мини|200п|Напредак жене, мај 1895.
Напредак (или прогрес) је кретање ка перципираном префињеном, побољшаном или на други начин жељеном стању. Он је централни део филозофије прогресивизма, која тумачи напредак као скуп унапређења у технологији, науци и друштвеној организацији — при чему се ово последње генерално постиже директном друштвеном акцијом, као што су социјално предузетништво или активизам, али је такође оствариво кроз природну социокултурну еволуцију — ка чему прогресивизам сматра да би сва људска друштва требало да теже.
Концепт напретка је уведен у социолошке теорије раног 19. века, посебно у социјалну еволуцију коју су описали Огист Конт и Херберт Спенсер. Био је присутан у филозофијама историје из доба просветитељства. Као циљ, друштвени напредак су заговарале различите сфере политичких идеологија са различитим теоријама о томе како га треба постићи.
Мерење напретка Специфични индикатори за мерење напретка могу варирати од економских података, техничких иновација, промена у политичком или правном систему, до питања која се односе на животне прилике појединаца, као што су очекивани животни век и ризик од болести и инвалидитета.
Раст БДП-а је постао кључна оријентација за политику и често се узима као кључни показатељ за оцену учинка политичара. Међутим, БДП има бројне мане које га чине несавршеном мером напретка, посебно за развијене земље. На пример, штета по животну средину се не узима у обзир, као ни одрживост економске активности. Пројекат Wikiprogress је покренут ради дељења информација о процени друштвеног напретка. Његов циљ је да олакша размену идеја, иницијатива и знања. HumanProgress.org је још један онлајн ресурс који настоји да прикупи податке о различитим мерама друштвеног напретка.
мини|Очекивани животни век 1800, 1950. и 2015. године — визуелизација пројекта Our World in Data
Our World in Data је научна онлајн публикација, базирана на Универзитету у Оксфорду, која проучава како напредовати у решавању великих глобалних проблема као што су сиромаштво, болести, глад, климатске промене, ратови, егзистенцијални ризици и неједнакост. Мисија пројекта Our World in Data јесте да представи „истраживања и податке за постизање напретка у борби против највећих светских проблема”.
Индекс друштвеног напретка је алат који је развила међународна организација Imperative Social Progress, а који мери у којој мери земље покривају социјалне и еколошке потребе својих грађана. Постоје педесет и два индикатора у три области или димензије: Основне људске потребе, Основе благостања и Могућности, који показују релативан учинак нација.
Индекси који се могу користити за мерење напретка укључују:
Шире мере економског напретка Година живота прилагођена инвалидитету (DALY) Зелени национални производ Индекс родног развоја Индикатор стварног напретка Бруто национална срећа Бруто национално благостање Индекс срећне планете Индекс хуманог развоја Легатум индекс просперитета Индекс друштвеног напретка ОЕЦД индекс бољег живота Субјективно животно задовољство Индекс где се родити Wikiprogress Светски извештај о срећи Светска анкета о вредностима
Научни напредак
Научни напредак је идеја да научна заједница током времена учи више, што доводи до акумулације научног знања. Хемичари у 19. веку знали су мање о хемији него хемичари у 20. веку, а они су, заузврат, знали мање него хемичари у 21. веку. Гледајући унапред, данашњи хемичари оправдано очекују да ће хемичари у будућим вековима знати више од њих.
Од 18. до краја 20. века, историја науке, посебно физичких и биолошких наука, често је представљана као прогресивна акумулација знања, у којој су истините теорије замењивале лажна веровања. Неке новије историјске интерпретације, попут оних Томаса Куна, теже да прикажу историју науке у смислу конкурентских парадигми или концептуалних система у широј матрици интелектуалних, културних, економских и политичких трендова. Ове интерпретације су, међутим, наишле на противљење јер такође приказују историју науке као некохерентан систем несамерљивих парадигми, који не води ка било каквом научном напретку, већ само ствара илузију напретка.Кун, Т., 1962, „Структура научних револуција” (), University of Chicago Press, : „Делимично селекцијом, а делимично дисторзијом, научници ранијих епоха имплицитно се представљају као да су радили на истом скупу фиксних проблема и у складу са истим скупом фиксних канона који су најновију револуцију у научној теорији и методи учинили да изгледа научно.”
