Ненадовићи

Ненадовићи Држава Србија Звања обор - кнез подгорске кнежине ваљевске нахије, обор - кнез тамнавске кнежине и посавске кнежине ваљевске нахије, војвода ваљевске нахије, војвода тамнавске кнежине и посавске кнежине ваљевске нахије, командант ваљевске, ужичке и сокоске нахије (1805-1806), први председник Правитељствујушчег совјета (владе), први попечитељ (министар) унутрашњих послова, каваљер царског ордена Св. Ане 2. степена, кнегиња Србије и др. Оснивач породице обор-кнез подгорске кнежине Станоје Ненадовић, (око 1690 - 1750) рашки и ваљевски митрополит Григорије Ненадовић (око 1650 – 1714), обор-кнез тамнавске кнежине и посавске кнежине Алекса Ненадовић, војвода Јаков Ненадовић војвода протојереј Матеја НенадовићПорекло Морача (XVII век), Бранковина, Србија Крсна славаСвети Алимпије СтолпникНационалност СрпскаДанашњи потомци Ненадовићи Карађорђевићи Станојевићи Ђурићи и др. Ненадовићи су породица обор-кнеза Тамнавске и Посавске кнежине Ваљевске нахије Алексе Ненадовића, његовог брата војводе Јакова Ненадовића, обласног господара, првог попечитеља (министра) унутрашњих дела (од 1811), војводе и протојереја Матеје Ненадовића, првог председника Правитељствујушчег совјета (владе) Србије (од 1805), војводе тамнавске кнежине Јеврема Ненадовића, војводе Симе Ненадовића, Љубомира Ненадовића - Чика Љубе, књижевника, министра просвете и кнегиње Кнежевине Србије Персиде Карађорђевић, рођ. Ненадовић, мајке краља Петра I Карађорђевића.

Порекло

По Мемоарима проте Матије Ненадовића, Ненадовићи воде порекло из „Бирча, Херцеговине, од црногорске границе“. Постоје подељена мишљења на који Бирч мисли прота Матеја.Види студије које разматрају две главне опције, Бир(а)ч у Бањанима и Бирач у Босни, Велибор Берко Савић, Ненадовићи, Ваљево 2004, и проф. др Радмила Тричковић, Порекло Ненадовића Једна група истраживача сматра да је реч о данас напуштеном селишту Бирч у Бањанима, на подручју села Миљанићи, на црногорској граници према Херцеговини.Јеротије Н. Вујић: Епидемија куге у Брежђу и Осечиници 1837. године , напомена 1. Бранковина на страни 157, у „Гласник“, број 2-3 , Историјски архив, Ваљево, 1967. године. Предање које је прота Матеја чуо од „баба-Манде“ понавља и Константин Ненадовић у свом делу Живот и дела великог Ђорђа Петровића., Беч 1884. pp. 298. Поменути аутори говоре о Бирчу у Херцеговини који се налази уз црногорску границу. Једино место Бирач уз црногорску границу је Бирач у Бањанима. Светозар Ћоровић је пак ставио примедбу на накнадна издања Мемоара и записао да је то онај Бирач који се налази у Босни. Остали аутори који говоре о пореклу Ненадовића се углавном ослањају на поменута дела.<ref>Љубомир Павловић: Колубара и Подгорина, Трифун Ђукић: Преглед књижевног рада Црне Горе од Владике Василија Петровића до 1918. год., Петар Шобајић: Неке знамените породице у Србији поријеклом из Црне Горе, Величко Бојовић: Чланци и расправе о Црној Гори</ref> Доселили су се у Србију крајем 17. века. Према предању у Бањанима, за време Кандијског рата (1645—1669) букнула је буна против Турака. Турци као одмазду погубе виђеније прваке Бањана и разоре село Бирач. После тога многе породице су одселиле у Србију.Више о том догађају види: Аким С. Миљанић, Ђорђије М. Миљанић: Љетопис братства Миљанића, Београд, 1968. pp. 38

Према другим ауторима Ненадовићи воде порекло из Мораче.Љубомир Дурковић Јакшић у свом делу Србијанско црногорска сарадња преноси наводе Павла Поповића о пореклу Ненадовића. Такође и часопис Нова Искра наводи тај податак.

