Филозофија слободе () је темељно филозофско дело филозофа, проучаваоца Гетеа и езотерика Рудолфа Штајнера (1861–1925). Дело се бави питањем да ли су и у ком смислу људска бића слободна. Првобитно објављено 1894. године на немачком језику као Die Philosophie der Freiheit, са другим издањем објављеним 1918. године, дело се појавило под неколико наслова у преводу на енглески језик, укључујући The Philosophy of Spiritual Activity (наслов који је Штајнер предложио за превод на енглески), The Philosophy of Freedom и Intuitive Thinking as a Spiritual Path.
мини|усправно|
Штајнер је био „морални индивидуалиста”. Први део Филозофије слободе испитује основу слободе у људском мишљењу, даје приказ односа између знања и перцепције (опажања) и истражује улогу и поузданост мишљења у формирању знања. У другом делу, Штајнер анализира услове неопходне да би људска бића била слободна и развија моралну филозофију коју назива „етичким индивидуализмом”.Поглавље 9, „Идеја слободе”. Поднаслов књиге, Неки резултати интроспективног посматрања према методама природних наука,Алтернативни превод гласи: „Резултати интроспективних посматрања према методи природне науке” (Rudolf Steiner, , trans. Rita Stebbing (N.Y.: Rudolf Steiner Publications, 1963), ). Немачки оригинал гласи: „Beobachtungs-Resultate nach naturwissenshcaftlicher Methode” (Steiner, 1894, насловна страна). указује на филозофски приступ који Штајнер намерава да заузме. Штајнер се надао да ће му књига „донети професуру”, али књига „није добила пажњу којој се надао”. Заправо, књига је релативно повољно примљена на енглеском говорном подручју, са рецензијама у часописима Mind (водећи филозофски часопис у Енглеској), The Philosophical Review и The Monist,Mind, NS vol 4 ; Monist Vol. 5 (1895), Philosophical Review, (9. 1895) стр.. као и у немачким публикацијама.Нпр. мање повољна рецензија у Philosophisches Jahrbuch
Према Гарију Лахману, „То је такође дело генија и постоји сумња да је каснија Штајнерова окултна репутација спречила да књига добије ону врсту пажње коју заслужује.” Он је такође написао: „Мејнстрим филозофија данас има једнако мало користи од Штајнера као и пре једног века, али његово дело су прихватили алтернативни мислиоци, попут Вилијама Ирвина Томпсона и Ричарда Тарнаса.”
Историјски контекст Штајнер је желео да напише филозофију слободе најмање од 1880. године., (Stuttgart: Verlag Freies Geistesleben ), . Појави дела Филозофија слободе 1894. године претходиле су његове публикације о Гетеу, са фокусом на епистемологију и филозофију науке, посебно Гете као научник (1883) и Теорија сазнања у Гетеовом погледу на свет (1886). Године 1891. Штајнер је представио своју докторску дисертацију, епистемолошку студију која је укључивала дискусију о теоријама сазнања Канта и Фихтеа. Ревидирана верзија тезе објављена је годину дана касније у облику књиге као Истина и наука: Увод у филозофију слободе, посвећена Едуарду фон Хартману. У предговору саме Филозофије слободе, Штајнер је описао циљ књиге: знање треба да постане „органски живо”. „Сви прави филозофи били су уметници у домену појмова. За њих су људске идеје биле њихов уметнички материјал, а научни метод њихова уметничка техника.”Steiner, Preface to the First Edition, 1894, revised 1918. Wilson translation 1964.
Док је студирао у Бечу, Штајнер је присуствовао неким предавањима Франца Брентана, значајног претходника феноменолошког покрета у филозофији (види Брентанова школа).Owen Barfield in . London, 1970, remarks that Steiner was an admirer and assiduous reader of Brentano ; and see Steiner's remark that as a student Brentano's stimulus strongly affected him, and in following years he read most of what Brentano published. Као и каснији феноменолози, Штајнер је тражио начин да реши проблем субјект-објекат. (2004), chapter 2. Штајнеров приступ слободи био је делимично инспирисан Шилеровим делом О естетском васпитању човека, а представљао је и одговор на научне радове Гетеа, за кога је Штајнер веровао да се није довољно фокусирао на улогу мишљења у развоју унутрашње слободе., Temple Lodge Press
На Штајнера је као младића дубоко утицао Кантов аргумент у Критици чистог ума да појединци не могу знати ствари какве су оне по себи, те он посвећује дугачко поглавље Филозофије слободе, „Постоје ли границе сазнања?”, оповргавању овог става, тврдећи да у принципу не постоје границе сазнања. Ова тврдња је важна за слободу јер, за Штајнера, слобода подразумева познавање стварног основа наших поступака. Ако се тај основ не може знати, онда слобода није могућа. Штајнеров аргумент у корист слободе такође одговара детерминистима попут Спинозе, за које је људско деловање једнако детерминисано као и све друго у нужности која управља природом као целином.
Распоред и структура књиге Филозофија слободе је подељена на три дела. Први део, „Сазнање слободе” (или „Наука о слободи”), је епистемолошки и, у ширем смислу, метафизички (природа стварности). Други део, „Стварност слободе”, бави се слободном вољом и етиком. Наслов трећег дела, „Последња питања” (нем. Die letzten Fragen), бави се природом и последицама монистичког, нематеријалистичког погледа на свет изнетог у књизи.
У својој епистемологији, Штајнер настоји да покаже да истиниту слику стварности можемо постићи само уједињењем опажања (перцепције), које одражава само спољашњи изглед света, и појма (концепције), који нам заједно дају приступ унутрашњој природи света.Поглавља 5 „Чин сазнања”, 7 „Постоје ли границе сазнања?”
У његовом приказу слободе, ова идеја се примењује на питање шта је слобода. Из другог епистемолошког угла, Штајнеров опис мишљења у првом делу постаје његов концепт мишљења у другом делу. Делујемо слободно када делујемо кроз мисаону активност нашег бића. Етика налази своје место у поступцима слободног бића. Веома кратак трећи део поставља ову активност и сазнајну активност човека у контекст света посматраног као епистемолошка целина.
Сазнање слободе Штајнер почиње истраживање природе људске слободе прихватањем става „да радња, за коју вршилац не зна зашто је врши, не може бити слободна”, али поставља питање шта се дешава када особа постане свесна мотива свог деловања. Он предлаже: (1) да кроз интроспективно посматрање можемо постати свесни мотива наших поступака, и (2) да једина могућност људске слободе, ако она уопште постоји, мора бити тражена у свести о мотивима наших поступака.Steiner [Wilson translation], Chapter 1 "Conscious Human Action"
У другом поглављу, „Основна тежња за знањем”, Штајнер расправља о томе како свест о подели између ума (субјекта) и света (објекта) рађа жељу за поновним успостављањем јединства између ових полова. Након критике решења овог проблема која нуде дуализам у филозофији ума и неколико облика монизма као једностраних, Штајнер сугерише да ову поделу можемо превазићи само лоцирањем манифестација природе унутар наше субјективне природе.
У трећем поглављу, „Мишљење у служби сазнања”, Штајнер примећује да смо, када се сусретнемо са опажајима, приморани да о њима размишљамо и допуњавамо их појмовима. Штајнер тврди да је процес мишљења природно инкорпориран у посматрања. Штајнер има за циљ да илуструје да оно што он види као основну противречност између посматрања и мишљења чини основу за све друге повезане противречности и филозофске разлике, као што су субјект наспрам објекта, појава наспрам стварности, и тако даље. Он истиче да за већину објеката посматрања не можемо истовремено посматрати и опажај и наше мисли о њему, јер су дрво и наше мисли о дрвету суштински различити; можемо се фокусирати само на једно у датом тренутку. Насупрот томе, можемо истовремено посматрати мишљење и посматрати наше мисли о мишљењу, јер се овде опажај (мишљење) и наше размишљање о опажају састоје од истог елемента (мисли): Мишљење и размишљање о мишљењу су исти процес; посматрајући ово друго, истовремено посматрамо и оно прво.
