Ера прогресивизма (1890-е–1920-е) била је период у Сједињеним Америчким Државама који су карактерисали бројни друштвени и политички реформски напори. Реформатори током ове ере, познати као прогресивци, настојали су да се позабаве проблемима које су повезивали са брзом индустријализацијом, урбанизацијом, имиграцијом и политичком корупцијом, као и губитком конкуренције на тржишту због трустова и монопола, те великом концентрацијом богатства међу веома малим бројем појединаца. Реформатори су изражавали забринутост због сиротињских четврти, сиромаштва и услова рада. Вишеструки покрети који су се преклапали тежили су друштвеним, политичким и економским реформама заговарањем промена у управљању, научним методама и професионализму; регулисањем пословања; заштитом природне средине; и настојањем да се побољшају услови живота и рада у градовима.
Корумпиране и недемократске политичке машине и њихове газде били су главна мета прогресивних реформатора. Да би ревитализовали демократију, прогресивци су успоставили директне примарне изборе, директан избор сенатора (уместо од стране државних законодавних тела), иницијативе и референдуме, и право гласа за жене (које је промовисано ради унапређења демократије и уношења претпостављеног моралног утицаја жена у политику). ; and Eileen Kraditor, The Ideas of the Woman Suffrage Movement: 1890–1920 (1967). За многе прогресивце, прохибиција алкохолних пића била је кључна за елиминисање корупције у политици, као и за побољшање друштвених услова.
Прогресивци су такође циљали монополе, које су радили на регулисању путем разбијања трустова и антимонополских закона са циљем промовисања фер конкуренције, и заговарали су нове владине агенције фокусиране на регулацију индустрије. Други циљеви су били коришћење научних, медицинских и инжењерских решења за реформу владе и образовања, и подстицање побољшања у областима укључујући медицину, финансије, осигурање, индустрију, железницу и цркве. Прогресивци су имали за циљ да професионализују друштвене науке, посебно историју, економију, и политичке науке, и побољшају ефикасност уз помоћ научног менаџмента (тејлоризма).
У почетку је покрет деловао углавном на локалном нивоу, али се касније проширио на државни и национални ниво. Прогресивни лидери су често били из образоване средње класе, а различити прогресивни реформски напори привлачили су подршку адвоката, наставника, лекара, свештеника, пословних људи и радничке класе.
Творци прогресивних идеала и напора Одређене кључне групе мислилаца, писаца и активиста одиграле су кључне улоге у стварању или изградњи покрета и идеја које су дефинисале облик ере прогресивизма.
Народна демократија: Иницијатива и референдум Инспирација за покрет иницијативе била је заснована на швајцарском искуству. Активиста радничког покрета из Њу Џерзија Џејмс В. Саливан посетио је Швајцарску 1888. и написао детаљну књигу која је постала шаблон за реформаторе који су гурали идеју: Direct Legislation by the Citizenship Through the Initiative and Referendum (1893).See online copies Предложио је да би коришћење иницијативе дало политичку моћ радничкој класи и смањило потребу за штрајковима. Саливанову књигу су прво широко читали левичари, као што су раднички активисти, социјалисти и популисти. Вилијам Јурен био је рани преобраћеник који ју је користио за изградњу реформског крсташког рата у Орегону. До 1900. године, реформатори „прогресивне” средње класе свуда су је проучавали.
Раскринкавање: разоткривање корупције
мини|лево|Божићна насловна страна часописа McClure's из 1903. садржи истраживачки експозе о Рокфелеру и Стандард ојлу ауторке Ајде Тарбел.
Часописи су доживели пораст популарности 1900. године, при чему су неки достигли тираже од стотина хиљада претплатника. У почетку доба масовних медија, брза експанзија националног оглашавања довела је до оштрог пада цене популарних часописа на око 10 центи, смањујући финансијску препреку за њихову потрошњу. Још један фактор који је допринео драматичном порасту тиража часописа било је истакнуто покривање корупције у политици, локалној управи и великом бизнису, посебно од стране новинара и писаца који су постали познати као макрејкерси (енгл. muckrakers). Писали су за популарне часописе како би разоткрили друштвене и политичке грехе и недостатке. Ослањајући се на сопствено истраживачко новинарство, макрејкерси су често радили на разоткривању друштвених болести и корпоративне и политичке корупције. Часописи овог типа, посебно McClure's, супротставили су се корпоративним монополима и политичким машинама, истовремено подижући свест јавности о хроничном урбаном сиромаштву, небезбедним условима рада и друштвеним проблемима попут дечјег рада., contains representative samples as well as academic commentary. Већина макрејкерса писала је публицистику, али су и фиктивни експозеи често имали велики утицај, попут оних Аптона Синклера.. У свом роману Џунгла из 1906. године, Синклер је изложио нехигијенске и небезбедне услове рада у месној индустрији до графичких детаља, надајући се да ће пробудити солидарност радничке класе. Он се нашалио: „Циљао сам у срце јавности, а случајно сам је погодио у стомак”, пошто су читаоци захтевали и добили Закон о инспекцији месаThe Meat Inspection Act и Закон о чистој храни и лековима.
Новинари који су се специјализовали за разоткривање расипања, корупције и скандала деловали су на државном и локалном нивоу, попут Реја Станарда Бејкера, Џорџа Крила и Бренда Витлока. Други, као што је Линколн Стефенс, разоткрили су политичку корупцију у многим великим градовима; Ајда Тарбел је позната по својим критикама Компаније Стандард ојл Џона Д. Рокфелера. Године 1906, Дејвид Грејам Филипс покренуо је жестоку оптужницу за корупцију у Сенату САД. Рузвелт је овим новинарима дао њихов надимак када се пожалио да нису од помоћи јер „превише копају по прљавштини” (енгл. raking up too much muck).
Модернизација
Прогресивци су били страствени модернизатори, са вером у науку и технологију као велико решење за недостатке друштва. Гледали су на образовање као на кључ за премошћавање јаза између њиховог садашњег расипничког друштва и технолошки просвећеног будућег друштва. Карактеристике прогресивизма укључивале су повољан став према урбано-индустријском друштву, веру у способност човечанства да побољша животну средину и услове живота, веру у обавезу интервенисања у економским и друштвеним пословима, веру у способност стручњака и у ефикасност владине интервенције.; Maureen Flanagan, America Reformed: Progressives and Progressivisms, 1890 – the 1920s (2007) 656 Научни менаџмент, како га је промовисао Фредерик Винслоу Тејлор, постао је лозинка за индустријску ефикасност и елиминисање расипања, са штоперицом као својим симболом.
Филантропија Број богатих породица експоненцијално је порастао, са око 100 милионера 1870-их на 4.000 1892. и 16.000 1916. године. Многи су прихватили кредо Ендруа Карнегија изложен у Јеванђељу богатства, који је говорио да имају дужност према друштву која захтева филантропска давања колеџима, болницама, медицинским истраживањима, библиотекама, музејима, религији и друштвеном бољитку.
Почетком 20. века, америчка филантропија је сазрела, са развојем веома великих, високо видљивих приватних фондација које су створили Рокфелер и Карнеги. Највеће фондације су подстицале модерне, ефикасне, пословно оријентисане операције (за разлику од „добротворности”) дизајниране да побољшају друштво, а не само да побољшају статус даваоца. Изграђене су блиске везе са локалном пословном заједницом. Амерички Црвени крст је реорганизован и професионализован. Неколико великих фондација помагало је црнцима на Југу и обично их је саветовао Букер Т. Вашингтон. Насупрот томе, Европа и Азија су имале мало фондација. Ово је омогућило и Карнегију и Рокфелеру да делују међународно са снажним ефектом.
Вредности средње класе мини|Шарлот Перкинс Гилман (на слици) написала је ове чланке о феминизму за Atlanta Constitution, објављене 10. децембра 1916.
