Божанско право краљева је политичка и религијска доктрина политичке легитимности монархије у постреформацијском западном хришћанству, која је кулминирала у добу апсолутизма (око 1610 — око 1789). Такође је позната и као теорија божанског права краљевства.
Доктрина тврди да монарх није одговоран ниједном земаљском ауторитету (као што је парламент или папа) јер његово право на владавину потиче од божанског ауторитета. Дакле, монарх није подложан вољи народа, аристократије или било ког другог сталежа. Из тога следи да само божански ауторитет може судити монарху и да сваки покушај свргавања, детонирања, отпора или ограничавања његових моћи иде против Божје воље и може представљати светогрдни чин. То не подразумева да је њихова моћ апсолутна.
У свом пуном облику, божанско право краљева повезује се са Хенријем VIII од Енглеске (и његовим Актима о супрематији), Џејмсом VI и I од Шкотске и Енглеске, Лујем XIV од Француске и њиховим наследницима.
Претходни средњовековни политички концепти Средњовековни политички систем, често сажет концептом Res publica Christiana, био је децентрализован и није имао концепт апсолутне монархијске моћи, какву су касније држали владари 17. и 18. века.
У том старијем систему, легитимност режима је у крајњој линији произилазила из Вечног закона (Lex Aeterna), тј. божанског нацрта за поредак света, у којем људи, будући да су рационална бића, учествују, што им даје знање о Природном закону (Lex Naturalis). Природни закон је универзалан, али је локално одређен обичајима, који стварају Људски закон (Lex Humana). Овај хијерархијски поредак од вечног преко природног до људског закона најпознатије је артикулисао Тома Аквински, а значио је да је средњовековни режим, као што је монархија, био легитиман све док је владао у складу с тим поретком, обавезујући владара да управља у складу са Природним законом и да штити локалне обичаје.
Црквено вођство имало је крајњи ауторитет у тумачењу да ли се краљ придржава Природног закона и тиме одржава свој Божански мандат, што је била кључна карактеристика паневропског политичког поретка Res publica Christiana. Због тога су средњовековни краљеви страховали од екскомуникације, јер је она формално поништавала легитимност њихове владавине и давала црквеном вођству моћ свргавања.
Моћ краља је, последично, била далеко од апсолутне и даље је дељена са другим политичким институцијама средњовековног друштва, као што су парламенти (нпр. Кортес у Иберији) и снажно племство. Ову поделу су подстицали црквено вођство и политичка теорија тог времена, при чему је Тома Аквински промовисао уставну монархију контролисану јаким парламентом као преферирани облик владавине.
Све ово је драматично промењено прво реформацијом, а затим Тридесетогодишњим ратом, који су умањили политички ауторитет црквеног вођства и развили идеју краљева као владара под ауторитетом самог Бога, одакле потиче Божанско право краљева и почетак апсолутизма.
Концепт Божанско право било је кључни елемент самолегитимизације многих апсолутних монархија, повезано са њиховим ауторитетом и правом на владавину. Сродни, али различити појмови укључују цезаропапизам (потпуна подређеност епископа итд. световној власти), супрематију (правни суверенитет грађанских закона над законима Цркве), Апсолутизам (облик монархијске или деспотске моћи која није ограничена другим институцијама, као што су цркве, законодавна тела или друштвене елите) или тиранију (апсолутни владар који није ограничен чак ни моралним законом).
Историјски гледано, многи појмови права били су ауторитарни и хијерархијски, при чему су различитим људима додељивана различита права, а неки су имали више права од других. На пример, право оца да добије поштовање од свог сина није указивало на право сина да добије узвраћање тог поштовања. Аналогно томе, божанско право краљева, које је дозвољавало апсолутну власт над поданицима, пружало је мало права самим поданицима.
Понекад се означава фразом „милошћу Божијом” или њеним латинским еквивалентом, Dei Gratia, која се историјски везивала за титуле одређених владајућих монарха. Треба напоменути, међутим, да таква одговорност само Богу не чини per se монарха светим краљем.