Питање да ли и друге интелектуалне дисциплине напредују на исти начин као науке предмет је дебате. На пример, могло би се очекивати да данашњи историчари знају више о глобалној историји од својих античких колега (размотрите историје Херодота). Ипак, знање се може изгубити протоком времена, или се критеријуми за процену онога што вреди знати могу променити. Слично томе, постоји значајно неслагање око тога да ли поља попут филозофије напредују — или чак да ли им је циљ акумулација знања на исти начин као у наукама.
Друштвени напредак
Аспекти друштвеног напретка, како их је описао Кондорсе, укључивали су нестанак ропства, пораст писмености, смањење неједнакости између полова, реформе сурових затвора и пад сиромаштва.. 5 Друштвени напредак једног друштва може се мерити на основу фактора као што су његова способност да задовољи основне људске потребе, помогне грађанима да побољшају свој квалитет живота и пружи могућности грађанима да успеју.
Друштвени напредак се често побољшава растом БДП-а, иако су и други фактори релевантни. Неравнотежа између економског и друштвеног напретка омета даљи економски напредак и може довести до политичке нестабилности. Тамо где постоји неравнотежа између економског раста и друштвеног напретка, често настају политичка нестабилност и немири. Заостајање друштвеног напретка такође кочи економски раст у овим и другим земљама које не успевају да задовоље људске потребе, изграде друштвени капитал и створе могућности за своје грађане.
Статус жена Питање како је напредак побољшао статус жена у традиционалном друштву била је главна тема историчара почев од просветитељства па све до данас. Британски теоретичари Вилијам Робертсон (1721–1793) и Едмунд Берк (1729–1797), заједно са многим својим савременицима, остали су привржени концептима врлине заснованим на хришћанству и републиканизму, док су радили унутар нове парадигме просветитељства. Политичка агенда је повезала лепоту, укус и морал са императивима и потребама модерних друштава високог нивоа софистицираности и диференцијације. Две теме у раду Робертсона и Берка — природа жена у „дивљим” и „цивилизованим” друштвима и „лепота у невољи” — откривају како су дуго укорењена уверења о карактеру жена, посебно у погледу њихове способности и права да се појаве у јавном домену, модификована и прилагођена идеји напретка, постајући централна за модерну европску цивилизацију.
Стручњаци за класику испитивали су статус жена у античком свету, закључујући да им је Римско царство, са својом супериорном друштвеном организацијом, унутрашњим миром и владавином права, омогућило да уживају нешто бољи положај него у античкој Грчкој, где су жене биле изразито инфериорне., The Macmillan Company, Ch 1. Инфериорни статус жена у традиционалној Кини покренуо је питање да ли идеја напретка захтева темељно одбацивање традиционализма — што је веровање које су заступали многи кинески реформатори почетком 20. века.Vernoff, Edward, & Peter J. Seybolt, . . ff.
Историчари Лео Маркс и Брус Мазлиш, постављајући питање „да ли би заиста требало да напустимо идеју напретка као поглед на прошлост”, одговарају да нема сумње „да се статус жена значајно побољшао” у културама које су усвојиле просветитељску идеју напретка.Marx, Leo, & Bruce Mazlish (1998). . .
