Еволутивно порекло религије и религиозног понашања је поље проучавања повезано са еволуционом психологијом, пореклом језика и митологијом, као и међукултуралним поређењем антропологије религије. Неке од тема интересовања укључују неолитску религију, доказе о духовности или култном понашању у горњем палеолиту, као и сличности у понашању човеколиких мајмуна.
мини|270п|десно|Доказ праисторијске религије: неолитска богиња типа „Потнија Терон”, која седи на трону окружена двема лавицама, из Чатал Хојука.
Религиозно понашање код животиња
Човекови најближи живи сродници су обичне шимпанзе и бонобои. Ови примати деле са људима заједничког претка који је живео пре између шест и осам милиона година. Из тог разлога се шимпанзе и бонобои сматрају најбољим доступним сурогатом за овог заједничког претка. Барбара Кинг тврди да, иако нељудски примати нису религиозни, они показују неке особине које би биле неопходне за еволуцију религије. Те особине укључују високу интелигенцију, капацитет за симболичку комуникацију, осећај за друштвене норме и свест о континуитету „сопства”.King, Barbara (2007). . Doubleday Publishing. .
Слонови изводе ритуале за своје мртве. Показују дуге периоде тишине и жаљења на месту смрти; касније се враћају на места гробова и милују остатке. Неки докази сугеришу да многе врсте тугују због смрти и губитка.Bekoff, Marc (29. 10. 2009). "Grief in animals: It's arrogant to think we're the only animals who mourn" . Psychology Today.
Релевантни предуслови за људску религију
Повећање величине мозга У овом скупу теорија, религиозни ум је последица мозга који је довољно велик да формулише религиозне и филозофске идеје. Током људске еволуције, мозак хоминида се утростручио, достигавши врхунац пре 500.000 година. Велики део експанзије мозга одвијао се у неокортексу. Претпоставља се да је церебрални неокортекс одговоран за неуронска рачунања која леже у основи сложених феномена као што су перцепција, мишљење, језик, пажња, епизодичко памћење и вољни покрети. Према Данбаровој теорији, релативна величина неокортекса било које врсте корелира са нивоом друштвене сложености те врсте. Величина неокортекса корелира са низом друштвених варијабли које укључују величину друштвене групе и сложеност понашања при парењу. Код шимпанзи неокортекс заузима 50% мозга, док код савремених људи заузима 80% мозга.
Робин Данбар тврди да се кључни догађај у еволуцији неокортекса десио приликом специјације архаичног Homo sapiens-a пре око 500.000 година. Његова студија указује да је тек након специјације неокортекс постао довољно велики да процесуира сложене друштвене феномене као што су језик и религија. Студија се заснива на регресионој анализи величине неокортекса у односу на низ друштвених понашања живих и изумрлих хоминида.
Стивен Џеј Гулд сугерише да је религија можда израсла из еволутивних промена које су фаворизовале веће мозгове као средство за учвршћивање кохерентности групе међу ловцима у савани, након што је тај већи мозак омогућио размишљање о неизбежности личне смртности.
Употреба алата Луис Волперт тврди да су узрочна веровања која су произашла из употребе алата играла главну улогу у еволуцији веровања. Израда сложених алата захтева стварање менталне слике објекта који не постоји природно пре него што се артефакт заправо направи. Штавише, мора се разумети како ће се алат користити, што захтева разумевање узрочности. Сходно томе, ниво софистицираности камених алата је користан показатељ узрочних веровања. Волперт тврди да употреба алата састављених од више компоненти, као што су ручне секире, представља способност разумевања узрока и последице. Међутим, недавне студије других примата указују да узрочност можда није јединствено људска особина. На пример, познато је да шимпанзе беже из затворених простора са више брава, за шта се раније мислило да могу схватити само људи који разумеју узрочност. Такође је познато да шимпанзе жале мртве и примећују ствари које имају само естетску вредност, попут залазака сунца, што се може сматрати компонентама религије или духовности.
