Пењање по стенама (енгл. Rock climbing), такође познато као пењање или понекад стенолажење (архаично)Употреба као заједничке именице потврђена од 1875. (), од „Varappe”, имена неколико стеновитих коридора на Мон Салеву, близу Женеве, где су се од 1862. надаље састајали пењачи (J.-J. Boimond, Le Salève, images et anecdotes, Geneva 1987, стр. 99). Док термин „стенолажење” (енгл. rock-crawling) још увек користи шира јавност, практичари га више не користе., јесте пракса и спорт који се састоји од кретања уз стену како би се стигло до врха неког рељефа или вештачке структуре путем који се назива смер или итинерер, са или без помоћи опреме. Терен за вежбање варира од болдера (стена мале висине) до великих зидова (енгл. big wall) високих неколико стотина метара, укључујући и вештачке стене. Особа која се бави овим назива се „пењач”Термини „escalader”, „varappeur” и „rochassier” више не користе практичари и специјализовани медији. Други термини као што су „асценсиониста” или „алпиниста” означавају поклонике специфичније праксе у високим планинама, планинарења..
Пењање развија многе физичке квалитете, као што су мишићна снага, гипкост, мишићна издржљивост, равнотежа, добре психомоторне способности и планирање. Посебно ангажује мускулатуру горњих екстремитета, трупа и доњих екстремитета.
Ова дисциплина се развила као пуноправни спорт крајем 19. века након налета првих планинара према високим врховима, пре него што је популаризована у наредном веку и постала популарна од касних 1970-их. Прва званична такмичења у спортском пењању организовала је 1988. године Међународна планинарска и пењачка федерација (UIAA). Сваке године се организује Светски куп у тежинском пењању, болдерингу и брзинском пењању, а сваке две године Светско првенство, све под надзором Међународне федерације спортског пењања (IFSC).
Пењање представља различите ризике у зависности од дисциплине, од којих је свака развила опрему која гарантује безбедност пењача. Фри соло је изузетак, у којем се пењач креће без система осигурања, као што је показао Патрик Едлингер у филмовима Жан-Пола Јансена La Vie au bout des doigts (Живот на врховима прстију) и Opéra vertical, као и Ален Робер кроз своје успоне на зграде.
Историја
Порекло: До 1885. Првобитно, пењање се није сматрало разонодом, већ средством за приступ узвишеном месту које је нудило боље видно поље или бољу заштиту од опасности. Праисторијски људи су се пели на одређене стенске зидове са шупљинама на висини како би се заштитили од дивљих животиња и предатора. Током векова, одређени народи су се истакли својом способношћу пењања уз стене, попут Кинеза, о чему сведоче акварели који датирају из 4. века и приказују људе како се пењу на стене. У 12. веку, Анасази Индијанци су били познати по својим пењачким квалитетима који су им омогућили да своје село поставе на висовима литица. Њихове способности су биле такве да су, када су Навахо Индијанци стигли у исти регион, мислили да су Анасази обдарени магичним моћима. Дана 28. јуна 1492. године, Антоан де Вил је успешно стигао до врха Мон Егија у масиву Веркор, постигавши тако први званично признати први успон у историји планинарења.. Од тада је пењање интегрисано у планинарску праксу и омогућило је планинарима да остваре успоне на све више и неприступачније врхове који се нису могли савладати ходањем.
1886–1944: Европски почеци Познати пењачи Волтер Пари Хаскет Смит (1859-1946) Паул Пројс (1886-1913) Ханс Дилфер (1892-1915) Пјер Ален (1904-2000) Рикардо Касин (1909-2009) мини|лево|upright|alt=Илустрација три пењача на врху стенског шиљка|Први успон на Барбарин 1905. године. Крајем 19. века, планинарење се развило и основани су бројни алпинистички клубови у Немачкој, Француској, Италији, Енглеској и Сједињеним Државама.,.,.,.,.. Планинари су почели да се интересују за дисциплину пењања одвајајући је од успона на планину, који више није био циљ сам по себи; 1886. године, Волтер Пари Хаскет Смит је остварио успон на Napes Needle, стеновити шиљак висок који се налази на падини планине у Лејк Дистрикту у Енглеској. Овај успон се признаје као почетак пењања као активности за себе, одвојене од успона на врхове.. Са повећањем тежине планинарских смерова, многи планинари су почели да практикују пењање, посебно као средство тренинга.. Пели су се на зидовима Мон Салева у Горњој Савоји, болдерима Фонтенблоа и литицама Лејк Дистрикта и Дрездена у источној Немачкој током излета које су организовали новостворени алпинистички клубови,..
