мини|усправно=1.9|Рута од Рта Денисон преко глечера Мерц и Нинис, () Далека источна група (енгл. Far Eastern Party) била је компонента саоница Аустралијске антарктичке експедиције (1911–1914), која је истраживала претходно неистражене обалске регионе Антарктика западно од Рта Адер. Предвођена аустралијским геологом Дагласом Мосоном, група је имала за циљ да истражи подручје далеко источно од њихове главне базе у Аделиној земљи, потискујући око ка Викторијиној земљи. У пратњи Мосона били су Белгрејв Едвард Нинис, поручник у Краљевским фисилијерима, и швајцарски експерт за скијање Гзавје Мерц; група је користила псе за вучу како би повећала брзину преко леда. У почетку су добро напредовали, прешавши два огромна глечера на свом путу ка југоистоку.
Дана 14. децембра 1912. године, док је група била више од удаљена од сигурности главне базе на Рту Денисон, Нинис и саонице поред којих је ходао пробили су снежни мост глечерске пукотине и нестали. Са залихама које су сада биле озбиљно угрожене, Мосон и Мерц су се окренули назад ка западу, постепено убијајући преостале псе ради хране како би допунили своје оскудне оброке. Док су прелазили први глечер на повратку, Мерц се разболео, што је отежало напредовање. Након скоро недељу дана веома малог напретка, Мерц је умро, остављајући Мосона да настави сам.
Скоро месец дана вукао је своје саонице преко Антарктика, прелазећи други глечер, упркос болести која га је све више слабила. Мосон је стигао до релативне сигурности Аладинове пећине — складишта хране удаљеног од главне базе — 1. фебруара 1913, само да би тамо остао заробљен недељу дана док је напољу беснела мећава. Као резултат тога, пропустио је брод за повратак у Аустралију; брод испловио је 8. фебруара, само неколико сати пре његовог повратка на Рт Денисон, након што је чекао више од три недеље. Са спасилачком групом, Мосон је остао на Рту Денисон све док се Аурора није вратила следећег лета, у децембру 1913. године. Истраживач и планинар сер Едмунд Хилари описао је Мосоново једномесечно путовање као „вероватно највећу причу о усамљеном преживљавању у поларном истраживању”.
Узроци Мерцове смрти и Мосонове повезане болести остају неизвесни; студија из 1969. године сугерисала је хипервитаминозу А, вероватно узроковану тиме што су људи јели јетру својих гренландских хаскија, за које је сада познато да имају необично висок ниво витамина А. Иако се ово сматра највероватнијом теоријом, друга мишљења сугеришу продужено излагање хладноћи или психолошки стрес.
Позадина мини|усправно=1.2|Последња фотографија Далеке источне групе, 17. новембар 1912. Аустралијска антарктичка експедиција, којом је командовао Даглас Мосон, истраживала је део Источног Антарктика између 1911. и 1914. године. Главна база експедиције успостављена је у јануару 1912. године, на Рту Денисон у Заливу Комонвелт, Аделина земља.Ayres (1999), стр. 63. Ово је било много западније него што је првобитно планирано; густи плутајући лед спречио је брод експедиције да пристане ближе Рту Адер, првобитној источној граници.Bickel (2000), стр. 43. Тек након што је Аурора — крећући се ка западу — заобишла ледени језик глечера Мерц, искрцавање је извршено.
Борећи се са катабатичким ветровима који су дували са Антарктичког платоа, обалска група је подигла своју колибу и започела припреме за експедиције са саоницама следећег лета. Људи су спремали одећу, саонице, шаторе и оброке, спроводили ограничене извиђачке групе и поставили неколико складишта залиха.Ayres (1999), стр. 67.Riffenburgh (2009), стр. 87. Најзначајније од ових складишта била је Аладинова пећина, ископана у леду на падини јужно од главне колибе.Riffenburgh (2009), стр. 90.
Дана 27. октобра 1912, Мосон је изложио летњи програм саоница.Riffenburgh (2009), стр. 98. Од седам група са саоницама које би кренуле са Рта Денисон, три би кренуле на исток. Источна обалска група, коју је предводио геолог Сесил Мадиган, била је задужена за истраживање изван леденог језика глечера Мерц;Mawson (1996), стр. 135. њих би у почетку подржавала Блиска источна група коју је предводио Френк Лесли Стилвел, која би се затим окренула мапирању подручја између Рта Денисон и глечера.Riffenburgh (2009), стр. 99.