Разлика између разумевања узрочности код људи и шимпанзи је у степену. Степен разумевања код животиње зависи од величине префронталног кортекса: што је већи префронтални кортекс, то је разумевање дубље.
Развој језика
Религија захтева систем симболичке комуникације, као што је језик, да би се пренела са једне јединке на другу. Филип Либерман наводи да „људска религиозна мисао и морални осећај јасно почивају на когнитивно-лингвистичкој основи”. Полазећи од ове премисе, научни писац Николас Вејд наводи: „Као и већина понашања која се налазе у друштвима широм света, религија је морала бити присутна у популацији предака људи пре расејавања из Африке пре 50.000 година. Иако религиозни ритуали обично укључују плес и музику, они су такође веома вербални, јер се свете истине морају изговорити. Ако је тако, религија, бар у свом модерном облику, не може претходити појави језика. Раније је тврђено да је језик достигао своје модерно стање непосредно пре егзодуса из Африке. Ако је религија морала да чека еволуцију модерног, артикулисаног језика, онда се и она морала појавити непосредно пре 50.000 година.”Wade, Nicholas (2006). . Penguin Books, London. p. 8, p. 165.
Други став разликује индивидуално религиозно веровање од колективног. Док прво не захтева претходни развој језика, друго захтева. Индивидуални људски мозак мора да објасни феномен како би га разумео и повезао се са њим. Ова активност далеко претходи појави језика и можда га је и изазвала. Теорија је да веровање у натприродно произилази из хипотеза које појединци произвољно претпостављају како би објаснили природне феномене који се не могу другачије објаснити. Резултујућа потреба за дељењем индивидуалних хипотеза са другима на крају води до колективног религиозног веровања. Друштвено прихваћена хипотеза постаје догматска подржана друштвеним санкцијама.
Језик се састоји од дигиталних контраста чија је цена у суштини нула. Као чисте друштвене конвенције, сигнали ове врсте не могу еволуирати у дарвинистичком друштвеном свету — они су теоријска немогућност.Zahavi, A. and A. Zahavi 1997. . Будући интринсично непоуздан, језик функционише само ако се може изградити репутација поузданости унутар одређене врсте друштва — наиме, оног где се симболичке културне чињенице (понекад назване „институционалне чињенице”) могу успоставити и одржавати кроз колективну друштвену потврду.Searle, J. R. 1996. . У било ком ловачко-сакупљачком друштву, основни механизам за успостављање поверења у симболичке културне чињенице је колективни ритуал.Durkheim, E. 1947 . "Origins of these beliefs". Chapter VII. In É. Durkheim, The Elementary Forms of the Religious Life: A study in religious sociology. Trans. J. W. Swain. Glencoe, Illinois: The Free Press, pp. 205–239.
Превладавајући поделу континуитет-против-дисконтинуитета, неки научници виде појаву језика као последицу неке врсте друштвене трансформације која је, генеришући незапамћене нивое јавног поверења, ослободила генетски потенцијал за лингвистичку креативност који је претходно лежао успаван. Теорија коеволуције ритуала и говора илуструје овај приступ. Научници у овом интелектуалном табору указују на чињеницу да чак и шимпанзе и бонобои имају латентне симболичке капацитете које ретко — ако икада — користе у дивљини. Противећи се идеји изненадне мутације, ови аутори тврде да чак и ако би случајна мутација инсталирала језички орган у еволуирајућег бипедалног примата, он би био адаптивно бескористан под свим познатим друштвеним условима примата. Врло специфична друштвена структура — она способна да подржи необично високе нивое јавне одговорности и поверења — морала је еволуирати пре или истовремено са језиком како би ослањање на „јефтине сигнале” (речи) учинила еволуционо стабилном стратегијом. Анимистичка природа раног људског језика могла је служити као цена налик хендикепу која је помогла да се осигура поузданост комуникације. Приписивање духовног суштинског својства свему што окружује ране људе служило је као уграђени механизам који је пружао тренутну верификацију и осигуравао неповредивост нечијег говора.
