мини|274x274px|Уклањање статуе Сесила Роудса са кампуса Универзитета у Кејптауну 9. априла 2015. године. За покрет Роудс мора пасти (Rhodes Must Fall) се наводи да је био мотивисан жељом за деколонизацијом знања и образовања у Јужној Африци. Деколонизација знања (такође епистемичка деколонизација или епистемолошка деколонизација) је концепт који се развио у оквиру деколонијалних студија који критикује перципирану хегемонију западних система знања. Овај концепт тежи да конструише и легитимише друге системе знања истраживањем алтернативних епистемологија, онтологија и методологија. То је такође интелектуални пројекат који има за циљ да „дезинфикује” академске активности за које се верује да имају мало веза са објективном потрагом за знањем и истином. Претпоставка је да ако су наставни планови и програми, теорије и знање колонизовани, то значи да су делимично били под утицајем политичких, економских, друштвених и културних разматрања. Перспектива деколонијалног знања покрива широк спектар тема, укључујући филозофију (епистемологију посебно), науку, историју науке и друге фундаменталне категорије у друштвеним наукама.

Филозофија Нелсон Малдонадо-Торес и други виде деколонијални заокрет у филозофији „као облик ослобађања и деколонизације разума изван либералне и просветитељске еманципације рационалности, и изван радикалнијих евро-критика које нису успеле да доследно оспоре наслеђе евроцентризма и беле мушке хетеронормативности (често евроцентричне критике евроцентризма)”. Према Саџаду Х. Ризвију, помак ка глобалној филозофији могао би најавити радикалан отклон од колонијалне епистемологије и утрти пут за деколонизацију знања, посебно у проучавању хуманистичких наука. Насупрот ономе што се наводи да је био стандардни метод у студијама филозофије, он се противи фокусирању искључиво на западне филозофе. Ризви се залаже за укључивање исламске филозофије у дискусију јер сматра да ће то помоћи у процесу деколонизације и да би на крају могло заменити евроцентрично образовање филозофије експанзивном „педагогијом живљења и бивствовања”. Филип Хигс се залаже за укључивање афричке филозофије у контекст деколонизације. Слични предлози су дати за индијску филозофију и кинеску филозофију. Малдонадо-Торес и други расправљају о питањима у филозофији расе и рода, као и о азијској филозофији и латиноамеричкој филозофији као примерима деколонијалног заокрета и деколонизације филозофије, тврдећи да „Азија и Латинска Америка овде нису представљене као континентални други Европи, већ као конструисане категорије и пројекти које саме треба деколонизовати”.

Психологија Према многим утицајним колонијалним и постколонијалним вођама и мислиоцима, деколонизација је била „у суштини психолошки пројекат” који укључује „опоравак сопства” и „покушај да се преуоквире штетни колонијални дискурси о сопству”. Према деколонијалној перспективи, евроцентрична психологија, која је заснована на специфичној историји и култури, ставља снажан нагласак на „експерименталне позитивистичке методе, језике, симболе и приче”. Деколонијални приступ у психологији стога тежи да покаже како су колонијализам, оријентализам и евроцентричне претпоставке још увек дубоко укорењени у савременој психолошкој науци, као и у психолошким теоријама културе, идентитета и људског развоја. Деколонизација психологије подразумева разумевање и хватање историје колонизације као и њених перципираних ефеката на породице, нације, национализам, институције и производњу знања. Она тежи да прошири границе културних хоризоната, који би требало да служе као капија „ка новим конфронтацијама и новим знањима”. Деколонијални заокрет у психологији подразумева преокретање конвенционалне методологије истраживања стварањем простора за домородачко знање, усмене историје, уметност, знање заједнице и проживљена искуства као легитимне облике знања. Самјуел Бендек Сотиљос тежи да се ослободи наводних ограничења модерне психологије, за коју тврди да је доминирана прописима модерне науке и која се бави само веома „ограниченим делом људске индивидуалности”. Он уместо тога жели да оживи традиционални поглед на људско биће као састављено од духа, душе и тела.

Социологија

Деколонијални научници тврде да социолошким проучавањем сада доминирају гледишта академика на Глобалном северу и емпиријске студије које су концентрисане на ове земље. То доводи до социолошких теорија које приказују Глобални север као „нормалан” или „модеран”, док се све изван њега претпоставља да је или „девијантно” или „тек треба да се модернизује.” За такве теорије се каже да подривају забринутости Глобалног југа упркос чињеници да они чине око 84% светске популације. Они стављају снажан нагласак на узимање у обзир проблема, перспектива и начина живота оних на Глобалном југу који су обично изостављени из социолошких истраживања и изградње теорија; стога, деколонизација у овом смислу односи се на чињење незападних друштвених реалности релевантнијим за академску дебату.

Религиологија Према деколонијалној перспективи, проучавање религије је једна од многих хуманистичких дисциплина која има своје корене у европском колонијализму. Због тога, питања која покрива, концепти које појачава, па чак и окружења у којима се предаје на академским институцијама, показују колонијалне карактеристике. Према Малорију Нају, да би се деколонизовало проучавање религије, мора се бити методолошки свестан историјских и интелектуалних наслеђа колонијализма у пољу, као и фундаменталних претпоставки о предмету, укључујући концепцију религије и светских религија. За Адријана ван Клинкена, деколонијални заокрет у проучавању религија прихвата рефлексивност, интерактиван је и изазива „подразумеване западне оквире анализе и научне праксе.” Мора прихватити „плуриверзалност начина сазнавања и бивствовања” у свету. Тумачење Курана у евро-америчкој академској заједници наведено је као један такав пример, где се „феномен откровења (Wahy)” како се разуме у исламу врло често негира, занемарује или сматра неважним за разумевање светог писма. Према Џозефу Ламбарду, евро-амерички аналитички модуси су продрли у Куранске студије и имају трајан утицај на све аспекте дисциплине. Он се залаже за инклузивније приступе који узимају у обзир различите облике анализе и користе аналитичке алате из класичне исламске традиције.

