онда да такве свиње какве ја имам овде!” Ћерка Јакобсове је рођена са главом и лицем свиње, и у време објављивања 1638–39. године, ћерка је наводно јела из корита и говорила грокћућим гласом.

Јан Бондесон (2006) спекулише да је мит о жени са свињским лицем настао као спој две раније приче. Средњовековна холандска легенда о Маргарети од Хенеберга говори о богатој племкињи која је отерала просјакињу са близанцима и сама била кажњена тако што је родила 365 деце. У сличној француској народној причи, дотична племкиња је децу просјакиње описала као „прасиће” и родила легло од девет прасића.

Друга значајна теорија о пореклу легенде, коју је предложио Роберт Чејмберс 1864. године, јесте да је почетком 17. века рођено стварно дете са деформитетима лица који су подсећали на свињско лице и са говорном маном која је узроковала гроктање. Наука тератологије (проучавање урођених мана и физиолошких абнормалности) тада је била у повоју, а теорија материнске импресије (да мисли трудне жене могу утицати на будући изглед њене деце) била је широко прихваћена. Могуће је да је рођење стварно деформисаног детета довело до приче о просјакињи као могућем објашњењу за њен изглед, док су други елементи приче касније додаци или изобличења од стране издавача. Чејмберс спекулише да је првобитно дете можда имало сличан изглед као Јулија Пастрана, жена са хипертрихозом и изобличеним (иако не свињским) цртама лица, која је била широко излагана у Европи и Северној Америци све до своје смрти 1860, а затим, балсамована, све до 1970-их. Међутим, иако је 1952. године документовано мртворођенче са лицем налик свињи, никада није било поуздано документованог случаја човека са деформитетима ове врсте који је преживео ван материце, док све верзије легенде о жени са свињским лицем описују здраву одраслу особу.

Танакин Скинкер десно|мини|upright|Танакин Скинкер, из дела A Monstrous Shape, or a Shapelesse Monster, 1640. године; опис: Жена са главом свиње која носи лепезу Прва забележена референца у Енглеској на легенду о жени са свињским лицем је басна о Танакин Скинкер, варијација из 17. века на традиционалну причу о „одвратној дами” (loathly lady), посебно на Чосерову Причу жене из Бата и Венчање сер Гавејна. Прича о Скинкеровој се генерално сматра основом за касније енглеске приче о женама са свињским лицем. Између 4. и 11. децембра 1639. године, у Лондону је објављено пет балада о Скинкеровој, које су све данас изгубљене. (Балада из 1640. године, A Monstrous Shape: or, A Shapelesse Monster..., сачувана је у обимној колекцији балада Самјуела Пипса.) Најранији сачувани запис приче о Танакин Скинкер је онај дат у A Certaine Relation of the Hog-faced Gentlewoman called Mistris Tannakin Skinker, чепбуку из 1640. године.

A Certaine Relation of the Hog-faced Gentlewoman called Mistris Tannakin Skinker A Certaine Relation тврди да је Танакин Скинкер рођена од родитеља Јоахима и Парнел Скинкер 1618. године у „Виркаму, неутралном граду између Цара и Холанђанина, смештеном на реци Рајни”. Јоахим Скинкер је описан као „човек добрих прихода, али великог имања у новцу и стоци”. Током Парнелине трудноће, старија жена ју је молила за новац. Парнел је била заузета и одбила је да плати, а старица је отишла, „мрмљајући себи ђавољи Оче наш, и чуло се како каже: 'Како је мајка свињска, тако ће и дете које носи бити свињско'”. При рођењу Танакин, њено тело и удови су били правилних пропорција, али јој је лице имало свињску њушку, „не само мрљу и ману, већ деформисану ругобу, чинећи све остало одвратним, презривим и мрским свима који су је погледали у детињству”. Бабица која је породила бебу била је заклела на тајност, а Скинкерови су је одгајали у приватној соби. Јела је из сребрног корита, „на које се нагињала и јела, баш као што свиња ради у свом кориту за помије”.

