Томо Крстов Поповић (Херцег Нови, 19. фебруар 1853 — Херцег Нови, 9. септембар 1931) био је српски књижевник, историчар и просветни радник из Боке Которске. Најпознатији је као дугогодишњи управитељ Српске поморске закладне школе у Србини и писац прве модерне монографије града Херцег Новог.Максим Злоковић: Томо Крстов Поповић – књижевник и историчар 1853-1931
Биографија Рођен је у Херцег Новом 1853. године. Отац му је био Крсто, познати херцегновски трговац, а мајка Анђелика, кћерка поморског капетана Марка Гојковића. По мајчиној линији потицао је из породице која је дала руске пуковнике Стратимировиће.
Основну школу је завршио у родном граду на италијанском језику, док је српски језик учио у приватној школи на Топли код проте Христифора Ломбардића. Пет разреда класичне гимназије завршио је у Задру као питомац православног богословског сјеменишта, где су му школски другови били Сава Бјелановић и Лазар Томановић. Учитељску школу завршио је 1874. године у Арбанасима код Задра.
Просветни и хуманитарни рад Своју учитељску службу започео је 1874. године на Топли. Током Херцеговачког устанка (1875), Поповић се истакао изузетним пожртвовањем. У своју школу је без накнаде примио осамдесеторо херцеговачке деце избјеглица, водећи рачуна о њиховом образовању и издржавању. За овај рад добио је посебно признање од херцегновског начелника Ђура кнеза Војновића.
Године 1879. због политичког притиска аустријских власти подноси оставку и одлази у Трст, где је био секретар Српске православне црквене општине. Тамо је са Људевитом Вуличевићем основао Српску читаоницу.
У Боку се враћа 1883. године и постаје наставник, а касније (1886) и управитељ Српске поморске закладне школе у Србини. Школу је учинио културним жариштем, повезујући је са Матицом српском, Друштвом Св. Саве и Српским ученим друштвом.
Током Првог светског рата, аустроугарске власти су га интернирале као политички опасног деловаоца. Након рата, наставио је рад у школи која је претворена у нижу гимназију, све до пензионисања 1923. године.
Књижевни и научни рад Књижевни рад је започео преводима са италијанског језика. Пажњу јавности скренуо је 1878. године објављивањем биографија знаменитих Бокеља у новосадском листу Јавор.
Његово најзначајније дело је историјска монографија Херцег-Нови у спомен петстогодишњице му (Задар, 1884), која је касније проширена и објављена као Херцег-Нови: историјске биљешке (1924). Ова књига и данас представља незаобилазан извор за историју града од његовог оснивања под краљем Твртком I до 1815. године.
Објавио је бројне биографије заслужних Срба из Боке, међу којима су: Сава гроф Владиславић Јоко Катић капетан Лесо Павковић митрополит Ђорђе Николајевић архимандрит Герасим Зелић
Писао је и приповетке (Није он Ками, Кукавица мајка, Дјевојачке греде) које имају изражен поучни карактер. Његова драма Чежња за отаџбином извођена је са успехом у Зетском дому на Цетињу.
Био је сарадник готово свих значајних српских листова свог времена: Српског листа, Словинаца, Босанске виле, Бранковог кола и Нове Зете.
Завештање Целог живота био је посвећен народном просветљењу. Своју личну библиотеку завештао је Учитељској школи у Херцег Новом, а преосталу имовину оставио је за културно-просветне сврхе. Одликован је Орденом Светог Саве III степена.
Умро је у септембру 1931. године у родном граду.
Одабрана дела Знаменити Бокељи (Нови Сад, 1879) Херцег-Нови у спомен петстогодишњице му (Задар, 1884) Чежња за отаџбином, драма (Дубровник, 1883) Манастир Савина (Херцег Нови, 1909) Херцег-Нови: историјске биљешке (Херцег Нови, 1924)
Референце
Види још Херцег Нови Срби у Црној Гори Бока которска
Категорија:Српски књижевници Категорија:Српски историчари Категорија:Новљани (Херцег Нови) Категорија:Рођени 1853. Категорија:Умрли 1931.
Категорија:Матица српска Категорија:Срби у Црној Гори