мини|алт=Цртеж урне танким линијама. Висока је, са високо постављеним увијеним ручкама. Око средине је фриз са фигурама, од којих се виде четири. С лева на десно: наг мушкарац са шлемом и мачем, жена која плеше у лепршавој одећи, жена у одори која носи копље и наг мушкарац са плаштом који виси са његовог рамена. Цртеж има натпис „By John Keats“.|Трасирање гравуре Сосибијове вазе које је урадио Китс
„Ода грчкој урни” () је песма коју је написао енглески песник романтизма Џон Китс у мају 1819. године. Први пут је објављена анонимно у часопису Анали лепих уметности за 1819. (види 1820. у поезији).
Ова песма је једна од „Великих ода из 1819.”, које такође укључују „Ода лењости”, „Ода меланхолији”, „Ода славују” и „Ода психи”. Китс је сматрао да постојеће форме у поезији не задовољавају његове потребе, те је у овој збирци представио нови развој форме оде. Био је инспирисан да напише песму након што је прочитао два чланка енглеског уметника и писца Бенџамина Хејдона. Кроз свест о другим списима у овој области и своје директно познавање Елгинових мермера, Китс је уочио идеализам и представљање грчких врлина у класичној грчкој уметности, а његова песма се ослања на те увиде.
У пет строфа од по десет стихова, песник се обраћа античкој грчкој урни, описујући и расправљајући о сликама приказаним на њој. Посебно се осврће на две сцене: једну у којој љубавник прогања своју вољену, и другу где се сељани и свештеник окупљају да изврше жртвовање. Песник закључује да ће урна будућим генерацијама човечанства рећи: „’Лепота је истина, истина лепота’ — то је све / Што знате на земљи, и све што треба да знате”. Критичари су расправљали о томе да ли ови стихови адекватно заокружују концепцију песме. Такође су се фокусирали на улогу говорника, моћ материјалних објеката да инспиришу, и парадоксални однос између световног и идеалне стварности у песми.
„Ода грчкој урни” није била добро прихваћена од стране савремених критичара. Тек средином 19. века почела је да добија похвале, а данас се сматра једном од највећих ода у енглеском језику. Дуга дебата о завршној изјави песме поделила је критичаре 20. века, али већина се сложила око лепоте дела, упркос одређеним уоченим недостацима.
Позадина мини|лево|upright|алт=Минијатура Китса у његовим двадесетим годинама, бледог осетљивог младића са великим плавим очима који гледа нагоре са књиге на столу испред себе, ослоњен брадом на леву руку, са лактом на столу. Има разбарушену златно-смеђу косу са раздељком на средини, и носи сиви сако и прслук преко кошуље са меком крагном и белом краватом везаном у лабаву машну.|Џон Китс 1819. године, слика његовог пријатеља Џозефа Северна
До пролећа 1819. године, Китс је напустио посао помоћника хирурга (где је превијао ране) у болници „Гај” у Садерку (Лондон), како би се у потпуности посветио писању поезије. Живећи са својим пријатељем Чарлсом Брауном, 23-годишњак је био оптерећен новчаним проблемима и очајан када је његов брат Џорџ затражио његову финансијску помоћ. Ове стварне потешкоће можда су навеле Китса да размисли о каријери у поезији, али ипак је успео да заврши пет ода, укључујући „Оду славују”, „Оду психи”, „Оду меланхолији”, „Оду лењости” и „Оду грчкој урни”. Песме је преписао Браун, који је касније доставио копије издавачу Ричарду Вудхаусу. Њихов тачан датум настанка је непознат; Китс је једноставно датирао „Оду грчкој урни” у мај 1819, као и њене пратеће оде. Иако пет песама показују јединство у формама строфа и темама, то јединство не пружа јасне доказе о редоследу којим су настале.
У одама из 1819. године, Китс истражује своја размишљања о односима између душе, вечности, природе и уметности. Његова идеја да користи класичну грчку уметност као метафору потекла је из читања Хејдонових чланака у часопису Егзаминер од 2. и 9. маја 1819. У првом чланку, Хејдон је описао грчко жртвовање и обожавање, а у другом је супротставио уметничке стилове Рафаела и Микеланђела у вези са расправом о средњовековним скулптурама. Китс је такође имао приступ отисцима грчких урни у Хејдоновој канцеларији, и прецртао је гравуру Сосибијове вазе, нео-атичког мермерног волутног кратера, који је потписао Сосибије, а који се налази у Лувру, коју је пронашао у делу Хенрија Мозеса Збирка античких ваза, олтара, патера.
Китсова инспирација за тему није била ограничена на Хејдона, већ је обухватала многе савремене изворе. Можда се присетио свог искуства са Елгиновим мермерима и њиховог утицаја на његов сонет „Када сам видео Елгинове мермере”. Китс је такође био изложен Таунлијевој, Боргезеовој и вазама из Холанд хауса, као и класичном третману тема у делу Роберта Бертона Анатомија меланхолије. Многи савремени есеји и чланци о овим делима делили су Китсов став да је класична грчка уметност истовремено идеалистичка и да хвата грчке врлине. Иако је био под утицајем примера постојећих грчких ваза, у песми је покушао да опише идеалан уметнички тип, а не одређену оригиналну вазу.
Иако је „Ода грчкој урни” завршена у мају 1819, први пут је штампана у јануару 1820, када је објављена заједно са „Одом славују” у часопису Анали лепих уметности, уметничком магазину који је промовисао ставове о уметности сличне онима које је имао Китс. Након првобитног објављивања, Егзаминер је објавио Китсову оду заједно са Хејдонова два претходно објављена чланка. Китс је такође уврстио песму у своју збирку из 1820. године Ламија, Изабела, Вече Свете Агнесе и друге песме., 162.
Структура Године 1819. Китс је покушао да пише сонете, али је сматрао да та форма не задовољава његову намеру јер је образац риме радио против тона који је желео да постигне. Када се окренуо форми оде, открио је да је стандардна пиндарска форма коју су користили песници попут Џона Драјдена неадекватна за правилно разматрање филозофије. Китс је развио сопствени тип оде у „Оди психи”, која је претходила „Оди грчкој урни” и другим одама које је написао 1819. Китсова креација успоставила је нови поетски тон који је био у складу са његовим естетским идејама о поезији. Даље је изменио ову нову форму у „Оди славују” и „Оди грчкој урни” додавањем секундарног гласа унутар оде, стварајући дијалог између два субјекта. Техника песме је екфраза, поетско представљање слике или скулптуре речима. Китс је одступио од традиционалне употребе екфразе која се налази код Теокрита у Идилама, класичној песми која описује дизајн на странама пехара. Док Теокрит описује и покрет који се налази у непомичном уметничком делу и скривене мотиве ликова, „Ода грчкој урни” замењује акције низом питања и фокусира се само на спољашње атрибуте ликова.
„Ода грчкој урни” организована је у строфе од десет стихова, почевши са ABAB шемом риме и завршавајући се милтоновским сестетом (1. и 5. строфа CDEDCE; 2, 3. и 4. строфа CDECDE). Исти општи образац користи се у „Оди лењости”, „Оди меланхолији” и „Оди славују” (иако се њихове шеме риме сестета разликују), што чини песме јединственим у структури као и у теми. Реч „ода” је грчког порекла и значи „певан”. Док су се писци ода из антике придржавали крутих образаца строфе, антистрофе и еподе, форма је до Китсовог времена претрпела довољно трансформација да представља манир, а не скуп метод за писање одређене врсте лирске поезије. Китсове оде теже проналажењу „класичне равнотеже” између две крајности, а у структури „Оде грчкој урни”, те крајности су симетрична структура класичне књижевности и асиметрија романтичарске поезије. Употреба ABAB структуре у почетним стиховима сваке строфе представља јасан пример структуре која се налази у класичној књижевности, а преосталих шест стихова као да се ослобађају традиционалних поетских стилова грчких и римских ода.