Онда су у време Велике сеобе Срба око 1690. прешли у Бирач у источној Босни, да би из Бирача дошли у Осечину у Подгорској кнежини Ваљевске нахије почетком 18. века и око 1750. прешли у Бранковину у Тамнавској кнежини Ваљевске нахије.

Ненадовићи и Бирчани

Један део породице који се населио у Подгорској кнежини Ваљевске нахије, у Суводању на планини Медведник, узео је презиме по топониму Бирач, „Бирчани(н)“, одакле је породица дошла у Србију. Породице Ненадовић и Бирчанин биле су у Херцеговини иста породица, највероватније са презименом Ненадовић. Обор-кнез Подгорске кнежине Ваљевске нахије Илија Бирчанин, убијен је заједно са обор-кнезом Тамнавске и Посавске кнежине Ваљевске нахије Алексом Ненадовићем у сечи кнезова 1804.

Митрополит Григорије Ненадовић (око 1650 — 1714)

Митрополит Григорије Ненадовић (око 1650 — 1714) је вероватно пре монашења био свештеник Петар. На име владике Григорија („поп Григорије“) водила се баштина Ненадовића у Осечини у подгорској кнежини ваљевске нахије, где су се Ненадовићи доселили почетком XVIII века.Вид. родослов у Велибор Берко Савић, Ненадовићи, Ваљево 2004. pp. 2. и pp. 436.

Митрополит Григорије Ненадовић (око 1650 — 1714) био је рашки митрополит (1697—1704), а после и први ваљевски митрополит (1704—1714).Кога је заменио 1714. његов егзарх Доситеј Николић, такође Херцеговац (1714-1738)

Митрополит Григорије Ненадовић имао је брата Ненада који је био „властник“ (кнез, кмет, главар) и учествовао је у управи још пре доласка Ненадовића у Србију. Ненад је имао синове Станоја, Станисава и Петка.

Обор-кнез Станоје Ненадовић (око 1690 — 1749)

Обор-кнез Подгорске кнежине Ваљевске нахије Станоје Ненадовић (око 1690 — 1749), Ненадов син, био је кнез Подгорске кнежине у време аустријске (1718—1739) и турске управе (1739—1750) у Србији.Према декрету аустријског цара Карла VI провизори и кнезови били су првостепена судска власт која је пресуђивала у мањим споровима, што је била функција кнезова и у време турске управе (Историја српског народа, 4-1, 113).

Вероватно је учествовао у аустријско-турским ратовима на страни Аустрије (1716—1718. и 1737—39).

После двадесет година мира, 1736. поново долази до рата савезника Аустрије и Русије против Турске, после кога се Аустрија повлачи са територије Србије.У рату који је трајао две, односно три године, Русија је освојила нове територије укључујући и Јаш у Молдавији, а Аустрија која је ратовала на простору од Београда до Ниша и Новог Пазара и укључила Србе и Албанце католике у устанке на подручју Рашке, Херцеговине, Црне Горе, Климената и др, по условима Београдског мировног споразума ратификованог 2. марта 1741. изгубила је целу Србију и Бијељину у Босни, а задржала Банат. Велики део становништва у другој Великој сеоби Срба прелази Саву и Дунав, на челу са пећким патријархом Арсенијем Јовановићем Шакабентом, као и скоро цела дотадашња управа, официри, многи оборкнезови и други

Кнез Станоје Ненадовић после рата није прешао у данашњу Војводину већ је остао у Србији на својој баштини у Осечини.Где је и пописан у попису пореских обвезника које је спровела турска администрација 1739-1741.

Кнез Станоје Ненадовић је 1742. био члан српске делегације коју је примила турска влада (Диван) у Цариграду, (у протоколима је забележено и његово име), где су се залагали за заштиту српских интереса и повољнији положај хришћана у Београдском пашалуку.

У деценији након турског повратка у Београдски пашалук дошло је до оштрих сукоба између различитих делова турске администрације и великог броја нагомилане, а слабо плаћене војске.Према попису пореских обвезника које је спровела турска администрација 1739—1741, уписано је укупно само 6.586 пореских обвезника (пунолетних мушкараца и евентуално удовица — старешина кућа) од око 50.000 људи у Србији, у којој је пре рата 1737. било око 100.000 становника.

Кнез Станоје Ненадовић укључио се, у савезништву са беговима Јахјићима, који су се око 1740. населили у Ваљеву, у побуну Шејих-Мехмеда из Ужица против злоупотреба у турској администрацији.

