Устанак Црногораца, позната и као Бој Црногораца с Турцима или Црногорци на стражи, представља једно од значајних историјских остварења српског романтизма и једну од амбициознијих композиција Ђурe Јакшића, истакнутог српског романтичарског сликара, књижевника и једне од централних личности српске културе 19. века. Слика је настала 1862. године у време непосредних ратних збивања између Црне Горе и Османског царства и представља визуелну артикулацију националног заноса, митологизације борбе и романтичарског поимања историје. Данас се овај рад чува у Галерији Матице српске у Новом Саду као један од репрезентативних примера историјског српског сликарства 19. века.

Историјски контекст и настанак слике Политичке прилике почетком шездесетих година 19. века снажно су узбуркале српску јавност. Ратови које је Црна Гора водила против Турске 1852 — 1853 и 1862. године, створили су у интелектуалним и културним круговима представу о јуначкој и никад покореној земљи која вековима одолева османској сили. Док је званична политика Кнежевине Србије често показивала колебљивост, Књажевина Црна Гора је у јавном дискурсу добила улогу српске Спарте, симбола истрајности и националног достојанства. У таквом амбијенту Јакшић, који је и као песник и као сликар био изразито родољубиво оријентисан, реагује уметничким средствима.

Током боравка у Бечу 1861 пише песме које отворено подржавају устанике и позивају на општенародни отпор, а истовремено настају и историјске слике са композицијама инспирисаним савременим догађајима, међу којима је и Устанак Црногораца. Ова композиција је настала у време када је Јакшић већ постигао знатан уметнички и друштвени углед, спајајући уметнички израз са родољубивим идејама које су доминирале у српским културним круговима тог доба.

Назив слике у време њеног настанка није поуздано документован у изворима из 19. века. У историографији постоји извесна недоумица у вези са називом ове композиције. Док Снежана В. Мишић у својој докторској дисертацији из 2017. године, Сликарство Ђуре Јакшића, наводи да је дело из 1862. године било познато и под називима Бој Црногораца с Турцима и Црногорци на стражи. Ранија литература, укључујући издање Сабраних дела Ђуре Јакшића, Сликарство, из 1978. године, разликује Бој Црногораца са Турцима као засебну, ранију историјску композицију. С обзиром на одсуство материјалних и архивских потврда о постојању два различита платна, вероватнијим се чини да је реч о варирању назива у процесу историјске рецепције дела. У сачуваној преписци Ђуре Јакшића са Харитоном Јоановићем (1824 — 1884),http://www.maticasrpska.org.rs/stariSajt/biografije/tom04.pdf помиње се назив Црногорци, док се данашњи наслов Устанак Црногораца не јавља у аутентичним документима из времена настанка дела. Савремени назив усталио се у музејској и стручној пракси тек након што је слика 1949. године ушла у збирку Галерија Матице српске, где је под тим именом каталогизована и излагана.

Најшире прихваћено датовање настанка слике везује се за 1862. годину, што поткрепљује писмо написано у Бечу 29. јуна исте године, упућено Ђорђу Поповићу Даничару, истакнутом српском новинару, публицисти и уреднику. Тај документ представља важну индицију да је реч о делу које је данас познато под називом Устанак Црногораца. Међутим, српски историчар уметности, ликовни критичар и професор Универзитета у Београду Лазар Трифуновић је повезао ову композицију са сликом Смрт војводе Бачевића и претпоставио касније настајање (око 1875. године), позивајући се на формалне сличности у дијагоналној структури и стеновитом амбијенту. Ипак писани извори и подаци из Јакшићеве преписке сведоче да ово дело настаје управо под утиском актуелних борби 1862. године, када се турска војска приближила Цетињу.

Слика је у почетку била поверена Јакшићевом пријатељу и добротвору, адвокату и сенатору Харитону Јоановићу у Бечу, ради продаје. Како купац није пронађен, уметник је слику оставио Јоановићу као дар. У породичној кући Јоановића у Новом Милошеву дело је остало све до 1949. године, када га је Галерија Матице српске откупила и представила јавности на изложби Јакшићевих слика.

На основу композиционих решења која су приказана у делима Убиство Карађорђа и Устанак Црногораца, може се са високим степеном извесности тврдити да је Јакшић у својим радовима са историјском тематиком већ достигао пуну сликарску зрелост.

Опис и композиција слике Устанак Црногораца приказује динамичну сцену борбе црногорских устаника против Турака, смештену у вертикалну, пирамидалну композицију. Композиција приказује групу устаника на стеновитој висоравни, у тренутку борбене напетости, заснована на дијагоналном развоју масе фигура, што појачава утисак кретања и драмске напетости. Ликови су груписани на литичастој платформи изнад понора, просторном решењу које појачава осећај узвишености и ризика. Најистакнутије фигуре налазе се у предњем плану, са групом бораца обучених у традиционлну црногорску народну ношњу, у позама које наглашaвају драматичност тренутка.

Непријатељ није директно представљен, што је чест поступак код Јакшића, већ се драма одвија кроз гестове, покрете и експресију ликова. У првом плану мушкарац испаљује хитац из пиштоља, док изнад њега група фигура у дијагоналном ритму заузима борбене ставове: једни подижу оружје, други каменице, а један држи заставу. Централно представљен лик, који се у већини објављених анализа идентификује као војвода или вођа, је фигура која привлачи поглед гледаоца: висином, покретом и поставком тела у односу на остале учеснике.