Последња група, коју је предводио Мосон, брзо би напредовала ка унутрашњости јужно од Обалске групе према Викторијиној земљи, подручју које је истраживао током експедиције Нимрод Ернеста Шеклтона 1908–1909. Надао се да ће прећи око на исток, прикупљајући геолошке податке и узорке, мапирајући обалу и полажући право на територију за круну.Bickel (2000), стр. 78–79.
У овој Далекој источној групи помагали су му Белгрејв Едвард Нинис, поручник Краљевских фисилијера, и швајцарски експерт за скијање Гзавје Мерц.Riffenburgh (2009), стр. 42. Они су били задужени за експедицијске гренландске хаскије, који су били кључни ако је група требало да пређе раздаљину брзином коју је Мосон намеравао. Нинис и Мерц су провели зиму припремајући псе за путовање, шијући амуве и учећи их да трче у запрегама са саоницама.Bickel (2000), стр. 67.Bickel (2000), стр. 77. Од сваке групе се захтевало да се врати на Рт Денисон до 15. јануара 1913, како би се омогућило време да их Аурора покупи и побегне из антарктичких вода неометана зимским морским ледом.Bickel (2000), стр. 81.
Путовање на исток мини|Мосон у Аладиновој пећини током путовања у одласку Мећаве су спречиле групе да напусте Рт Денисон до 10. новембра 1912, четири дана након планираног датума поласка. У свом дневнику, Мерц је забележио разведравање као „дефинитивно добар предзнак”.Ayres (1999), стр. 70. Мосон је написао кратко писмо својој вереници, Пакити Делпрат: „Време је јутрос лепо иако ветар још увек дува. Кренућемо за сат времена. Имам два добра сапутника, др Мерца и поручника Ниниса. Мало је вероватно да ће нам се било какво зло догодити, али ако се не вратим теби у Аустралију, знај да сам те истински волео. Морам сада да завршим јер други чекају.”
Допуштајући Мадигановој и Стилвеловој групи предност, Мосон, Нинис, Мерц и седамнаест паса напустили су Рт Денисон рано поподне, стигавши до Аладинове пећине четири сата касније.Bickel (2000), стр. 86–87.Riffenburgh (2009), стр. 103. Зауставивши се преко ноћи, узели су додатне залихе и преуредили саонице. Први тим паса вукао је воз од двоје саоница, које су заједно носиле половину тежине залиха групе. Преостале залихе стављене су на треће саонице, које је вукао други тим паса.
Крећући се ка југу следећег дана како би избегли пукотине на истоку, прешли су око пре него што их је лоше време приморало да стану и направе камп. Јаки ветрови су их задржали у шатору до 13. новембра, и могли су да пређу само кратку удаљеност пре него што се време поново погоршало. Још три дана остали су у свом шатору, неспособни чак ни да упале пећ.Bickel (2000), стр. 90–91. Када се време разведрило 16. новембра, Мадиганова и Стилвелова група су им се придружиле.Riffenburgh (2009), стр. 105. Три групе су путовале заједно већи део следећег дана, пре него што се Мосонова група одвојила и кренула напред касно поподне.Bickel (2000), стр. 92.
Глечери Мерц и Нинис Крећући се југоисточно ка глечеру Мерц, са Мерцом који је скијао испред и Мосоном и Нинисом који су водили псе, група је прешла 18. новембра.Riffenburgh (2009), стр. 106–107. То је било упркос наиласку на саструге — гребене у леду узроковане ветром — високе и до , због којих су се пси клизали, а саонице превртале.Bickel (2000), стр. 96.Mawson (1988), стр. 132. Током дана прошли су два врха, која је Мосон назвао Нунатак Мадиган и Врх Аурора, по вођи Источне обалске групе и броду експедиције.Riffenburgh (2009), стр. 106. Следећег дана започели су стрм спуст ка глечеру Мерц. Након што су саонице неколико пута претекле псе, хаскијима је дозвољено да слободно трче низ падину.Riffenburgh (2009), стр. 108.
Након посебно стрмог спуста следећег дана, половина Мосоновог тима паса — поново везана за његове саонице — умало је изгубљена када су упали у пукотину. Извучени су, али Мосон је одлучио да направи камп када је једна од паса, Џинџер Бич, оштенила прво штене у леглу од 14 младунаца.Bickel (2000), стр. 99–100.
