2. група армија била је формација Војске Краљевине Југославије којом је командовао армијски генерал Милутин Недић током инвазије сила Осовине на Краљевину Југославију у априлу 1941. године, за време Другог светског рата. Састојала се од 1. и 2. армије, обухватајући четири пешадијске дивизије, једну коњичку дивизију, два пешадијска одреда јачине бригаде и један коњички пук. Била је одговорна за одбрану границе са Мађарском од Слатине до реке Тисе.

Друга група армија није била директно нападнута током првих неколико дана инвазије, али су догађаји источно и западно од њене зоне распоређивања резултирали узастопним наређењима за повлачење на линије Драве и Дунава, а затим и Саве. Дана 10. априла, немачка 8. оклопна дивизија пробила је урушене одбрамбене линије 4. армије на левом боку 2. групе армија, након чега је скренула на исток и следећег дана ударила у леви бок 2. групе армија. До краја тог дана, Немци су ефективно разбили 2. групу армија. Остаци су наставили борбу дуж линије Саве до раног јутра 14. априла, али су тог дана почеле масовне предаје, при чему су Немци заробили десетине хиљада југословенских војника током напредовања ка Сарајеву у центру земље. Југословенска Врховна команда безусловно је капитулирала у Београду, што је ступило на снагу у 12:00 часова 18. априла.

Позадина мини|лево|Карта која приказује положај Југославије у Европи.|алт=карта која истиче локацију Југославије Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца створена је спајањем Србије, Црне Горе и јужнословенских области Аустроугарске 1. децембра 1918. године, непосредно након Првог светског рата. Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца основана је ради одбране нове државе. Формирана је око језгра победничке Војске Краљевине Србије, као и оружаних формација подигнутих у регионима који су раније били под контролом Аустроугарске. Многи бивши аустроугарски официри и војници постали су чланови нове војске. Од почетка, као и други аспекти јавног живота у новој краљевини, војском су доминирали етнички Срби, који су је видели као средство за обезбеђивање српске политичке хегемоније.

Развој војске био је отежан лошом економијом краљевине, што се наставило и током 1920-их. Године 1929. краљ Александар променио је име државе у Краљевина Југославија, када је и војска преименована у Војску Краљевине Југославије (ВКЈ). Војни буџет је остао скроман, а како су тензије широм Европе расле током 1930-их, постало је тешко набавити оружје и муницију из других земаља. Последично, у време избијања Другог светског рата у септембру 1939. године, ВКЈ је имала неколико озбиљних слабости, укључујући ослањање на запрежну стоку за транспорт и велику величину својих формација. Пешадијске дивизије имале су ратну јачину од 26.000–27.000 људи, у поређењу са савременим британским пешадијским дивизијама које су имале половину тог људства. Ове карактеристике резултирале су спорим, гломазним формацијама, а неадекватно снабдевање оружјем и муницијом значило је да су чак и веома велике југословенске формације имале малу ватрену моћ. Генерали који су више одговарали рововском рату из Првог светског рата били су комбиновани са војском која није била ни опремљена ни обучена да се одупре брзом приступу комбинованих родова који су користили Немци у својим инвазијама на Пољску и Француску.

Слабости ВКЈ у стратегији, структури, опреми, мобилности и снабдевању биле су погоршане озбиљним етничким нејединством унутар Југославије, што је био резултат две деценије српске хегемоније и пратећег недостатка политичког легитимитета централне владе. Покушаји да се реши нејединство дошли су прекасно да би се осигурало да ВКЈ буде кохезивна сила. Активност пете колоне такође је била озбиљна забринутост, не само од стране хрватских фашистичких усташа и етничких немачких мањина, већ потенцијално и од про-бугарских Македонаца и албанског становништва на Косову.

Формирање и састав Југословенски ратни планови предвиђали су формирање штаба 2. групе армија у време мобилизације. Требало је да њоме командује армијски генерал Милутин Недић, и да контролише 1. армију, којом је командовао армијски генерал Милан Рађенковић, и 2. армију, којом је командовао армијски генерал Драгослав Миљковић. Прва армија била је организована и мобилисана на географској основи из мирнодопске 1. армијске области, са седиштем у Новом Саду. При мобилизацији би се састојала од једне пешадијске дивизије, једне коњичке дивизије и два пешадијска одреда јачине бригаде, уз подршку артиљерије, противваздушне артиљерије и елемената ваздушног извиђања Ваздухопловства војске Краљевине Југославије (ВВКЈ). Друга армија била је организована и мобилисана на географској основи из мирнодопске 2. армијске области, са седиштем у Сарајеву. При мобилизацији је требало да се састоји од три пешадијске дивизије и једног коњичког пука, уз подршку артиљерије, противваздушне артиљерије и граничара, а такође је имала подршку ваздушног извиђања ВВКЈ. Друга група армија није контролисала никакве додатне јединице за подршку, а имала је неколико јединица са значајним уделом хрватских војника.

Мобилизација и план распоређивања

Након непрестаног политичког притиска Адолфа Хитлера, Југославија је 25. марта 1941. потписала Тројни пакт. Дана 27. марта, војни удар срушио је владу која је потписала пакт, а формирана је нова влада под командом команданта ВВКЈ, армијског генерала Душана Симовића. Нова влада није покренула општу мобилизацију све до 3. априла 1941, како не би даље провоцирала Немачку и тиме убрзала рат. Међутим, истог дана када је извршен пуч, Хитлер је издао Директиву 25, која је захтевала да се Југославија третира као непријатељска држава, а 3. априла издата је Директива 26, која је детаљно разрадила план напада и командну структуру за инвазију предвођену Немцима, која је требало да почне 6. априла.

План распоређивања за 2. групу армија предвиђао је 1. армију у региону Бачке између Дунава и Тисе, са формацијама концентрисаним око градова Сомбора, Бачке Тополе и Сенте, док је 3. коњичка дивизија држана у дубини, јужно од Дунава у региону Фрушке горе. План распоређивања 2. армије предвиђао је њен положај у регионима Барање и Славоније између Слатине и Дунава, са формацијама позиционираним јужно од Драве од подручја источно од Слатине до Валова, и око градова Осијека и Винковаца. Југословенски историчар Велимир Терзић примећује да су штаб групе армија и штабови обе армије 6. априла још увек били у својим центрима за мобилизацију, и описује мобилизацију свих формација 1. групе армија 6. априла као „само делимичну”, при чему се 80 до 90 процената људи јавило на дужност, а између 50 и 70 процената планираног бројног стања животиња.

Десно од 1. групе армија налазила се 6. армија, независна формација одговорна за одбрану југословенског Баната источно од Тисе. Граница са 6. армијом ишла је источно од Тисе до ушћа у Дунав, затим јужно преко Саве кроз Обреновац. На левом боку 2. групе армија налазила се 1. група армија, која је била одговорна за одбрану северозападне Југославије, дуж југословенско-мађарске границе западно од Слатине, као и југословенско-немачке и југословенско-италијанске границе. Граница групе армија ишла је од подручја источно од Слатине кроз Пожегу према Бањој Луци.

Операције Друга група армија суочила се са мађарском 3. армијом преко границе, и током првих неколико дана након почетка инвазије дошло је до размене ватре са мађарским граничарима, али Југословени нису били изложени директним нападима дуж сектора 2. групе армија. Ни 2. група армија ни Мађари нису били спремни за борбе пуног обима, јер су још увек мобилисали и распоређивали своје снаге. Док се Недић налазио у планираном штабу у Бијељини од 6. априла, оперативно особље 2. групе армија тамо је стигло из Сарајева тек 8. априла. Дана 9. априла, због немачких успеха на другим местима у Југославији, 6. армији на десном боку 2. групе армија наређено је да се повуче јужно од Дунава и распореди на линији окренутој ка истоку како би се бранила од напада из правца Софије у Бугарској. Друга група армија такође је добила наређење да се повуче јужно од линије Драве и Дунава. Прва армија је почела да се повлачи, а истог дана елементи су се приближавали прелазу преко Дунава. Штаб 2. армије издао је наређења за евакуацију Барање и појачање левог бока.

