Марксистички хуманизам је филозофски и политички покрет који тумачи дела Карла Маркса кроз хуманистичку призму, фокусирајући се на људску природу и друштвене услове који најбоље подржавају људски процват. Марксистички хуманисти тврде да је и сам Маркс био заокупљен истраживањем сличних питања.
Марксистички хуманизам настао је 1932. године објављивањем Марксових Економско-филозофских рукописа из 1844., а досегао је одређени степен истакнутости током 1950-их и 1960-их година. Марксистички хуманисти тврде да постоји континуитет између раних Марксових филозофских списа, у којима он развија своју теорију отуђења, и структурног описа капиталистичког друштва који се налази у његовим каснијим делима, као што је Капитал. Они сматрају да је неопходно схватити Марксове филозофске темеље како би се његова каснија дела правилно разумела.
Насупрот званичном дијалектичком материјализму Совјетског Савеза и структуралном марксизму Луја Алтисера, марксистички хуманисти тврде да је Марксово дело било проширење или превазилажење хуманизма просветитељства. Док друге марксистичке филозофије виде марксизам као природну науку, марксистички хуманизам верује да су људи суштински различити од остатка природног поретка и да их марксистичка теорија тако треба и третирати. Марксистички хуманизам наглашава људску агентност (делање), субјективност и етику, поново потврђујући доктрину да је „човек мера свих ствари”.
Порекло Филозофски корени мини|лево|160x160px|Ђерђ Лукач Почеци марксистичког хуманизма леже у објављивању дела Ђерђа Лукача Историја и класна свест и дела Карла Корша Марксизам и филозофија 1923. године. У овим књигама, Лукач и Корш нуде марксизам који наглашава хегелијански елемент мисли Карла Маркса. Марксизам није једноставно теорија политичке економије која побољшава своје претходнике. Нити је научна социололија, слична природним наукама. Марксизам је првенствено критика — самосвесна трансформација друштва.
Коршова књига наглашава Марксову доктрину јединства теорије и праксе, посматрајући социјалистичку револуцију као „реализацију филозофије”. Марксизам не чини филозофију застарелом, као што „вулгарни” марксизам верује; уместо тога, марксизам чува истине филозофије све до њихове револуционарне трансформације у стварност.
Најистакнутији есеј у Лукачевој збирци уводи концепт „реификације” (постварења). У капиталистичким друштвима, људски квалитети, односи и акције третирају се као да припадају објектима које је створио човек — објектима који тада изгледају као да су првобитно независни од човека и као да контролишу људски живот. Насупрот томе, људска бића се трансформишу у бића слична стварима која се не понашају на људски начин, већ према логици објеката. Лукач тврди да су елементи овог концепта имплицитни у анализи робног фетишизма која се налази у Марксовом капиталном делу Капитал. Буржоаско друштво перципира вредност као инхерентну објектима, па чак и људе третира као робу. Ово замагљује улогу људског деловања у стварању друштвеног значења.
Списи Антонија Грамшија такође су играли кључну улогу у обликовању хуманистичког тумачења марксизма. Попут Лукача, Грамши наглашава Марксов интелектуални дуг Хегелу, тврдећи да Маркс превазилази и традиционални материјализам и идеализам развијањем „филозофије праксе”. Грамши описује филозофију праксе као „апсолутни историцизам”, наглашавајући потпуну секуларизацију мисли и људско-центричну природу историје.
Поновно откриће раног Маркса Прво објављивање Марксових Економско-филозофских рукописа 1932. године значајно је променило рецепцију његовог дела. Написани 1844. године, када је Маркс имао само двадесет пет или двадесет шест година, Рукописи су сместили Марксово читање политичке економије, његов однос према филозофијама Г. В. Ф. Хегела и Лудвига Фојербаха, као и његове погледе на комунизам, унутар новог теоријског оквира. У Рукописима, Маркс позајмљује филозофску терминологију од Хегела и Фојербаха како би поставио критику капиталистичког друштва засновану на „отуђењу”. Кроз сопствену активност, човек постаје туђ самом себи: производима сопствене активности, природи у којој живи, другим људским бићима и свом људском потенцијалу. Концепт није само описни, то је позив на дезалијенацију кроз радикалну промену света.
Непосредни утицај објављивања Рукописа из 1844. био је ублажен успоном нацизма у Немачкој 1933. године, где је дело могло имати највећи одјек, и почетком Стаљинових чистки у Русији 1934. Међутим, Лукач, који је 1931. радио под Давидом Рјазановим на дешифровању Рукописа, касније је тврдио да је ово искуство трајно променило његово тумачење марксизма. Значај Рукописа из 1844. у то време су препознали и марксисти као што су Раја Дунајевска, Херберт Маркузе и Анри Лефевр. Маркузе је изјавио да су Рукописи редефинисали целокупну теорију „научног социјализма”, док је Лефевр био одговоран за прве преводе Рукописа на страни језик, објављујући француско издање са Норбертом Гутерманом 1933. године.
У периоду након Другог светског рата, текстови раног Маркса преведени су на италијански и о њима је расправљао Галвано дела Волпе. У Француској, привукли су филозофе Мориса Мерло-Понтија и Жан-Пола Сартра. Утицај Марксових раних филозофских списа достигао је врхунац крајем 1950-их када су се њихове теме широко прошириле широм западне Европе. Године 1961. у Сједињеним Државама објављен је том Рукописа са уводом Ериха Фрома.
Други значајан извор за марксистички хуманизам био је Марксов Грундрисе (нем. Grundrisse), збирка од 1.000 страница Марксових радних белешки за Капитал. Први пут објављен у Москви 1939. године, Грундрисе је постао доступан у приступачном издању 1953. Текст је пружио карику која недостаје између хегелијанског филозофског хуманизма Марксових раних списа и економије његовог каснијег рада. Научници попут Романа Росдолског приметили су како је Грундрисе открио стални утицај отуђења и хегелијанске дијалектике у обликовању Марксових каснијих теорија, укључујући његово капитално дело.
Струје Француска: егзистенцијалистички марксизам мини|180px|Жан-Пол Сартр Жан-Пол Сартр и Морис Мерло-Понти, истакнути егзистенцијалистички филозофи, интегрисали су политичка питања у своје филозофије током и након ратне окупације Француске. Њихова сарадња у часопису Les Temps Modernes одражавала је њихову посвећеност независном марксизму. Иако је Мерло-Понти напустио марксизам до 1955. године, Сартр је наставио да се бави њиме. Обојица су одбацили детерминистички и сцијентиситчки приступ стаљинизма, који су видели као гушење људске креативности и еманципаторског потенцијала марксизма. Уместо тога, настојали су да реинтерпретирају марксизам као теорију укорењену у људској агентности, креативности и пракси. Овај независни, хуманистички марксизам настојао је да превазиђе ограничења и стаљинистичке ортодоксије и буржоаског либерализма, фокусирајући се на проживљена искуства потлачених.
Под утицајем феноменологије, Мерло-Понти је истакао улогу људске интенционалности и историјске праксе у обликовању историје. Одбацио је детерминистичка читања марксизма и нагласио отворену природу историје, тврдећи да људска агентност и субјективност спречавају било какве загарантоване историјске исходе. Његово дело из 1947. године, Хуманизам и терор, бранило је револуционарне циљеве радничке класе као усклађене са ширим интересима човечанства. Контроверзно је оправдавао совјетску репресију, укључујући Московска суђења, на основу тога да политичке акције треба судити не према либералним принципима правде, већ према њиховим историјским последицама. Овај став је одражавао његово уверење да је револуционарно насиље, за разлику од структурног насиља капитализма, имало за циљ коначно стварање праведнијег друштва. Међутим, касније је преиспитао ове ставове, изражавајући скептицизам о томе да ли ће пролетаријат нужно испунити своју историјску улогу агента еманципације. Касније дело Мерло-Понтија, Авантуре дијалектике (1955), означило је повлачење од његових ранијих оправдања совјетске политике.
Насупрот томе, Сартр је у почетку одржавао позицију „трећег табора”, одбијајући сврставање са Сједињеним Државама или Совјетским Савезом. Међутим, до раних 1950-их, као одговор на Хладни рат и Корејски рат, померио се ка повољнијем погледу на Совјетски Савез, верујући да он представља снагу мира. Ово растуће разилажење у њиховим перспективама довело је до прекида између Сартра и Мерло-Понтија, што је кулминирало оставком Мерло-Понтија из часописа Les Temps modernes 1952. године. Сартр је прилагодио своју егзистенцијалистичку филозофију марксизму, наглашавајући људску слободу и субјективност као централне за стварање људске историје. Упркос подршци Совјетском Савезу, критиковао је „гвоздене законе” стаљинистичког марксизма и економски детерминизам, предлажући уместо тога динамичан поглед на људску агентност унутар историјских процеса. Увео је концепте као што су „стопљене групе” (спонтана, колективна револуционарна акција) и „организована групна пракса” (одрживи заједнички напори), критикујући бирократске тенденције совјетског социјализма.
мини|лево|180px|Анри Лефевр Године 1939. Анри Лефевр, тада члан Комунистичке партије Француске (ПЦФ), објавио је кратку, али револуционарну студију марксистичке филозофије, Дијалектички материјализам. У овом делу, он тврди да је марксистичка дијалектика заснована на концептима отуђења и праксе, а не на „Дијалектици природе” која се налази у списима Фридриха Енгелса. Лефевр је увелико црпео из недавно објављених Рукописа из 1844., које је он први превео на француски.
Међутим, тек 1956. године, након гушења Мађарске револуције, дисиденти Комунистичке партије Француске отворено су изазвали марксистичку ортодоксију. Овај помак обележен је стварањем часописа Аргументи, који су уређивали Лефевр, Едгар Морен, Жан Дивињо, Костас Акселос и Пјер Фужерола — сви бивши или тадашњи чланови ПЦФ-а. Часопис је постао жаришна тачка за нову марксистичку хуманистичку критику стаљинизма.
Рукописи из 1844. постали су централна референца за часопис, а егзистенцијализам је имао значајан утицај на његов приступ. Лефевр је, на пример, гледао на Сартра за теорију отуђења у капитализму. Лефевр је тврдио да отуђење обухвата не само рад, већ и конзумеризам, културу, системе значења и језик унутар капиталистичког друштва. Други чланови групе Аргументи били су под утицајем критике западне метафизике Мартина Хајдегера. Костас Акселос и Пјер Фужерола су, на пример, следили Хајдегера у погледу да је марксизам мањкав због својих традиционалних метафизичких претпоставки и доводили су у питање вредности марксистичког хуманизма.
Почевши од касних 1950-их, Роже Гароди, дуги низ година главни филозофски портпарол Комунистичке партије Француске, нудио је хуманистичко тумачење Маркса проистекло из Марксових раних списа, које је позивало на дијалог између комуниста и егзистенцијалиста, феноменолога и хришћана.
Источна Европа: ревизионизам и дисидентство мини|180px|Лешек Колаковски Деценија након смрти Јосифа Стаљина 1953. године сведочила је различитим покретима за либерализацију широм источне Европе, сви уоквирени под барјаком „хуманизма”. Првобитно осуђен као „ревизионистички” од стране ортодоксних комуниста током 1950-их, овај термин је касније присвојен до 1960-их, при чему су се комунисти идентификовали као „хуманисти” и исповедали веру у паролу „Све за човека”.