Пјер Гасенди

Пјер Гасенди (; такође Пјер Гасенд или Петрус Гасендиус; Шантерсје, 22. јануар 1592 — Париз, 24. октобар 1655) био је француски филозоф, католички свештеник, астроном и математичар. Док је обављао црквену функцију на југоистоку Француске, проводио је и доста времена у Паризу, где је био вођа групе слободоумних интелектуалаца. Такође је био активан научник-опсерватор, објавивши прве податке о транзиту Меркура 1631. године. Месечев кратер Гасенди је назван по њему.

Написао је бројна филозофска дела, а неки од ставова које је разрадио сматрају се значајним, проналазећи пут између скептицизма и догматизма. Ричард Попкин указује да је Гасенди био један од првих мислилаца који је формулисао модерни „научни поглед“, умереног скептицизма и емпиризма. Сукобио се са својим савремеником Декартом око могућности извесног знања. Његов најпознатији интелектуални пројекат покушао је да помири епикурејски атомизам са хришћанством.

Биографија

Рани живот Гасенди је рођен у Шантерсјеу, близу Диња, у Француској, од Антоана Гасенда и Франсоаз Фабри. Његово најраније образовање поверено је његовом ујаку, