5. армија је била формација Југословенске војске која је командовала пет дивизија и два самостална одреда током инвазије Сила осовине предвођених Немачком на Краљевину Југославију у априлу 1941. године током Другог светског рата. Њом је командовао генерал Владимир Цукавац, а била је одговорна за румунску и бугарску границу између Ђердапске клисуре и границе са Грчком.
Позадина мини|лево|Мапа која истиче положај Југославије у Европи Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца настала је спајањем Србије, Црне Горе и области Аустроугарске насељених Јужним Словенима 1. децембра 1918. године, непосредно након Првог светског рата. Војска Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца основана је ради одбране нове државе. Формирана је око језгра победничке Српске војске, као и оружаних формација подигнутих у регионима који су претходно били под контролом Аустроугарске. Многи бивши аустроугарски официри и војници постали су чланови нове војске. Од почетка, као и друге аспекте јавног живота у новој краљевини, војском су доминирали етнички Срби, који су је видели као средство за обезбеђивање српске политичке хегемоније.
Развој војске био је отежан лошом економијом краљевине, што се наставило и током 1920-их. Године 1929. краљ Александар променио је име државе у Краљевина Југославија, када је и војска преименована у Војску Краљевине Југославије (ВКЈ). Војни буџет је остао мали, а како су тензије расле широм Европе током 1930-их, постало је тешко обезбедити оружје и муницију из других земаља. Сходно томе, у тренутку када је Други светски рат избио у септембру 1939. године, ВКЈ је имала неколико озбиљних слабости, које су укључивале ослањање на запрежне животиње за транспорт и велику величину својих формација. Пешадијске дивизије имале су ратну снагу од 26.000–27.000 људи, у поређењу са савременим британским пешадијским дивизијама које су имале половину те снаге. Ове карактеристике резултирале су спорим, гломазним формацијама, а неадекватно снабдевање оружјем и муницијом значило је да су чак и веома велике југословенске формације имале малу ватрену моћ. Генерали који су више одговарали рововском рату из Првог светског рата комбиновани су са војском која није била ни опремљена ни обучена да се одупре брзом комбинованом приступу који су користили Немци у својим инвазијама на Пољску и Француску.
Слабости ВКЈ у стратегији, структури, опреми, мобилности и снабдевању погоршане су озбиљним етничким нејединством унутар Југославије, што је резултат две деценије српске хегемоније и пратећег недостатка политичког легитимитета централне владе. Покушаји да се реши нејединство дошли су прекасно да би се осигурало да ВКЈ буде кохезивна сила. Активност пете колоне такође је била озбиљна забринутост, не само од стране хрватских фашистичких усташа и етничке немачке мањине, већ потенцијално и од пробугарских Македонаца и албанског становништва на Косову.
Мобилизација и састав
Мобилизација Пета армија је требало да буде организована и мобилисана на географској основи из мирнодопске 5. армијске области, која је била подељена на три дивизијска округа, од којих је сваки био подељен на пуковске регионе. Прва мобилизација широм земље у Југославији започела је у септембру 1939. након немачке инвазије на Пољску. Између два и четири пешадијска пука подигнута су у сваком дивизијском округу, као и сви коњички пукови, већина артиљеријских дивизиона и јединице граничне страже. Ова мобилизација је била неуспешна јер је Југословенска војска оскудевала у војној опреми, посебно у транспортним возилима и животињама. Метод мобилизације се такође показао неефикасним и све јединице су демобилисане након неколико месеци. Следећа мобилизација у 5. армијској области започела је 12. новембра 1940, две недеље након што је Италија напала Грчку. У 5. армијској области, 5. пешадијска дивизија Шумадијска и 46. пешадијска дивизија Моравска требало је да буду потпуно мобилисане, док су 22. пешадијска дивизија Ибарска, 9. пешадијска дивизија Тимочка, 8. пешадијска дивизија Крајинска и 34. пешадијска дивизија Топличка требало да буду делимично мобилисане. Штаб 5. армијске области оценио је мобилисане јединице као „употребљиве”, али су јединицама недостајала транспортна возила и животиње.