Наредних година, ниво пењача је брзо напредовао упркос још увек веома рудиментарној опреми, и отворени су први смерови V степена. Године 1903, Зигфрид Херфорд је остварио успон на Botterill's Slab (5) на Скафелу у Енглеској, а Оливер Пери-Смит на Lokomotive Esse (4+/5) у Дрездену, Немачка. Ова два смера су тада достигла границу система оцењивања који се користио у то време, а који је креирао Ханс Дилфер. Две године касније, Пери-Смит је увео нови ниво тежине са успонима Teufelsturm и Spannagelturm Perrykante. Ови смерови су касније класификовани у VI степен, када је 1925. године успостављен систем оцењивања који је предложио Вило Велценбах..
У то време, овај ниво се сматрао границом људских могућности у пењању.. Годинама се пењање практиковало веома различито у зависности од земље. Алпинистички клубови су се тада састали у Шамонију 1932. године и основали Међународну планинарску и пењачку федерацију (UIAA) како би координирали акције различитих клубова и решавали проблеме инхерентне свету пењања.. Током прве половине 20. века, пењање је напредовало у ритму еволуције опреме и перформанси пењача, а током година отварани су пењачки смерови све веће тежине.
1945–1978: Амерички бум Познати пењачи Ројал Робинс (1935-2017) Клаудио Барбије (1938-1977) Курт Алберт (1954-2010) Рон Кок (1957-) Године 1945, са завршетком рата, основана је Француска планинарска федерација (FFM) на захтев Високог комесаријата за спорт како би се развили планински спортови попут планинарења и пењања.. Наредних година, пењање је доживело снажан бум, посебно у Сједињеним Државама., и отворене су бројне сале за пењање. Штавише, појава експанзивних клинова (спитова) омогућила је прелазак деоница које су сматране непролазним са класичним клиновима. Први амерички смер у VI степену отворили су 1957. године Ројал Робинс, Мајк Шерик и Џери Галвас, успешним успоном на северозападно лице Халф Дома у Националном парку Јосемити.. Ово достигнуће је било прво у дугом низу америчких успеха у парку Јосемити, али и у Европи. Године 1962, Гери Хеминг, Ројал Робинс и тројица њихових сународника отворили су La directe américaine на Дрију (Les Drus), а затим 1965. године La directissime, поново на Дрију. Такође су отворили бројне смерове на Ел Капитану, као што су (1961), (1964) или (1974), који данас остају референце за техничко пењање. У исто време, постепено се развијало слободно пењање, поштујући етику која препоручује очување смера од прекомерне употребе клинова и успех у успонима уз минималистички приступ, чак и без помагала.
мини|alt=Пењач се пење уз пукотину са ужетом око торза|лево|upright|Немачки пењач се пење уз пукотину са једноставним ужетом око торза 1960-их.
Ослањајући се на своје искуство на зидовима Јосемитија, Американци су брзо унапредили пењање и достигнути су нови степени тежине. Године 1970, Рон Кок је остварио успон на (7a/5.11c), први смер у VII степену, затим је 1972. године Џон Браг успео на превису Kansas City, првом 7b, и коначно 1974. године, Стив Вунш је успео на Supercrack, првом 7c.. Од оснивања FFM, Француска је заостајала и није доживела исти напредак јер је пењање тамо било мало медијски праћено у поређењу са планинарењем.. Брзо је надокнадила заостатак, нарочито захваљујући Жан-Клоду Дројеу, који је отворио прве 6b смерове 1976. године, а затим прве 6c и 7a 1977. године, а још више захваљујући Патрику Берхоу и Патрику Едлингеру који су од касних 1970-их остварили бројне прве успоне у Вердону и Биуу, као и бројне успоне у фри соло стилу.
Док се током овог периода развој пењања одвијао суштински у западним земљама, Источни блок је иновирао организовањем првих такмичења у пењању још 1947. године. Од тог датума, Совјетски Савез је организовао такмичења која су била комбинација догађаја постављања смера, слично тежинском пењању, и брзинског догађаја где су пењачи били осигурани на топ роуп челичном сајлом.. Ова такмичења су била углавном резервисана за руске спортисте до 1980-их..
1979–1991: Демократизација пењања Познати пењачи Патрик Берхо (1957-2004) Патрик Едлингер (1960-2012) Волфганг Гилих (1960-1992) Катрин Дестивел (1960-) Бен Мун (1966-) Године 1979, Тони Јаниро, осамнаестогодишњи пењач, отворио је VIII степен остваривши Grand Illusion (8a/5.13b). Међутим, пењачка заједница је овај успон гледала са неодобравањем због методе коју је Јаниро користио: после сваког покушаја, остављао је уже укопчано, а затим правио бројне покушаје на топ роуп. Овај начин „рада” на тешком смеру пре вођења, данас уобичајен на високом нивоу, ретко се практиковао у то време; етика пењача фаворизовала је стил (на поглед успон, посвећеност) у односу на тежину.. Три године касније, 1982. године, репортажа Жан-Пола Јансена La Vie au bout des doigts емитована је у емисији „Les carnets de l'aventure” на Antenne 2. Документарац, који се бавио страшћу Патрика Едлингера према пењању и соло пењању, доживео је велики успех и у Француској и у остатку света, био је номинован на 9. додели награда Цезар и учинио овај спорт познатим широј јавности.. У то време пењање постаје спорт за себе и организују се прва међународна такмичења..
Средином 1980-их, Андреа Мелано, члан академске групе Италијанског алпинистичког клуба, и Емануеле Касара, италијански спортски новинар, припремили су прво модерно такмичење у пењању и убедили најбоље светске пењаче да учествују. У исто време у Француској, манифест деветнаесторице потписало је неколико врхунских пењача како би се супротставили такмичарском духу у овом спорту. Упркос томе, италијански скуп, догађај у тежинском пењању, одржан је 7. јула 1985. на литицама Бардонекије у Италији, пред 6000 гледалаца; победници су били Катрин Дестивел међу женама и Штефан Гловац међу мушкарцима. Следеће године успех је био још већи, а финале, у којем су победили Француз Патрик Едлингер и Катрин Дестивел, пратило је неколико европских телевизија и више од 10000 гледалаца. Исте године, Француска је организовала прво такмичење у затвореном простору у Во ан Велену у предграђу Лиона. Године 1988. UIAA је званично признала круг , а затим, 1989. године, Светски куп у тежинском и брзинском пењању.
Пењање се даље развијало, појачано појавом спитова и плочица који су омогућили повећану безбедност током успона, омогућавајући пењачу да се више концентрише на технику и тежину смерова. Отворене су бројне сале за пењање у градовима, а Едлингер и Ален Феран су развили научне технике тренинга. Међутим, светом пењања су и даље претежно доминирали мушкарци, осим неколико ретких изузетака попут Катрин Дестивел која је остварила први женски 8a 1986. године..
Током 1980-их, оцене су брзо расле. Волфганг Гилих, млади немачки пењач, успео је 1982. године у првом понављању Grand Illusion, смера који је отворио и оценио 8a Јаниро. Године 1984. остварио је први успон на у Алтмилталу, који је постао први 8b на свету. Године 1985. успео је на првом 8b+, ., а затим 1987. на првом 8c, на . Енглез Бен Мун остварио је први смер оцењен са 8c+ 1990. године успоном на на Рејвен Тору у Уједињеном Краљевству. Коначно, 1991. године, након дугог специфичног тренинга, Волфганг Гилих је направио успон на Action directe и проценио његову оцену на 8c+/9a. Бројни понављачи су му на крају приписали оцену 9a, а многи га квалификују као тежак 9a, чиме је постао први смер у IX степену, смер који је постао симболичан и који су поновили многи познати пењачи, као што су Адам Ондра са петнаест година и Алекс Мегос.