Обично појединци не обраћају пажњу на процес мишљења, већ само на његове резултате, саме мисли: „Прво запажање које чинимо о мишљењу је, дакле, ово: да је оно неопажени елемент у нашем обичном менталном и духовном животу”.Steiner [Wilson translation], Ch. 3 . Штајнер повезује ово „прво запажање” са чињеницом да је мишљење у потпуности последица наше сопствене активности. Оно се не појављује пред нама ако га сами не произведемо. Ипак, када схватим садржај мишљења, појам, то је самооправдавајуће, у смислу да се може поставити питање зашто се осећам овако или онако у вези са нечим, али не и зашто то у мени производи овај или онај појам. Такво питање би било „једноставно бесмислено”.Steiner [Wilson translation], Ch.3 . Њихов садржај оправдава односе појмова једних према другима.
Штавише, када посматрам своје мишљење, увек посматрам прошли пример мишљења, а не садашњи. То што су мислилац и посматрач мислиоца једно те исто објашњава зашто могу знати мишљење „интимније и непосредније него било који други процес у свету”.Steiner [Wilson translation], . То је оно што Штајнер назива транспарентношћу нашег процеса мишљења.Steiner [Wilson translation], . Да бисмо ово разумели, морамо бити у стању да се прилагодимо сопственом мишљењу о „изузетној” процедури која је горе поменута: морамо је применити на саму себе. Ако нисмо у стању да то учинимо, и мислимо о мишљењу као о можданом процесу, то је зато што не видимо мишљење. На крају крајева, нисмо у стању да заузмемо изузетну позицију потребну да бисмо то учинили.
Штајнер узима Декартову изреку „Мислим, дакле постојим” (лат. Cogito, ergo sum) да означи да сам „сигуран... да [мишљење] постоји у смислу да га ја сам производим”,Steiner [Wilson translation], . Уп. Штајнерове сопствене речи: „Моје истраживање дотиче чврсто тло тек када нађем објекат који постоји у смислу који могу извести из самог објекта. Али ја сам сам такав објекат утолико што мислим...” Међутим, Штајнер износи примедбу (заједничку многим другима, почевши од самог Декартовог времена),Cottingham, Meditations, Objections and Replies да је даља тврдња да ја јесам проблематичнија.Може се рећи да је Декарт започео своје Медитације о првој филозофији сумњом у сопствено спољашње искуство, а Штајнер поверењем у сопствено унутрашње искуство.
Штајнеров потпуни став налази се у следећем одломку:
...мишљење се никада не сме посматрати као пука субјективна активност. Мишљење лежи изван субјекта и објекта. Оно производи ова два појма као што производи и све друге. Када, дакле, ја, као мислећи субјект, повезујем појам са објектом, не смемо ту везу сматрати нечим чисто субјективним. Није субјект тај који успоставља везу, већ мишљење. Субјект не мисли зато што је субјект; већ се појављује себи као субјект јер може да мисли. Активност коју врше мислећа бића тако није само субјективна. Уместо тога, то је нешто ни субјективно ни објективно, што превазилази оба ова појма. Никада не бих смео рећи да мој индивидуални субјект мисли, већ много пре да мој индивидуални субјект живи милошћу мишљења.
Поглавље о мишљењу праћено је краћим о опажању (перцепцији), поглавље 4. Оно садржи две главне и веома важне тачке. Штајнер истиче недоследност третирања свих наших опажаја као пуких субјективних менталних слика унутар мозга. Када би то било тачно, опажање самог мозга морало би бити пука субјективна ментална слика унутар мозга! У том случају, основа за наше знање о мозгу била би потпуно поткопана. Научна тврдња се износи, на основу физиологије и психологије, да су наши опажаји произведени узрочним процесом унутар организма и стога су субјективни. То се назива „критички идеализам”. Али физиологија и психологија су засноване на овим опажајима. Дакле, наше знање физиологије и психологије је субјективно. Али онда оно не може потврдити тврдњу да су опажаји субјективни. Штавише, критички идеализам оставља необјашњеним прелаз од можданог процеса до осећаја (сензације).