Религијске традиције
Хиндуизам Хиндуистички текст Махабхарата садржи неколико концепата краљевства, посебно наглашавајући његово божанско порекло. Краљ се сматра отелотворењем Индре, а верност њему сматра се покоравањем божанском ауторитету. У делу Rajadharmanusasana Parva, Бхишма говори о периоду пре него што су људи имали краљеве и када је свуда владао хаос:
Махабхарата такође помиње да су у земљи без краља или краљевског ауторитета ведски ритуали неделотворни и Агни не преноси жртвене либације боговима.
Зороастризам (Ирански свет) мини|лево|Ахура Мазда даје божанско краљевство Ардаширу. Хварена (такође писано khwarenah или xwarra(h)) ирански је и зороастријски концепт који дословно значи слава, а односи се на божанско право краљева. Ово може потицати из ране месопотамске културе, где су краљеви често сматрани божанствима након смрти. Шулги од Ура био је међу првим месопотамским владарима који је себе прогласио божанским. У иранском погледу, краљеви никада не би владали ако Хварена није са њима, и никада неће пасти осим ако их Хварена не напусти. На пример, према Књизи о делима Ардашира, сина Папаковог, када су се Ардашир I од Персије и Артабан V од Партије борили за престо Ирана, на путу су Артабана и његов одред престигли огромни ован, који је такође пратио Ардашира. Артабанови верски саветници објаснили су му да је ован манифестација хварре древних иранских краљева, која напушта Артабана да би се придружила Ардаширу.
Јудаизам Док најраније референце на краљевство међу Израелцима у Хебрејској Библији проглашавају:
Значајна расправа о легитимности краљевства трајала је у рабинском јудаизму све до Мајмонида, иако многе главне струје настављају да одбацују тај појам.
Контроверза је наглашена упутствима Израелцима у горе цитираном одломку, као и одломцима у 1. Књизи Самуиловој 8 и 12, у вези са спором око краљевства. Из 1. Самуилове 8 народ Израела добија mishpat ha-melech, ius regium или закон о краљевству, а из овог одломка Мајмонид коначно закључује да јудаизам подржава институцију монархије, наводећи да су Израелцима дате три заповести при уласку у Обећану земљу — да одреде себи краља, да избришу сећање на Амалека и да изграде Храм.
Расправа се првенствено водила око проблема што им је речено да „одреде” краља, што су неки рабински извори тумачили као позив против божанског права краљева и позив да изаберу вођу, насупрот појму божанског права. Други рабински аргументи износили су идеју да се кроз колективну одлуку народа манифестује Божја воља, те да краљ стога има божанско право — једном именован од стране нације, он је Божји изасланик.
Јеврејски закон захтева да се изговори посебан благослов када се види монарх: „Благословен си Ти, Господе Боже наш, Краљу универзума, који си дао од Своје славе крви и месу”.
Хришћанство Хришћански појам божанског права краљева прати се до приче пронађене у Првој књизи Самуиловој, где пророк Самуило помазује Саула, а затим Давида као месију („помазаника”) — краља над Израелом. У јеврејским традицијама, недостатак божанског вођства представљеног помазаним краљем, почевши убрзо након смрти Исуса Навина, оставио је народ Израела рањивим, а обећање „обећане земље” није у потпуности испуњено док пророк није помазао краља у име Бога.
Ефекат помазања виђен је у томе што је монарх постао неповредив, тако да чак и када је Саул тражио да убије Давида, Давид није дигао руку на њега јер „је он помазаник Господњи”. Дизање руке на краља стога се сматрало једнако светогрдним као дизање руке на Бога и стајало је на истој равни као богохуљење. У суштини, краљ је стајао на месту Бога и никада није смео бити изазван „без да изазивач буде оптужен за богохуљење” — осим од стране пророка, што је у хришћанству замењено црквом.