Модернизација
Модернизацију су промовисали класични либерали у 19. и 20. веку, који су позивали на брзу модернизацију економије и друштва како би се уклониле традиционалне препреке слободним тржиштима и слободном кретању људи.. W.W. Norton, . Током просветитељства у Европи, друштвени коментатори и филозофи почели су да схватају да људи сами могу да промене друштво и свој начин живота. Уместо да све у потпуности стварају богови, све више је било простора за идеју да су људи сами стварали своје сопствено друштво — и не само то, како је тврдио Ђамбатиста Вико, већ зато што су људи стварали своје сопствено друштво, могли су га у потпуности и разумети. Ово је довело до стварања нових наука, или протонаука, које су тврдиле да пружају ново научно знање о томе какво је друштво и како се може променити набоље.Следећа листа референци са напоменама појављује се у студији Џ. Б. Бјурија: . објављеној 1920. године и доступној у целости на вебу:
Заузврат, ово је довело до прогресивних ставова, у супротности са конзервативним мишљењем. Друштвени конзервативци били су скептични према панацејама за друштвене болести. Према конзервативцима, покушаји радикалне промене друштва обично погоршавају ствари. Едмунд Берк је био водећи експонент овога, иако су каснији либерали попут Фридриха Хајека заступали сличне ставове. Они тврде да се друштво мења органски и природно, и да велики планови за преобликовање друштва, попут Француске револуције, националсоцијализма и комунизма, штете друштву уклањањем традиционалних ограничења у вршењу моћи.
Научни напредак 16. и 17. века пружио је основу за књигу Френсиса Бејкона под називом Нова Атлантида. У 17. веку, Бернар ле Бовије де Фонтенел описао је напредак у погледу уметности и наука, рекавши да свако доба има предност јер не мора да поново открива оно што је постигнуто у претходним епохама. Епистемологија Џона Лока пружила је додатну подршку и њу су популаризовали енциклопедисти Дидро, Холбах и Кондорсе. Лок је имао снажан утицај на америчке Очеве осниваче. Први потпуни исказ о напретку дао је Тирго у свом делу „Филозофски преглед узастопних напредака људског ума” (1750). За Тиргоа, напредак обухвата не само уметност и науку већ, на њиховој основи, и целокупну културу — манире, обичаје, институције, правне кодексе, економију и друштво. Кондорсе је предвидео нестанак ропства, пораст писмености, смањење неједнакости између полова, реформе сурових затвора и пад сиромаштва.
Етичка и политичка мисао Џона Стјуарта Мила (1806–1873) показала је веру у моћ идеја и интелектуалног образовања за побољшање људске природе или понашања. За оне који не деле ову веру, идеја напретка постаје упитна..
Алфред Маршал (1842–1924), британски економиста с почетка 20. века, био је заговорник класичног либерализма. У свом веома утицајном делу Принципи економије (1890), био је дубоко заинтересован за људски напредак и за оно што се данас назива одрживим развојем. За Маршала, важност богатства лежала је у његовој способности да промовише физичко, ментално и морално здравље опште популације. Након Другог светског рата, програми модернизације и развоја предузети у земљама Трећег света типично су се заснивали на идеји напретка.Arndt, H. W. . .
У Русију је појам напретка са Запада први увезао Петар Велики (1672–1725). Као апсолутни владар, он је искористио овај концепт да модернизује Русију и да легитимизује своју монархију (за разлику од његове употребе у западној Европи, где се првенствено повезивао са политичком опозицијом). До почетка 19. века, појам напретка преузели су руски интелектуалци и цареви га више нису прихватали као легитиман. У Русији у 19. веку појавиле су се четири школе мишљења о напретку: конзервативна (реакционарна), религиозна, либерална и социјалистичка — при чему је ова последња однела победу у облику бољшевичког материјализма.
Интелектуалне вође Америчке револуције, попут Бенџамина Френклина, Томаса Пејна, Томаса Џеферсона и Џона Адамса, били су уроњени у просветитељску мисао и веровали су да идеја напретка значи да могу реорганизовати политички систем у корист људског стања; како за Американце, тако и, како је то Џеферсон рекао, за „Империју слободе” која би користила целом човечанству.Commager, Henry Steele (1969). "The Past as an Extension of the Present,"