Као обележје Ере прогресивизма, средња класа је постала покретачка снага иза већине мисли и реформи које су се одиграле у овом времену. Средњу класу карактерисало је одбацивање индивидуалистичке филозофије Горњих десет хиљада. Имали су брзо растуће интересовање за комуникацију и улогу између класа, оних које се генерално називају вишом класом, радничком класом, фармерима и њима самима. На том трагу, Џејн Адамс је сковала термин „асоцијација” као противтежу индивидуализму, при чему се асоцијација односила на потрагу за односом између класа. Додатно, средња класа (највише жене) почела је да се удаљава од претходних домаћих вредности Викторијанског доба. Стопе развода су порасле како су жене више волеле да траже образовање и слободу од куће.Paul R. Amato, and Shelley Irving, "Historical trends in divorce in the United States." in Викторијанизам је тиме гурнут у страну успоном прогресивизма.
Лидери и активисти
Демократе
мини|лево|Вилијам Џенингс Брајан
Вилијам Џенингс Брајан из Небраске доминирао је Демократском странком. Осим 1904. године, елементи против Брајана увек су били надиграни. Брајан је био њен кандидат за председника 1896, 1900. и 1908. године. Године 1912. изабрао је Вудроа Вилсона за кандидата странке. Историчар Дејвид Сарасон оценио је Демократску странку у Брајановој ери:Демократе [су биле] странка оријентисана ка проблемима (реформа тарифа и дечјег рада, регулација трустова, савезни порез на доходак, директан избор сенатора) и национална коалиција у настајању (јужњаци, западни прогресивци, етнички гласачи плавих крагни и либерални интелектуалци), од којих је већина делила невољно, али искрено дивљење према свом титуларном вођи, Вилијаму Џенингсу Брајану. Заиста, то је човек из народа [Брајан] чији дух, визија и, да, политичка мудрост, прожимају наратив. reviewing David Sarasohn, The Party of Reform: Democrats in the Progressive Era (1989). This book is online here Председник Вудро Вилсон
мини|лево|Вудро Вилсон
Вудро Вилсон стекао је националну репутацију као гувернер Њу Џерзија 1910–1912. поразивши газде и прогуравајући прогресивну агенду. Пре 1910. Вилсон се идентификовао са конзервативизмом Бурбон демократа као што је Гровер Кливленд. Тек када је прихватио номинацију за гувернера, идентификовао се са прогресивним циљевима.Don Linky, "Woodrow Wilson and the Election of 1912" (Eagleton Institute of Politics Center on the American Governor, 2025) online. Као председник увео је свеобухватан програм домаћег законодавства. Имао је четири главна домаћа приоритета: очување природних ресурса, реформу банкарства, смањење тарифа и отварање приступа сировинама разбијањем западних рударских трустова. Иако су спољни послови неочекивано доминирали његовим председништвом, Вилсонове прве две године на функцији углавном су биле фокусиране на спровођење његове домаће агенде Нове слободе. Вилсон је председавао усвајањем своје прогресивне домаће агенде Нова слобода. Његов први велики приоритет био је усвајање Закона о приходима из 1913, који је снизио тарифе и увео савезни порез на доходак. Каснији порески закони увели су савезни порез на имовину и подигли највишу стопу пореза на доходак на 77 процената. Вилсон је такође председавао усвајањем Закона о федералним резервама, који је створио систем централног банкарства у облику Система федералних резерви. Два главна закона, Закон о Федералној трговинској комисији и Клејтонов антимонополски закон, усвојена су ради регулисања пословања и спречавања монопола. Вилсон није подржавао грађанска права и није се противио убрзању сегрегације савезних службеника. У Првом светском рату учинио је интернационализам кључним елементом прогресивног погледа, као што је изражено у његових Четрнаест тачака и Друштву народа — идеал назван Вилсонизам.
Ла Фолет из Висконсина мини|Роберт М. Ла Фолет