Танакинин деформитет је убрзо откривен, и многи мештани су долазили да чују њен свињски говор или да је гледају како једе из корита. Старица је пронађена, суђено јој је и осуђена је за вештичарење, али чак ни на ломачи није хтела или није могла да поништи чаролију.

Када је Танакин имала између 16 и 17 година, њен отац се консултовао са Вандермастом, „чувеним уметником, који је био и математичар и астролог [...] човеком за кога се сумњало да је добро упућен у црне и скривене уметности”, о томе како би се клетва могла поништити. Вандермаст је закључио да ће Танакин задржати своје свињско лице све док остане девица, али ако се уда, и то не за „кловна, простака или сељака”, могла би бити излечена.

Породица Скинкер је објавила да ће сваки џентлмен који „је узме у свој кревет након законитог брака” добити мираз од 40.000 фунти. Мираз, огромна сума за то време, привукао је велики број потенцијалних мужева. Шкотски капетан је стигао, потрошивши већи део месечне плате на ново одело, и био је одушевљен Танакинином фигуром и држањем. Међутим, када је подигао вео да јој види лице, „није желео даље разговоре, већ је побегао без даљег одговора, говорећи: морају му опростити, јер не може да поднесе свињетину.” Енглески узгајивач свиња уверавао је породицу да његова блискост са свињама значи да ће прихватити Танакинин изглед, али након што ју је упознао, напустио је зграду, рекавши да „откад знам за Рамфорд, никада нисам видео такву свињску њушку”.

Још неколико потенцијалних просаца посетило је Скинкерове, али сви су били одбијени Танакининим лицем и она је остала неудата. Очајни што не могу пронаћи одговарајућег мужа у Виркаму, породица Скинкер се преселила у Лондон. Многи који су је упознали били су одушевљени њеном елегантном одећом и одличним понашањем.

На крају, Скинкерови су у Лондону пронашли човека спремног да ожени Танакин. На дан венчања, и поред свих напора да се побољша њен изглед, лице јој је било свињско као и увек. Када је служба венчања завршена, нововенчани пар се повукао у спаваћу собу. Када су први пут легли заједно, Танакин је посегнула за мужевљевом руком, говорећи да ће га ослободити завета под условом да је погледа у лице. Окренуо се да је погледа и видео „слатку младу даму неупоредиве лепоте и црта, какву у својој машти никада у целом свом животу није видео”. Посегнуо је да је пољуби, али она је одбила, говорећи:

десно|мини|upright=1.2|Танакин Скинкер и просац, из A Certaine Relation, 1640; опис: Човек се клања елегантно одевеној жени са свињском главом. Човек каже „Бог те спасио, слатка господарице”; жена одговара „Грок”. Растрзан између избора жене која би њему изгледала лепо, али свим његовим пријатељима одвратно, или њему одвратно, али свим његовим пријатељима лепо, није могао да донесе одлуку, већ јој је рекао: „у твоје руке и избор дајем пуну моћ и суверенитет да изабереш шта ти је најдраже.” Чувши ово, Танакин се окренула према њему и рекла:

Реакција јавности Басна о Танакин Скинкер била је популарна у Енглеској, а идеја о жени са свињским лицем убрзо је ушла у популарну културу, до те мере да је до 1654. године забележено да је један од знакова на Вартоломејском вашару био „Знак госпође са свињским лицем”. До 1670-их, The Long-Nos'd Lass („Девојка са дугим носом”) била је популарна песма, која је детаљно описивала како су кројач и млинар удварали жени чије је „лице било савршено баш као код крмаче” у нади да ће обезбедити њен мираз. Када би видели њено лице, сваки би се окренуо и побегао. Ова песма не садржи магичне елементе, нити се завршава венчањем и трансформацијом жене са свињским лицем, што је традиционални крај прича у овом жанру. Уместо тога, жена са свињским лицем остаје неудата.

18. век