Животињски вокални сигнали су, већином, интринсично поуздани. Када мачка преде, сигнал представља директан доказ задовољног стања животиње. Сигналу се верује, не зато што је мачка склона искрености, већ зато што она једноставно не може да лажира тај звук. Вокални позиви примата могу бити мало подложнији манипулацији, али остају поуздани из истог разлога — зато што их је тешко лажирати. Друштвена интелигенција примата је „макијавелистичка” — себична и неограничена моралним скрупулама. Мајмуни и човеколики мајмуни често покушавају да преваре једни друге, док истовремено остају стално на опрезу да и сами не постану жртве преваре. Парадоксално, теоретише се да је отпор примата према превари оно што блокира еволуцију њихових система сигнализације дуж линија сличних језику. Језик је искључен јер је најбољи начин да се заштити од преваре игнорисање свих сигнала осим оних који су тренутно проверљиви. Речи аутоматски падају на овом тесту.
Морал и живот у групи
Франс де Вал и Барбара Кинг виде људски морал као израстао из друштвености примата. Иако свест о моралу може бити јединствена људска особина, познато је да многе друштвене животиње, као што су примати, делфини и китови, показују предморалне сентименте. Према Мајклу Шермеру, следеће карактеристике деле људи и друге друштвене животиње, посебно велики човеколики мајмуни:
Де Вал тврди да су све друштвене животиње морале да обуздају или промене своје понашање како би живот у групи био вредан. Предморални сентименти еволуирали су у друштвима примата као метод обуздавања индивидуалне себичности и изградње кооперативнијих група. За било коју друштвену врсту, користи од припадности алтруистичкој групи требало би да надмаше користи од индивидуализма. На пример, недостатак кохезије групе могао би учинити појединце рањивијим на нападе споља. Припадност групи такође може побољшати шансе за проналажење хране. Ово је очигледно међу животињама које лове у чопорима како би обориле велики или опасан плен.
Све друштвене животиње имају хијерархијска друштва у којима сваки члан зна своје место. Друштвени поредак се одржава одређеним правилима очекиваног понашања, а доминантни чланови групе спроводе поредак кроз казну. Поред тога, примати вишег реда такође имају осећај за правичност.
Шимпанзе живе у фисионо-фузионим групама које у просеку броје 50 јединки. Вероватно је да су рани преци људи живели у групама сличне величине. На основу величине постојећих ловачко-сакупљачких друштава, недавни палеолитски хоминиди живели су у групама од неколико стотина јединки. Како се величина заједнице повећавала током људске еволуције, била би потребна већа примена силе за постизање кохезије групе. Морал је можда еволуирао у овим групама од 100 до 200 људи као средство друштвене контроле, решавања конфликата и солидарности групе. Према др Де Валу, људски морал има два додатна нивоа софистицираности која се не налазе у друштвима примата.
Психолог Мет Џ. Росано тврди да је религија настала након морала и да се надоградила на морал проширујући друштвени надзор индивидуалног понашања тако да укључи натприродне агенте. Укључивањем предака, духова и богова који увек посматрају у друштвену сферу, људи су открили ефикасну стратегију за обуздавање себичности и изградње кооперативнијих група. Адаптивна вредност религије би побољшала опстанак групе. Росано овде мисли на колективно религиозно веровање и друштвену санкцију која је институционализовала морал. Према Росановом учењу, индивидуално религиозно веровање је стога у почетку епистемолошко, а не етичко по природи.
Еволуциона психологија религије
Когнитивни научници су нагласили да се религије могу објаснити као резултат архитектуре мозга која се развила рано у роду Homo током еволуционе историје живота. Ипак, постоји неслагање око тачних механизама који су покренули еволуцију религиозног ума. Две главне школе мишљења сматрају: