Дефиниција израза планета мењала се неколико пута откако су ту реч сковали стари Грци. Грчки астрономи користили су израз (), 'звезде луталице', за објекте налик звездама који су се привидно кретали небом. Током миленијума, тај израз је обухватао различите небеске објекте, од Сунца и Месеца до сателита и астероида.
У савременој астрономији постоје две основне концепције планете. Планета може бити небески објекат који динамички доминира својим регионом (односно, одређује судбину других мањих тела у својој близини) или је дефинисан тиме да је у хидростатичкој равнотежи (постао је гравитационо заобљен и компактан). Ово се може окарактерисати као дефиниција динамичке доминације и геофизичка дефиниција.
Питање јасне дефиниције за планету дошло је до врхунца у јануару 2005. године са открићем транснептунског објекта Ериде, тела масивнијег од тада најмање прихваћене планете, Плутона. У свом одговору из августа 2006. године, Међународна астрономска унија (МАУ), коју астрономи признају као међународно управно тело одговорно за решавање питања номенклатуре, објавила је своју одлуку о дефиницији планете током састанка у Прагу. Ова дефиниција, која се односи само на Сунчев систем (иако су егзопланете разматране 2003. године), наводи да је планета тело које орбитира око Сунца, довољно је масивно да га сопствена гравитација учини округлим и које је "очистило своју околину" од мањих објеката који се приближавају његовој орбити. Плутон испуњава прва два критеријума, али не и трећи, и стога се не квалификује као планета према овој формализованој дефиницији. Одлука МАУ није решила све контроверзе. Док су је многи астрономи прихватили, неки планетарни научници су је у потпуности одбацили, предлажући уместо тога геофизичку или сличну дефиницију.
Историја
Планете у старом веку thumb|Кретање 'светала' преко позадине звезда основа је класичне дефиниције планета: звезде луталице. Иако је знање о планетама старије од писане историје и заједничко већини цивилизација, реч планета потиче из античке Грчке. Већина Грка веровала је да је Земља непокретна и да се налази у центру универзума у складу са геоцентричним моделом, те да се објекти на небу, па и само небо, окрећу око ње (изузетак је био Аристарх са Самоса, који је изнео рану верзију хелиоцентризма). Грчки астрономи користили су израз (), 'звезде луталице', да опишу она светла налик звездама на небесима која су се кретала током године, за разлику од (), 'звезда некретница', које су остајале непомичне једна у односу на другу. Пет тела која се тренутно називају "планетама", а која су била позната Грцима, била су она видљива голим оком (од најсјајнијег до најтамнијег): Венера, Јупитер, Меркур, Марс и Сатурн. Грчко-римска космологија обично је сматрала да постоји седам планета, убрајајући Сунце и Месец међу њих (као што је случај у модерној астрологији); међутим, постоји одређена двосмисленост по том питању, јер су многи антички астрономи разликовали пет планета налик звездама од Сунца и Месеца. Како је немачки природњак из 19. века Александар фон Хумболт приметио у свом делу Космос,
Од седам космичких тела која су се, због својих непрестано променљивих релативних положаја и удаљености, још од најстарије старине разликовала од "нелутајућих сфера" неба "звезда некретница", које наизглед чувају своје релативне положаје и удаљености непромењеним, само пет — Меркур, Венера, Марс, Јупитер и Сатурн — носе изглед звезда — "cinque stellas errantes" — док су Сунце и Месец, због величине својих дискова, њихове важности за човека и места које им је додељено у митолошким системима, били класификовани засебно. У свом Тимају, написаном око 360. године п. н. е., Платон помиње "Сунце и Месец и пет других звезда, које се називају планете". Његов ученик Аристотел прави сличну разлику у свом делу О небесима: "Кретања сунца и месеца су мање бројна од оних код неких планета". У својим Појавама, које су у стихове преточиле астрономску расправу коју је написао филозоф Еудокс око 350. године п. н. е., песник Арат описује "тих пет других сфера, које се мешају са [сазвежђима] и круже лутајући на свакој страни дванаест фигура Зодијака."
У свом Алмагесту написаном у 2. веку, Птолемеј помиње "Сунце, Месец и пет планета." Хигин експлицитно помиње "пет звезда које су многи назвали лутајућим, а које Грци зову Планета." Марко Манилије, латински писац који је живео у време Цезара Августа и чија се поема Astronomica сматра једним од главних текстова за модерну астрологију, каже: "Сада је додекатеморија подељена на пет делова, јер толико је звезда које се називају луталицама које пролазним сјајем сијају на небу."
Јединствен поглед на седам планета налази се у Цицероновом Сципионов сану, написаном негде око 53. године п. н. е., где дух Сципиона Африканца проглашава: "Седам од ових сфера садржи планете, по једну планету у свакој сфери, које се све крећу супротно кретању неба." У својој Природној историји, написаној 77. године нове ере, Плиније Старији помиње "седам звезда, које због њиховог кретања зовемо планете, иако ниједна звезда не лута мање од њих." Нон, грчки песник из 5. века, каже у свом делу Dionysiaca, "Имам пророчанства историје на седам таблица, и таблице носе имена седам планета."
Планете у средњем веку thumb|Скица хелиоцентричног модела Сунчевог система од Коперника Писци средњег века и ренесансе углавном су прихватали идеју о седам планета. Стандардни средњовековни увод у астрономију, Сакробоскова De sphaera mundi, укључује Сунце и Месец међу планете,. "every planet except the sun has an epicycle." напреднија Theorica planetarum представља "теорију седам планета",. док упутства за Алфонсинске таблице показују како "помоћу таблица пронаћи средње motuses сунца, месеца и осталих планета.". У свом делу Confessio Amantis, песник из 14. века Џон Гауер, говорећи о вези планета са вештином алхемије, пише: "Of the planetes ben begonne/The gold is tilted to the Sonne/The Mone of Selver hath his part...", указујући да су Сунце и Месец били планете. Чак је и Никола Коперник, који је одбацио геоцентрични модел, био амбивалентан у погледу тога да ли су Сунце и Месец планете. У свом делу De Revolutionibus, Коперник јасно раздваја "сунце, месец, планете и звезде"; међутим, у својој посвети дела папи Павлу III, Коперник помиње "кретање сунца и месеца... и пет других планета."