Предмодерна историја Са успоном ватреног оружја, консолидацијом централизованих националних држава и превирањима протестантске реформације крајем 16. и почетком 17. века, теорија божанског права појавила се као снажно оправдање за монархијски ауторитет. Тврдила је да је краљева моћ додељена директно од Бога, дајући му апсолутну контролу над политичким управљањем и, у многим случајевима, духовним питањима, и постављајући га изнад одговорности парламентима, племићима или другим земаљским институцијама. Ова доктрина помогла је монарсима да легитимишу централизовану владавину током периода верских сукоба, технолошких промена и изазова традиционалним феудалним структурама.
Хенри VIII од Енглеске прогласио је себе врховним поглаваром Цркве Енглеске и вршио моћ престола више него било који од његових претходника.
Као политичку теорију, даље ју је развио Џејмс VI од Шкотске (1567–1625), а дошла је до изражаја у Енглеској под његовом владавином као Џејмса I од Енглеске (1603–1625). Луј XIV од Француске (1643–1715) такође је снажно промовисао ову теорију.
Историчар Глен Бурџис наглашава да је теорија била полемичка: „Апсолутисти су увеличавали краљевску моћ. Чинили су то да би заштитили државу од анархије и да би оповргли идеје теоретичара отпора”, који су у Британији били католички и презбитеријански теоретичари.
Концепт божанског права укључује, али преувеличава, древни хришћански концепт „краљевских богомданих права”, који учи да је „право на владавину помазано од Бога”,Divine Right of Kings. (n.d.). In Encyclopaedia Britannica. Retrieved September 16, 2025, from https://www.britannica.com/topic/divine-right-of-kings иако се ова идеја налази у многим другим културама, укључујући аријевске и египатске традиције.
Средњи век мини|усправно=1.1|Руђер II Сицилијански крунисан од стране Христа (мозаик цркве Санта Марија дел Амираљо, Палермо) Изван хришћанства, краљеви су често виђени као владари уз подршку небеских сила.
Рани средњи век Иако је касно Римско царство развило европски концепт божанског регента у касној антици, Адомнан од Јоне пружа један од најранијих писаних примера западног средњовековног концепта краљева који владају с божанским правом. Писао је о убиству ирског краља Дијармејта мак Кербала и тврдио да је божанска казна пала на његовог убицу због чина кршења светиње монарха.
Адомнан је такође забележио причу о Светом Колумби којег је наводно посетио анђео носећи стаклену књигу, који му је рекао да зареди Аедана мак Габрана за краља Дал Ријате. Колумба је првобитно одбио, а анђео је одговорио бичујући га и захтевајући да изврши заређење јер је Бог тако заповедио. Исти анђео посетио је Колумбу три узастопне ноћи. Колумба је коначно пристао, и Аедан је дошао да прими заређење. Приликом заређења, Колумба је рекао Аедану да све док буде поштовао Божје законе, ниједан од његових непријатеља неће превладати против њега, али оног тренутка када их прекрши, ова заштита ће престати, а исти бич којим је Колумба био ударен окренуће се против краља.
Адомнанови списи највероватније су утицали на друге ирске писце, који су заузврат утицали и на континенталне идеје. Крунисање Пипина Малог можда је такође произашло из истог утицаја.Adomnan of Iona. Life of St Columba. Penguin Books, 1995 Византија се може видети као прародитељ овог концепта (који је започео са Константином I). Ово је заузврат инспирисало династију Каролинга и цареве Светог римског царства, чији је трајни утицај на западну и средњу Европу даље инспирисао све наредне западне идеје о краљевству.
Високи средњи век У средњем веку, идеја да је Бог доделио одређене земаљске моћи монарху, баш као што је дао духовни ауторитет и моћ цркви, посебно папи, била је већ добро познат концепт дуго пре него што су каснији писци сковали термин „божанско право краљева” и употребили га као теорију у политичким наукама.