Током наредних неколико дана, група је наставила преко глечера. Развили су методу преласка многих пукотина; претходница, на скијама, прешла би снег који покрива рупу — мост — и када би прешао, први од два тима паса би га пратио. Тек након што би први тим паса прешао, други би следио, „иначе”, писао је Мосон, „пси позади би кренули директно ка месту где су се предњи пси налазили, секући углове и вероватно вукући своје саонице бочно у пукотину”.Riffenburgh (2009), стр. 109–110. Али упркос њиховим мерама предострожности, Нинис је упао и био спасен из три пукотине, једном када су открили да су поставили свој шатор на самој ивици једне.Riffenburgh (2009), стр. 108–109.
Након што је Мосон склизнуо у пукотину, почели су да се везују за своје саонице као меру предострожности.Bickel (2000), стр. 102. Нинис је развио фотокератитис (снежно слепило), које је Мосон лечио цинк сулфатом и кокаин хидрохлоридом.Mawson (1996), стр. 146. Такође су губили псе; један је сломио ногу и био убијен, други се разболео, а трећи је изгубљен у пукотини.Bickel (2000), стр. 101. Дана 24. новембра, група је стигла до источне стране глечера и попела се на плато.Mawson (1996), стр. 151.
Поново на равном терену, почели су брзо да напредују. Ујутро 27. новембра пробудили су се и наишли на други глечер (касније познат као глечер Нинис) много већи од првог.Bickel (2000), стр. 105.Riffenburgh (2009), стр. 110. Као и код првог глечера, морали су да одвежу псе са саоница и полако изведу опасан спуст. Када су стигли до дна глечера, провели су четири дана прелазећи поља пукотина, борећи се са јаким ветровима и лошим светлом које је отежавало навигацију.Riffenburgh (2009), стр. 110–111.
У суровим условима, пси су почели да постају немирни; један од њих, Шеклтон, поцепао је врећу са храном за људе и прождрао паковање путера од , кључно за њихову исхрану као додатак хушу.Bickel (2000), стр. 106. Дана 30. новембра, група је стигла до источне границе глечера и започела успон на плато изнад, само да би се на врху суочила са састругама толико оштрих ивица да су пси били бескорисни.Bickel (2000), стр. 107. Још горе, температуре су порасле на , топећи снег и отежавајући вучу; група је прешла на путовање ноћу како би избегла најгоре услове.Riffenburgh (2009), стр. 112.
Са врха гребена на источној страни глечера Нинис, Мосон је почео да сумња у тачност извештаја о копну на истоку које је дао Чарлс Вилкс током Америчке истраживачке експедиције 1838–1842. Према Вилксовој процени, Мосон је забележио у свом дневнику: „Сада изгледа да смо ван стварне ивице континента.”Mawson (1988), стр. 140. Забринут због преклапања са Мадигановом групом на северу, окренуо је своју групу ка југу. У почетку су добро напредовали, али почевши од 6. децембра, мећава их је задржала у шатору три дана. Дана 9. децембра поново су кренули, али Нинис се мучио. Развио је неуралгију на левој страни лица и панарицијум на једном прсту. Ово последње му је отежавало спавање, па је 13. децембра Мосон расекао прст.Bickel (2000), стр. 109–112.
Смрт Ниниса мини|„Нисмо могли ништа да урадимо”, написао је Мерц у свом дневнику након Нинисове смрти. „Стајали смо, беспомоћно, поред гроба пријатеља, мог најбољег пријатеља целе експедиције.” Увече 13. децембра Мосон и Мерц су преуредили саонице. Задње саонице, које су носиле највећу тежину, биле су доста истрошене, па су одлучили да их напусте. Преостале залихе су прерасподељене између преостале двоје саоница. Већина важних залиха — шатор и већина хране — била је смештена на новим задњим саоницама;Bickel (2000), стр. 113. ако би изгубили саонице у пукотини, резоновали су, то би биле предње, мање виталне саонице.Riffenburgh (2009), стр. 115. Како су задње саонице биле теже, најјачи од преосталих паса додељени су да их вуку. У кампу су оставили малу количину залиха, укључујући напуштене саонице и покривач за шатор, без пода или шипки.Hall and Scanlan (2000), стр. 126.