Правне науке Аитор Хименез Гонзалез тврди да „генерализована употреба термина ’право’ или ’Право’ прикрива чињеницу да концепт који користимо није универзална категорија већ високо провинцијална, заснована на позападњаченој правној космовизији”. Према њему, није „мирно ширење супериорне науке” довело до универзалног усвајања западног појма права. Уместо тога, то „је био резултат векова колонијализма, насилне репресије против других правних космовизија током колонијалних периода и постојаности процеса који се назива колонијалност”. Деколонијални став о праву олакшава дијалог између различитих разумевања и епистемичких перспектива о праву, изазивајући перципирану хегемонију позападњачене правне парадигме. То је стратегија за трансформацију правне културе која је историјски била заснована на хегемонистичком или евроцентричном разумевању права у ону која је инклузивнија. Она наглашава потребу за свежом историјском перспективом која наглашава разноликост уместо хомогености и доводи у сумњу појам да је држава „главни организатор правног и јуридичког живота”.

Према Асикији Кариби-Вајт, деколонизација превазилази инклузију у томе што циља да демонтира појмове и гледишта која обезвређују „другог” у правном дискурсу. Ова тачка гледишта тврди да вредности друштва чине темељ правног знања и залаже се за давање приоритета тим вредностима када се расправља о специфичним правним питањима. То је зато што правне норме у бившим колонијама носе печат колонијализма и вредности колонијалних друштава. На пример, енглеско обичајно право преовлађује у бившим британским колонијама широм Африке и Азије, док се систем грађанског права користи у многим бившим француским колонијама што одражава вредности француског друштва. У овом контексту, деколонизација права позива „на критичко укључивање епистемологија, начина сазнавања, проживљених искустава, текстова и научних радова” које је колонијализам истиснуо из правних дискурса.

Етномузикологија Деколонизација у музици такође је преобликовала поље етномузикологије, које је дуго одражавало колонијалне хијерархије у свом проучавању незападне музике. Гански музиколог Кофи Агаву тврди да је западна наука учинила афричку музику „другачијом” претераним наглашавањем ритма и усмене традиције, позивајући уместо тога на једнакост између афричких и европских система мишљења., pp. xii–xiii. Домородачки научник Клинт Бракнел заговара сличне реформе, описујући „њунгармузикологију” као модел истраживања утемељен на домородачком самопредстављању и сарадњи заједнице. , no. 2 (2015): 200–210. Каснији писци попут Деборе Вонг и Кевина М. Делгада повезали су деколонизацију са политиком гласа и институционалним имиџом, позивајући етномузикологију да се суочи са сопственим културним претпоставкама. , no. 2 (2014): 348–353. (2004). Као резултат снажног притиска за деколонизацију, 2013. године Друштво за етномузикологију уклонило је контроверзни лого „Малог човека” са насловница својих часописа.

Инклузивно истраживање

Промена у методологији истраживања Према Мпо Џохани Кеикеламе и Леслију Сворцу, „деколонизација методологије истраживања је приступ који се користи да оспори евроцентричне методе истраживања које подривају локално знање и искуства маргинализованих група становништва”. Иако не постоји постављена парадигма или пракса за деколонизацију методологије истраживања, Тамбинатан и Кинсела нуде четири метода које квалитативни истраживачи могу користити. Ова четири метода укључују ангажовање у трансформативној пракси, практиковање критичке рефлексивности, коришћење реципроцитета и поштовања самоопредељења, као и прихватање „Других” начина сазнавања. За Сабела Ндлову Гашенија, деколонизација методологије подразумева „разоткривање њене улоге и сврхе у истраживању”. Она мора трансформисати идентитет објеката истраживања у испитиваче, критичаре, теоретичаре, познаваоце и комуникаторе. Поред тога, истраживање се мора преусмерити да се концентрише на оно што је Европа учинила човечанству и животној средини, уместо да имитира Европу као узор за остатак света.

Деколонизација података

Критика Према Питу Нодеу, напори деколонизације да се створе нови епистемички модели са различитим законима валидације од оних развијених у западном систему знања још увек нису произвели жељени исход. Садашњи „научни деколонијални заокрет” критикован је на основу тога што је одвојен од свакодневних борби људи који живе у историјски колонизованим местима. Робтел Ниџај Пејли каже да ће епистемичка деколонизација у 21. веку пропасти ако није повезана са и ако не поздравља текуће ослободилачке покрете против неједнакости, расизма, штедње, империјализма, аутократије, сексизма, ксенофобије, еколошке штете, милитаризације, некажњивости, корупције, медијског надзора и крађе земље, јер се епистемичка деколонизација „не може догодити у политичком вакууму”.

Олуфеми Таиво је тврдио да је то аналитички неосновано, мешајући „колонијалност” са „модерношћу”, што доводи до тога да постане немогућ политички пројекат. Даље је тврдио да ризикује ускраћивање агенције бившим колонизованим земљама, тиме што не препознаје да људи често свесно прихватају и прилагођавају елементе различитог порекла, укључујући и колонијалне. Џонатан Курцвели и Малин Вилкенс користили су пример деколонизације академских збирки људских остатака — првобитно коришћених за подстицање расистичке науке и легитимизацију колонијалног угњетавања — да покажу како и савремене научне методе и политичка пракса одржавају реификоване и есенцијалистичке појмове идентитета.

Види још Деколонизација високог образовања у Јужној Африци Деколонизација музеја Деколонизација ума Деколонизација јавног простора Деколонизација свемира Универзална декларација о људским правима

Напомене