Китсов метар одражава свестан развој његовог поетског стила. Песма садржи само један пример медијалне инверзије (превртање јамба у средини стиха), што је било уобичајено у његовим ранијим радовима. Међутим, Китс укључује спондеје у 37 од 250 метричких стопа. Цезуре се никада не постављају пре четвртог слога у стиху. Избор речи представља помак од Китсовог раног ослањања на латинске вишесложне речи ка краћим, германским речима. У другој строфи, „Ода грчкој урни”, која наглашава речи које садрже слова „п”, „б” и „в”, користи сизигију, понављање сугласничког звука. Песма укључује сложено ослањање на асонанцу, која се налази у врло мало енглеских песама. Унутар „Оде грчкој урни”, пример овог обрасца може се наћи у 13. стиху („Not to the sensual ear, but, more endear'd”) где се „е” из „sensual” повезује са „е” из „endear'd”, а „ea” из „ear” повезује са „ea” из „endear'd”., 137–140, 58–60.
Песма мини|250px|десно|алт=Рукопис руком Џорџа Китса насловљен „Ode on a Grecian Urn 1819.” То је чиста копија пером и мастилом прве две строфе песме. Писмо је веома читко, високо и елегантно, са лепо обликованим словима и израженим нагибом удесно. Велика слова су карактеристична и уметнички обликована. Парни стихови су увучени, док су стихови 7 и 10 додатно увучени. Испод наслова и између строфа повучена је таласаста линија.|Прва позната копија Оде грчкој урни, коју је преписао Џорџ Китс 1820. године
Песма почиње тако што наратор ућуткује урну обраћајући јој се као „невести тишине”, што му омогућава да говори у њено име користећи сопствене утиске.
Урна је „усвојено чедо ћутања и спорог времена” јер је створена од камена и руком уметника који није комуницирао речима. Као камен, време има мало утицаја на њу и старење је тако спор процес да се може посматрати као вечно уметничко дело. Урна је спољашњи објекат способан да произведе причу изван времена свог настанка, и због те способности песник је назива „шумским историчарем” који своју причу прича кроз лепоту:
Питања постављена у овим стиховима су превише двосмислена да би читалац разумео шта се дешава на сликама на урни, али елементи се откривају: постоји потера са снажном сексуалном компонентом. Мелодија која прати потеру појачава се у другој строфи:
Постоји наговештај парадокса у томе да препуштање изазива испуњеност жељом и да музику без звука жели душа. Постоји стање мировања које спречава ликове на урни да икада буду испуњени:
У трећој строфи, наратор почиње обраћањем дрвету, које ће заувек држати своје лишће и неће „пролећу рећи збогом”. Парадокс живота насупрот беживотности протеже се изван љубавника и лепе даме и поприма временски облик јер три од десет стихова почињу речима „заувек”. Нечујна песма никада не стари и фруле могу свирати заувек, што наводи љубавнике, природу и све укључене да буду:
десно|250px|мини|алт=Ренесансна слика која приказује жртвовање у Листри. У античком грчком градском пејзажу, крава је доведена пред мали олтар и држи је клечећи човек са њеном главом надоле, док други подиже секиру да је убије. Група људи са обожавањем гледа према двојици људи који стоје на степеницама иза олтара. Један од људи се окреће у страну и цепа своју одећу, док други говори људима. Штака лежи напуштена у првом плану, а статуа Хермеса је на крају трга.|Рафаелово Жртвовање у Листри Нови парадокс настаје у овим стиховима јер ови бесмртни љубавници доживљавају живу смрт. Да би превазишла овај парадокс спојеног живота и смрти, песма прелази на нову сцену са новом перспективом. Четврта строфа почиње жртвовањем невине краве, сликом која се појавила на Елгиновим мермерима, у Жртвовању Аполону Клода Лорена и Рафаеловом Жртвовању у Листри.Рафаело је један од Рафаелових картона који су тада били у Хемптон Корту. Клодово дело се данас обично назива Пејзаж са оцем Психе који жртвује Аполону, и сада се налази у Енглси Ебију.
Све што постоји у сцени је поворка појединаца, а наратор нагађа о остатку. Олтар и град постоје као део света изван уметности, а песма изазива ограничења уметности описујући њихово могуће постојање. Питања су без одговора јер нема никога ко би икада могао знати праве одговоре, пошто локације нису стварне. Последња строфа почиње подсећањем да је урна део вечног уметничког дела: