Туркестански врабац (Passer ammodendri) јесте птица певачица из породице врабаца (Passeridae), која насељава делове средње Азије. Са дужином од 14 – 16cm и тежином од 25 – 32, спада међу веће врсте врабаца. Оба пола имају перје у нијансама од тамносиве до пешчано-смеђе, као и бледосмеђе ноге. Женке имају мање изражене боје перја и кљуна, и недостају им црне пруге на глави које су карактеристичне за мужјаке. Шаре на глави код оба пола чине туркестанског врапца препознатљивим и тешким за мешање са било којом другом птицом. Оглашавање укључује релативно мек и мелодичан цвркут, песму и позив у лету.
Признате су три подврсте, које се разликују по општем тону перја и пругама на глави код женки. Подврста ammodendri насељава западни део ареала туркестанског врапца, док се stoliczkae и nigricans јављају на истоку. Ова дистрибуција обухвата шест вероватно дисјунктних области широм средње Азије, од централног Туркменистана до северног Гансуа у Кини. Као птица пустиња, Туркестански врабац преферира подручја са жбуњем као што је саксаул (Haloxylon), у близини река и оазаа. Иако је изгубио део свог станишта услед уништавања станишта изазваног пољопривредом, људске активности га не угрожавају озбиљно.
Мало се зна о понашању туркестанског врапца. Често скривен у лишћу, храни се на дрвећу и на тлу. Углавном је седојед и храни се семењем, попут семена саксаула, али и инсектима током периода парења и док храни младунце. Када се не гнезди, формира лутајућа јата, али је мање друштвен од других врабаца током сезоне парења, често се гнездећи у изолованим паровима. Гнезда су округли снопови сувог биљног материјала обложени меким материјалима попут перја. Граде се у шупљинама дрвећа, земљаним обалама, стеновитим падинама, као и унутар вештачких структура или гнезда птица грабљивица. Обично полажу два легла од пет или шест јаја у сезони. Оба родитеља граде гнездо и брину о јајима и младима.
Опис мини|лево|Илустрација пара коју је урадио Хенри Илс Дресер
Туркестански врабац је један од већих врабаца, дужине 14 – 16 и тежине 25 – 32. Дужина крила варира од 7.1 до 8.1 cm, при чему су мужјаци генерално већи. Реп је кратак, дужине 6.3 – 6.95 cm. Ноге туркестанског врапца су бледе или ружичасто-смеђе, са дужином тарзуса од . Кљун је дугачак 1.0 – 1.3 cm, бледосив код младих, бледожућкаст са црним врхом код женки у сезони парења, и црн код мужјака у сезони парења. Као и сви други врапци, лети брзо и често на висини.
Карактеристичне шаре, посебно на глави, чине туркестанског врапца тешким за мешање са било којом другом птицом. Боје су му загасите, са перјем које варира између тамносиве и топле пешчано-смеђе, зависно од подврсте. Птице подврсте ammodendri су пешчано-сиве, док су птице подврсте nigricans сличне али тамније, а птице подврсте stoliczkae су топло смеђе или риђе. Птице подврсте stoliczkae и оне са југозапада ареала ammodendri такође се разликују од уобичајених ammodendri птица по недостатку пруга на тртици и горњим репним покровима. Птице у Монголији имају већи и дубљи кљун и широке плавичасте пруге на грудима.
Мужјак туркестанског врапца има изражене шаре, са црном пругом дуж врха главе и другом кроз око. Има црно перје, или „портерлу”, на грлу и горњем делу стомака. У поређењу са другим врапцима, ово је танко на грлу, али широко на грудима. Мужјак има јарку риђу мрљу на странама темена и потиљка. Образи су му бледосиви или окер, а доњи делови су беличасти, са примесама окер или сиве боје на боковима. Леђа су сива или топло смеђа, прошарана црним пругама. Рамена су лакше прошарана црним пругама. Реп мужјака је танак и смеђ, са светлијим ивицама и врховима перја. Средњи покрови су црни са белим врхом, док су остала пера крила променљиво тамносмеђа, циметна или црна, са окер или беличастим врховима и сивим ивицама. Мужјак ван сезоне парења разликује се по томе што има нешто светлије перје.