Посебну пажњу привлачи и лик младе жене у белом, која у испруженој руци држи одсечену главу турског војника. Тај мотив није пуки сензационализам, већ носи снажну симболичку димензију, жене која постаје активни учесник националне борбе. У идеологији романтичарског национализма, жене више нису искључиво чуварке огњишта или оне које оплакују погинуле јунаке, већ могу бити и борци и оличење моралне снаге народа. Истраживачи повезују овај лик жене са конкретним индивидуама из Јакшићевог друштва или породице, позивајући се на могућност да је рађен по портрету Марије, супруге Харитона Јoaновића.

Групу бораца чине различите генерације: младић, зрео мушкарац, старац и жена, што сугерише да је устанак општенародни чин. Десно од централне групе стоји старији мушкарац који посматра борбу, као неми сведок и чувар традиције. Позадину чини стеновити предео са драматичним, „крвавом“ бојом неба у процепу кланца. Сам пејзаж није топографски прецизан, већ симболички где природа одражава емоционално стање сцене.

Техника и стил Јакшић се убраја међу најзначајније представнике историјског романтизма у српском сликарству, правца који карактеришу драматична нарација, појачана експресивност и изразито интересовање за историјске и националне теме. О посебности Јакшићевог односа према савременој историјској стварности сведочи и оцена српског књижевног теоретичара и професора Душан Иванић, који наглашава:У том духу насликао је и композицију Устанак Црногораца, изведену техником уља на платну, приближних димензија 125 × 100 cm. Светлосна структура овог дела заснива се на снажним контрастима светлог и тамног. Ритмичко смењивање осветљених и засенчених површина даје сцени театралност. У том погледу уочљив је утицај барокних мајстора светлости, нарочито Каравађа, чије је дело Давид с главом Голијата (), Јакшић могао да види у бечком Белведеру (данас у Музеју историје уметности у Бечу). Паралела се огледа у драматичном гесту и наглашеној експресији лица, као и у ноћном, контрастном осветљењу. Физиономије су снажно моделоване, са наглашеним емоционалним набојем. Јакшић не тежи академској углађености, већ експресивности, при чему боја и потези четкице доприносе укупном утиску унутрашње узаврелости.

Критика и пријем уметничке јавности Окрећући се историјским мотивима, Јакшић је употпунио и на известан начин затворио круг свог романтичарског ликовног израза, проширивши тематски опсег сопственог сликарства. Међутим, међу сачуваним историјским композицијама нема ниједне која би обрађивала средњовековну тематику, док се о појединим таквим његовим радовима данас може судити једино на основу писаних сведочанстава.

Устанак Црногораца представља врхунац Јакшићевог ликовног опуса из периода српског романтизма, истичући се комплексном композицијом и снажним драмским ефектом историјске сцене. Дело се на изложбама и ретроспективама редовно позиционира као централни пример интеграције естетске експресије и националне меморије, илуструјући Јакшићеву способност да кроз визуелни језик оживи „патос“ и храброст свог времена.

У историји српске уметности Устанак Црногораца се сматра једним од репрезентативних примера национално ангажованог сликарства 19. века. Историчари уметности наглашавају да Јакшић овде не представља конкретан бој, већ идеју борбе, херојство као митску категорију. Непријатељ је одсутан, јер фокус није на историјској реконструкцији, већ на симболичком уздизању устаника.

Иако дело за живота уметника није одмах продато, што указује на сложен однос тржишта према историјским композицијама, каснији пријем био је знатно повољнији. Откупом 1949. године и укључивањем у музејску поставку, слика је постала део канона српске уметности 19. века. Породично предање да лик младе жене представља портрет Марије Јоановић допринело је додатној аури дела, спајајући историјску тему са интимном причом о меценству и пријатељству.

Културно-историјски значај и уметнички утицај дела Слика Устанак Црногораца Ђуре Јакшића не представља само врхунски домет српског романтизма, већ функционише као слојевити културни феномен у којем се сублимирају историјско сећање, идеолошки дискурс и индивидуални емоционални занос. Као један од најрепрезентативнијих примера национално-историјског сликарства 19. века, ово дело заузима канонско место у српској историји уметности, нудећи специфичну синтезу ликовног језика и патриотског „патоса“. У контексту уметничких стремљења 19. века, Јакшићев приступ драматизацији историјског догађаја отвара комплексно питање односа између фактичке стварности и метафизичке, митске представе борбе. Аутор не тежи пуком документаризму, он догађај трансофмише у визуелни мит, где сваки покрет фигура и контраст светла и сенке служе артикулацији узвишеног идеала. На тај начин, слика постаје: Поетичка интеграција: Редак пример потпуног сажимања књижевног и ликовног сензибилитета. Код Јакшића су перо и кичица у непрестаном дијалогу, те се драматика његових стихова често материјализује кроз експресивни колорит и немирну фактуру на платну. Идеолошки маркер: Рани пример национално мобилишуће уметности која је имала за циљ учвршћивање колективног идентитета и буђење слободарске свести. Симболичка представа слободе: Слика надилази пуку илустрацију битке и прераста у „слику идеје“, у којој је борба за слободу представљена као трајни и етички супериорни национални императив. Као круна Јакшићевог историјског циклуса, Устанак Црногораца сведочи о уметниковој амбицији да националну судбину уобличи у универзалну симболику жртве и отпора. Прожимање политичке ангажованости, лирске субјективности и епске монументалности чини ово дело неизоставним елементом српске културне баштине. Оно стоји као сведочанство времена у којем је уметност била примарно средство обликовања народног духа, а естетска вредност неодвојива од моралне и историјске одговорности аутора.

Слика Устанак Црногораца чува се у збирци Галерије Матице српске у Новом Саду, као саставни део њихове сталне поставке 19. века.

Види још Одмор после боја (Ђура Јакшић)

Напомене

Референце

Литература

Спољашње везе

Категорија:Сликарство Категорија:Српско сликарство Категорија:Слике Ђуре Јакшића Категорија:Црногорско-турски ратови