Следећег дана ситуација се значајно погоршала када је немачки XXXXI моторизовани корпус генерала оклопних трупа Георга-Ханса Рајнхарта прешао југословенско-румунску границу у југословенски Банат и ударио на 6. армију, зауставивши њено повлачење и онемогућивши јој да организује кохерентну одбрану иза Дунава. Такође 10. априла, главни напад XXXXVI моторизованог корпуса 2. армије генерала оклопних трупа Хајнриха фон Фитинхофа, који се састојао од 8. оклопне дивизије која је предводила 16. моторизовану пешадијску дивизију, прешао је Драву код Барча у сектору 4. армије. Осма оклопна дивизија генерал-мајора Валтера Нојман-Силкова скренула је југоисточно између река Драве и Саве, и не наилазећи готово ни на какав отпор и уз снажну ваздушну подршку, стигла до левог бока 2. армије код Слатине до вечери, упркос лошим путевима и лошем времену.

Касније тог дана, како је ситуација постајала све очајнија широм земље, Симовић, који је био и председник владе и начелник Генералштаба, емитовао је следећу поруку:

Главнина 1. армије успела је да пређе Дунав и почела да припрема одбрану, а 2. армија је успела да евакуише Барању и организује одбрану левог бока 2. групе армија, који је сада био угрожен од 8. оклопне дивизије, али су хрватски резервисти почели да дезертирају из својих јединица, значајно смањујући борбену моћ 2. армије. До вечери 10. априла, 2. групи армија наређено је да се повуче са ових положаја и формира одбрамбену линију иза Саве од Дебрца до ушћа са реком Врбас, за шта би било потребно један или два дана. У ноћи 10/11. априла, цела 2. група армија наставила је повлачење, али су јединице 2. армије на левом боку 1. армије, које су укључивале значајан број Хрвата, почеле да се расипају услед активности пете колоне усташа и њихових симпатизера.

мини|лево|Месершмит Bf 110 из састава Zerstörergeschwader 26 уништили су средства за ваздушно извиђање 2. групе армија на њиховом аеродрому код Бијељине 12. априла.|алт=црно-бела фотографија двомоторног моноплана У зору 11. априла, мађарске снаге, састављене од Мобилног, IV и V корпуса 3. армије генерал-потпуковника Елемера Горонди-Новака, прешле су југословенску границу северно од Осијека и код Суботице, савладале југословенске граничаре и напредовале ка Суботици и Палићу. XXXXVI моторизовани корпус наставио је да продире источно јужно од Драве, при чему је 8. оклопна дивизија заузела Нашице, Осијек на Драви и Вуковар на Дунаву, праћена 16. моторизованом пешадијском дивизијом генерал-мајора Зигфрида Хенриција која је напредовала источно од Нашица, упркос рушењу мостова и лошим путевима. Осма оклопна дивизија ефективно је разбила 2. групу армија до 11. априла. Истог дана, авиони Месершмит Bf 110 из I групе Zerstörergeschwader 26 (ZG 26) уништили су неколико авиона Бреге 19 1. ваздухопловне извиђачке групе код Руме. Остатак је прелетео у Бијељину, али су сва средства за ваздушно извиђање 2. групе армија уништена следећег дана када је I/ZG 26 извршио напад на аеродром у једном од најефикаснијих напада кампање. У ноћи 11/12. априла, 8. оклопна дивизија заузела је Сремску Митровицу на Сави у 02:30, уништила мост преко Дунава код Богојева, и напредовала ка Лазаревцу, око 32 км јужно од Београда. Ова напредовања одложила су повлачење 2. групе армија јужно од Саве.