Након непрекидног притиска Адолфа Хитлера, Југославија је потписала Тројни пакт 25. марта 1941. Дана 27. марта, војни пуч срушио је владу која је потписала пакт, а нову владу формирао је командант ВВКЈ, армијски ђенерал Душан Симовић. Нова влада није прогласила општу мобилизацију све до 3. априла, како не би даље провоцирала Немачку након пуча и изазвала рат. Истог дана када се догодио пуч, Хитлер је издао Фирерову директиву 25 која је захтевала да се Југославија третира као непријатељска држава, а 3. априла издата је Фирерова директива 26, која је детаљно описивала план напада и командну структуру за инвазију, која је требало да почне 6. априла. Дана 4. априла, Министарство војске и морнарице наредило је да све јединице 5. армије изврше форсирани марш до својих положаја одређених ратним плановима. Дана 6. априла, када је почела инвазија на Југославију, 34. пешадијска дивизија Топличка и 50. пешадијска дивизија Дринска биле су потпуно мобилисане, 2. коњичка дивизија и 8. пешадијска дивизија Крајинска биле су делимично мобилисане и на својим додељеним положајима, док је 9. пешадијска дивизија Тимочка још увек била у процесу мобилизације.
Ратна организација Петом армијом командовао је армијски ђенерал Владимир Цукавац, а његов начелник штаба био је пуковник Фран Томше. Састав 5. армије био је следећи: 8. пешадијска дивизија Крајинска, којом је командовао дивизијски ђенерал Милоје Попадић 9. пешадијска дивизија Тимочка, којом је командовао дивизијски ђенерал Антоније Стошић 34. пешадијска дивизија Топличка, којом је командовао дивизијски ђенерал Владислав Костић 50. пешадијска дивизија Дринска, којом је командовао дивизијски ђенерал Коста Ђорђевић 2. коњичка дивизија, којом је командовао дивизијски ђенерал Димитрије Предић Одред Власински, којим је командовао бригадни ђенерал Павле Павловић Одред Калнски, којим је командовао бригадни ђенерал Панта Драшкић
Подршку на нивоу армије пружали су 61. и 113. артиљеријски пук, 61. противваздушни дивизион, 61. пионирски батаљон, 61. понтонски батаљон, 61. допунски коњички дивизион и 5. четнички батаљон. Друга ваздухопловна извиђачка група, састављена од шеснаест застарелих авиона, била је придодата из Ваздухопловства војске Краљевине Југославије (ВВКЈ) и базирана у Сорлинцу код Лесковца.
План размештања Пета армија била је самостална формација одговорна за одбрану југословенско-бугарске границе северно од Босилеграда и југословенско-румунске границе код Ђердапа. На левом боку 5. армије, преко Дунава, налазила се 6. армија, самостална формација одговорна за одбрану југословенског Баната источно од Тисе. На десном боку 5. армије налазила се 3. армија, јединица потчињена 3. групи армија, одговорна за одбрану југословенско-бугарске границе јужно од Босилеграда. Седиште штаба 5. армије налазило се у хотелу „Миленковић” у Нишкој Бањи. Планирани размештај 5. армије од севера ка југу био је: 8. пешадијска дивизија Крајинска на границама са Бугарском и Румунијом између врха Вршка чука и села Брњица, 10 км источно од Голупца. 9. пешадијска дивизија Тимочка на граници са Бугарском између Зајечара и Књажевца. Одред Власински на граници са Бугарском између села Жеравино и Клисура. 2. коњичка дивизија са штабом у Нишу и јединицама у разним местима у југоисточној Југославији. 34. пешадијска дивизија Топличка око Пирота, задужена за одбрану границе са Бугарском између села Врапче на Јерми и врха Миџор. 50. пешадијска дивизија Дринска на граници са Бугарском између Грамаде и Голаша. Одред Калнски на граници са Бугарском између Миџора и Голаша.