Након више оружаних сукоба побуна је угушена, а многи учесници, међу којима и кнез Станоје су погубљени. Пошто се кнез Станоје умешао у побуну једног дела турског становништва против београдског везира и другог дела турског становништва, његова породица је, после његовог погубљења дошла у тежак положај због чега је одлучила да се исели из Осечине и склони у мирније и скровитије место под другим презименима, где неће свима бити познато учешће кнеза Станоја у Шејих-Мехмедовој побуни.

Петко Ненадовић, брат обор-кнеза Станоја Ненадовића, кога је погубила турска власт после неуспеха Шејих-Мехмедове побуне, око 1750. са породицом, сином Стефаном, његовом женом Мандом и унуком Алексом (1749—1804), иселио се из Осечине и населио у Бранковини.Изгледа да су се ту населили по договору са политичким савезницима из турске администрације беговима Јахјићима, који су такође пострадали због учешћа у побуни Ненадовићи су у тада користили и друга презимена по Лазаревић и Стевановић.

Петко Ненадовић, брат обор-кнеза Станоја Ненадовића и братанац митрополита Григорија имао је сина Стефана. Стефан Ненадовић је са Мандом имао синове Алексу и двадесет година млађег Јакова.

Старија грана

Старија грана Ненадовића води порекло од обор-кнеза Алексе Ненадовића и његовог сина војводе протојереја Матеје Ненадовића. Старија грана Ненадовића у двоструком је сродству са млађом граном Ненадовића, која води порекло од 20 година млађег брата Алексе Ненадовића војводе Јакова Ненадовића, преко Топаловића, односно Протића, а у блиском је сродству са Карађорђевићима, Петровићи Његошима, Станојевићима, Пилетићима, Дабићима, Ђурићима, Протићима и др. И старија и млађа грана Ненадовића, односно прота Матеја Ненадовић и његов стриц војвода Јаков Ненадовић били су од 1811. носиоци ордена Свете Ане 2. степена, који је укључивао и наследно руско дворјанство.

Обор-кнез Алекса Ненадовић (1749—1804)

140п|мини|лево|Алекса Ненадовић (1749-1804) Обор-кнез и обер-лајтнант Алекса Ненадовић (1749—1804), син Стефана Ненадовића, а унук Петка и кнеза Станоја Ненадовића, био је кнез Тамнавске (и Посавске) кнежине Ваљевске нахије осамдесетих година 18. века, пре аустро-турског и руско-турског рата 1787—1792. године. У аустријско-турском рату учествовао на страни Аустрије, где је добио чин аустријског натпоручника (оберлајтнанта). Пре почетка ратних дејстава и преласка аустријске војске преко Дунава 1787. кнез Алекса је са својим људима напао, заузео и запалио Ваљево, Чачак, Уб, Палеж (Обреновац) и мања места у Западној Србији и потиснуо Турке у Ужице, Соко и Босну.

Као представник Срба, на самом почетку рата кнеза Алексу Ненадовића примио је у аудијенцију аустријски цар Јосиф II (1741—1790).

После опште амнестије „лаћман“ (оберлајтнант, лајтнат - „лаћман“, натпоручник, поручник) Алекса вратио се из Срема у Србију, где је на подручју Ваљевске нахије организовао основну полицијску, судску и управну власт која је самостално функционисала скоро годину дана, док Турци нису изнова поставили своју вишу (окружну) управу.

Кнез Алекса био је кнез у врло сложеним политичким околностима пре аустријско-турског рата и након рата, предводио Ваљевце у борбама против јаничара за време Мустафа-паше Шинкоглуа, као и у време повратка јаничара у Србију на челу са дахијама, када је исто морао да покреће српску војску 1802. у војној акцији дахије Аганлије против сребреничког Хаџи-Салих-бега Алипашића.

Кнез Алекса је успео са другим кнезовима и кметовима да у периоду од 12 година код београдског везира издвествује смењивање чак 18 кадија — окружних судија).

Пошто су дахије пресрели кнез Алексино писмо аустријском обавештајцу мајору Паулу фон Митезеру, кога је већ деценијама познавао, искористили су оптужбу за „издају“ за почетак сече кнезова у којој су први осуђени и погубљени кнез Алекса и његов даљи рођак кнез Илија Бирчанин.