Женка је слична мужјаку на неке начине, али блеђа и загаситија. Она је пешчано-сива или смеђа, са шарама на леђима сличним онима код мужјака, и белим или беличастим доњим деловима. Глава женки подврста ammodendri и nigricans је прљавосива са тамнијим мрљама на челу, иза очију и на грлу. Женка подврсте stoliczkae је окер-смеђа са белим грлом, упадљивом светлом обрвом, тамнијим челом и светлијим образима. Млади су слични женки, разликују се по недостатку тамних нијанси на грлу и темену. Код одраслих, митарење почиње у јулу и завршава се крајем августа или почетком септембра. Постјувенилно митарење је потпуно и одвија се различито од јуна до августа.
Оглашавање туркестанског врапца је мало забележено. Његов уобичајени позив је цвркут, транскрибован као чирп чирп, мекши и мелодичнији од оног код врапца покућара. У лету испушта позив транскрибован као тверп, а песма коју је описао руски природњак В. Н. Шнитников је „не превише гласна, али пријатно мелодична са прилично разноврсним интонацијама”.
Таксономија мини|Мужјак туркестанског врапца у Монголији туркестанског врапца први је описао енглески зоолог Џон Гулд у наставку дела The Birds of Asia из марта 1872. године, на основу примерка који је прикупио руски природњак Николај Северцов у близини Кизилорде, данас у јужном Казахстану. Северцов је планирао да опише врсту као Passer ammodendri неколико година раније и делио је примерке другим природњацима. Када је трговац природним реткостима Шарл Дод побегао из Париске комуне 1871. године са делом своје колекције, Гулд је добио примерке из скупа ретких птица које је Дод изложио у Зоолошком друштву Лондона. Северцов није описао врсту све до 1873. године, и неки каснији писци су радије приписивали врсту њему, али Гулдов опис има првенство над Северцовљевим. Име врсте туркестанског врапца односи се на његово пустињско станиште, потиче од имена дрвета Ammodendron или пешчани багрем, које је изведено из старогрчких речи άμμος (амос, „песак”) и δένδρον (дендрон, „дрво”). Енглески назив saxaul sparrow (Туркестански врабац) односи се на биљку саксаул, са којом је блиско повезан. Туркестански врабац се обично класификује у род Passer са врапцем покућaром и око двадесет других врста, иако је Николај Зарудни 1890. године створио род Ammopasser за туркестанског врапца.
Односи туркестанског врапца унутар рода Passer нису јасни. Међутим, због црног перја на грлу, обично се сматра делом групе „палеарктичких врабаца са црним прсима”, сродних врапцу покућaру. Џ. Денис Самерс-Смит је сматрао да су палеарктички Passer врапци еволуирали пре око 25.000 до 15.000 година, током последњег леденог доба. Током овог времена, врапци су били изоловани у рефугијумима без леда, као што је одређени степски регион у средњој Азији, где је Самерс-Смит сугерисао да је еволуирао Туркестански врабац. Генетски и фосилни докази сугеришу много раније порекло за Passer врсте, можда у миоцену и плиоцену, како су сугерисали Луис Аљенде и колеге у својој филогенетској анализи митохондријалне ДНК из 2001. године. Ова анализа, заснована на малом узорку Passer врста, сугерисала је да је Туркестански врабац сестринска врста са Passer griseus и да су те две врсте заједно сестринске са Passer melanurus. Молекуларна филогенетска анализа из 2021. године са већим узорком врста пронашла је кладус афротропских Passer врста, која је била сестринска кладусу палеарктичких и оријенталних врста (који укључује туркестанског врапца) који су се раздвојили пре око 5,5 милиона година.
мини|alt=Пешчани и црвенкасти мужјаци две подврсте|Дијаграми перја мужјака у сезони парења подврста ammodendri (лево) и stoliczkae (десно) Широм своје средњоазијске дистрибуције, Туркестански врабац се јавља у шест вероватно дисјунктних области, и подељен је на најмање три подврсте. Номинална подврста Passer ammodendri ammodendri насељава три од ових области, једну у басену Сир Дарје у Казахстану и Узбекистану, и другу јужно од Балкашког језера и северно од Алматија, где је чест само у долини реке Или. У трећој области, која се понекад признаје као подврста korejewi, ammodendri птице се гнезде спорадично у деловима централног Туркменистана, Ирана, и можда Авганистана, селећи се на југ током зиме. Подврста stoliczkae је названа по Фердинанду Столички 1874. године од стране Алана Октејвијана Хјума, на основу примерака које је Столичка прикупио у Јарканду. Ова подврста је одвојена од друге две подврсте планинама Тјен Шан. Налази се широм широког појаса Кине од Кашгара источно до крајњег запада Унутрашње Монголије, кроз области око пустиње Такла Макан (али вероватно не у самој негостољубивој пустињи), и кроз исток Синђанга, северни Гансу, и рубове јужне Монголије. На крајњем западу пустиње Гоби јавља се дисјунктна популација одвојена од осталих stoliczkae птица планинама Гурван Сајхан Ул, која се понекад издваја као подврста timidus. Подврста nigricans, коју је описао орнитолог Л. С. Степањан 1961. године, налази се у долини реке Манаси у северном Синђангу.
Станиште Туркестански врабац се налази у удаљеним деловима средње Азије, где се верује да његова дистрибуција обухвата шест дисјунктних области, иако је то неизвесно због реткости записа. Налази се у пустињама, посебно око река и оаза. Обично се налази око жбуња као што су саксаул (Haloxylon), топола (Populus), или тамарис (Tamarix). Понекад се јавља око насеља и поља житарица, посебно током зиме. Не сматра се угроженим, јер се извештава да је локално чест широм широког ареала, и стога је процењен као најмање забрињавајући (LC) на Црвеној листи IUCN. Међутим, чини се да је изгубио велике делове свог ареала због интензивирања пољопривреде и дезертификације изазване прекомерном испашом.
Понашање мини|лево|Четири јаја која је прикупио Николај Зарудни у Транскаспији Мало се зна о понашању туркестанског врапца због његовог удаљеног ареала. Стидљив је у многим областима и проводи много времена скривен у лишћу, али су птице које се гнезде у Монголији пријављене као „прилично поверљиве”. Када се не гнезди, друштвен је и може формирати јата од до педесет птица, понекад се удружујући са пољским, шпанским и врапцима покућaрима. У неким регионима врши мале локалне миграције. Према пролећу, туркестански врапци формирају парове унутар свог јата, пре него што се разиђу у априлу. Семење, посебно оно саксаула, чини већи део његове исхране, иако такође једе инсекте, посебно током парења, најчешће сурлаше, скакавце и гусенице. Храни се на дрвећу и на тлу. У студији инсеката којима су храњени младунци у долини реке Или, откривено је да преовлађују тврдокрилци, при чему сурлаши и Coccinellidae чине 60 и 30 процената исхране младунаца, респективно. Због свог пустињског станишта и реткости, није штеточина у пољопривреди. Где вода није доступна, Туркестански врабац може летети неколико пута сваког дана на велике удаљености да би пио.
Туркестански врабац је мање друштвен од других врабаца током парења, због свог сувог станишта и избора места за гнежђење, рупа у дрвећу и земљаним обалама. Изоловани парови су уобичајени, иако се понекад гнезди у малим групама, са припадницима сопствене врсте као и са врапцима покућaрима и пољским врапцима. Сезона парења је кратка, траје од маја до јула, са већином младих одгајених у априлу и јуну. Неуобичајено за врапца, није забележено да се гнезди отворено у гранама, иако то може представљати недостатак објављених записа. Гнезда су често изграђена у шупљинама дрвећа, где су понекад постављена близу једно другом. Друга уобичајена места за гнежђење су земљане обале и стеновите падине, а гнезда су забележена и на гнездима птица грабљивица, неискоришћеним зградама, зидовима и стубовима за струју. Гнезда у вештачким структурама су све чешћа, како се велика стабла у станишту туркестанског врапца уклањају. Гнезда могу бити прилично близу тла, посебно када су изграђена у дрвећу.