Операције
5—7. април У 22:00 часа 5. априла, немачки Одред Ђердап почео је прелазак Дунава на југословенско-румунској граници у две групе. Једна група искрцала се код пута Кладово–Сип око 2:00 часа, док се друга група искрцала код пута Текија–Сип у исто време. Југословенске јединице стациониране у Сипу напала је група која се искрцала на путу Кладово–Сип и након кратке борбе Немци су држали цео Сипски канал око 5:00 часова. Током ове борбе погинуло је 18 немачких војника, док су Југословени претрпели губитке од 30 погинулих, укључујући командира чете у Сипу, капетана Станишу Михајловића. Након што је примио вест о немачком заузимању Сипског канала, командант 8. ПД Крајинске Милоје Попадић наредио је команданту 8. допунског пука да формира Одред Брзопаланачки спајањем свог пука и једне батерије пољске артиљерије. Новоформирани одред имао је задатак да поврати Сипски канал.
Четврти батаљон 20. пешадијског пука стациониран на Вршкој чуки приметио је колону немачких јединица која се кретала од Куле ка Вршкој чуки. Артиљерија ове колоне отворила је ватру на 4. батаљон око 11:00 часова, након чега су немачки тенкови започели напад, али су одбијени од стране 123. противтенковске чете која је уништила један тенк. У исто време, немачка пешадија је започела напад, али је заустављена јаком ватром југословенске пешадије подржане артиљеријом. Чарке у овом подручју наставиле су се до ноћи када су се немачке јединице повукле у Кулу.
Немачке јединице напале су граничне карауле у Босилеграду, које је бранио Одред Власински, око 5:30. Напад је био успешан и успели су да продру 5–6 километара у југословенску територију.
У 5:00 часова 6. априла, 20 авиона Луфтвафе Messerschmitt Bf 109E напало је аеродром Сорлинце, уништивши све авионе 2. ваздухопловне извиђачке групе придодате 5. армији. Сат времена касније, Луфтвафе је напао нишки аеродром, оштетивши четири авиона 610. ескадриле. Током овог напада, немачки ловачки ас и командант јединице I. (Jagd)/LG 2 Херберт Илефелд погођен је ватром из пешадијског наоружања, што га је приморало да принудно слети код села Доњи Душник, након чега га је заробила Југословенска војска. Бомбардовање Београда у јутро 6. априла резултирало је прекидом комуникације између Штаба 5. армије и Врховне команде Југословенске војске.
Око 20:00 часова 6. априла, немачке јединице напале су граничну караулу код Вучјег Дела. Југословенски историчар Велимир Терзић тврди да су Немци заузели караулу и да су је Југословени повратили 7. априла, док је Врховна команда имала информацију да караула није заузета 6. или 7. априла. Немачки документи наводе да су југословенске јединице извеле напад 3 километра северозападно од села Милославци у Бугарској. Још један гранични напад догодио се на фронту који је држала 34. ПД Топличка, где су немачке јединице подржане бугарском граничном стражом напале село Врапче, али су брзо одбијене од стране југословенских граничара. Највећи притисак током 7. априла био је на фронту који је држао Одред Власински, где су немачке јединице продрле 2–3 километра у југословенску територију од Жеравина.
8. април мини|300x300px|Тенкови 11. оклопне дивизије током инвазије на Југославију Три дивизије 1. оклопне групе започеле су напад на фронту који је држала делимично мобилисана 34. ПД Топличка у 5:30 часова 8. априла. 11. оклопна дивизија напала је јужно од реке Нишаве, 294. пешадијска дивизија започела је напад од села Крупац ка Пироту, а 4. брдска дивизија нападала је ка Пироту од Височке Ржане. Командант 34. ПД Топличке Владислав Костић наредио је својим јединицама да отворе артиљеријску ватру на 11. оклопну дивизију након што је обавештен о њеном нападу. Две артиљеријске батерије отвориле су ватру уништивши и оштетивши 30 возила немачке тенковске колоне. Око 6:30, оклопна дивизија стигла је до Цариброда, заузевши га након око 45 минута борбе. Након пада Цариброда, 61. артиљеријски пук отворио је ватру на тенкове; иако није успео да нанесе велику штету, успорио је немачко напредовање. 11. оклопна дивизија такође је наишла на јак отпор 3. пешадијског пука, који је одбио неколико напада. Немачки тенкови су убрзо појачани пешадијом која је напала 3. пук с левог бока, код села Срећковац.