Земља Када је Коперников хелиоцентрични модел прихваћен уместо геоцентричног, Земља је постављена међу планете, а Сунце и Месец су рекласификовани, што је захтевало концептуалну револуцију у разумевању планета. Како је историчар науке Томас Кун приметио у својој књизи из 1962. године, Структура научних револуција:. 1st. ed., (Chicago: ), .
Коперниканци који су сунцу ускратили традиционалну титулу 'планете' ... мењали су значење 'планете' тако да би оно наставило да прави корисне разлике у свету где су сва небеска тела ... виђена другачије него што су била виђена раније... Гледајући месец, преобраћеник у коперниканизам ... каже, 'Некада сам сматрао месец (или видео месец као) планету, али сам грешио.'
Коперник индиректно помиње Земљу као планету у De Revolutionibus када каже: "Претпоставивши тако кретања која приписујем Земљи касније у књизи, дугим и интензивним проучавањем коначно сам открио да ако се кретања других планета корелирају са кружењем земље..." Галилео Галилеј такође тврди да је Земља планета у Дијалогу о два главна система света: "Земља, ништа мање од месеца или било које друге планете, треба да се уброји међу природна тела која се крећу кружно."
Савремене планете thumb|Кретање Урана преко неба виђено на две слике снимљене у размаку од 25 дана Године 1781, астроном Вилијам Хершел претраживао је небо у потрази за неухватљивим звезданим паралаксама када је приметио оно што је назвао кометом у сазвежђу Бик. За разлику од звезда, које су остајале само тачке светлости чак и под великим увећањем, величина овог објекта се повећавала пропорционално коришћеној снази. Да би тај чудни објекат могао бити планета, Хершелу једноставно није пало на памет; пет планета изван Земље било је део људског схватања универзума од антике. Пошто астероиди још нису били откривени, комете су биле једини покретни објекти које је неко очекивао да пронађе у телескопу. Међутим, за разлику од комете, орбита овог објекта била је готово кружна и унутар равни еклиптике. Пре него што је Хершел објавио откриће своје "комете", његов колега, британски Краљевски астроном Невил Маскелин, писао му је, рекавши: "Не знам како да га назовем. Подеднако је вероватно да је то редовна планета која се креће у орбити готово кружној према сунцу као и Комета која се креће у веома ексцентричној елипси. Још нисам видео никакву кому или реп на њој." "Комета" је такође била веома удаљена, превише удаљена да би се обична комета могла разазнати. На крају је препозната као седма планета и названа Уран по Сатурновом оцу.
Гравитационо изазване неправилности у посматраној орбити Урана довеле су на крају до открића Нептуна 1846. године, а претпостављене неправилности у Нептуновој орбити касније су довеле до потраге која није пронашла објекат који изазива поремећаје (касније је утврђено да је то био математички артефакт узрокован прецењивањем масе Нептуна), али је пронашла Плутон 1930. године. У почетку се веровало да има масу приближно једнаку Земљиној, али су посматрања постепено смањивала процењену масу Плутона све док није откривено да је свега петстоти део те величине; далеко премали да би уопште утицао на Нептунову орбиту. Године 1989, Војаџер 2 је утврдио да су неправилности последица прецењивања масе Нептуна.
Сателити
thumb|Кретање Галилејевих сателита виђено кроз телескоп Када је Коперник поставио Земљу међу планете, такође је поставио Месец у орбиту око Земље, чинећи Месец првим природним сателитом који је идентификован. Када је Галилео Галилеј открио своја четири сателита Јупитера 1610. године, они су дали тежину Коперниковом аргументу, јер ако би друге планете могле имати сателите, онда би могла и Земља. Међутим, остала је одређена конфузија око тога да ли су ти објекти "планете"; Галилеј их је назвао "четири планете које лете око звезде Јупитера у неједнаким интервалима и периодима са чудесном брзином." Слично томе, Кристијан Хајгенс, након открића Сатурновог највећег месеца Титана 1655. године, користио је многе изразе да га опише, укључујући "planeta" (планета), "stella" (звезда), "luna" (месец) и "satellite" (пратилац), реч коју је сковао Јохан Кеплер. Ђовани Касини, објављујући своје откриће Сатурнових месеца Јапета и Рее 1671. и 1672. године, описао их је као Nouvelles Planetes autour de Saturne ("Нове планете око Сатурна"). Међутим, када је "Journal de Scavans" известио о Касинијевом открићу два нова Сатурнова месеца (Дионе и Тетис) 1686. године, назвао их је стриктно "сателитима", иако понекад Сатурна "примарном планетом". Када је Вилијам Хершел објавио откриће два објекта у орбити око Урана 1787. године (Титаније и Оберона), назвао их је "сателитима" и "секундарним планетама". Сви накнадни извештаји о открићима природних сателита користили су искључиво израз "сателит",See primary citations in Timeline of discovery of Solar System planets and their moons иако је књига "Smith's Illustrated Astronomy" из 1868. године сателите називала "секундарним планетама".
Мале планете thumb|Орбита Церере, која се уклапа у опис наизглед "недостајуће" планете између Марса и Јупитера, како предвиђа Бодеов закон.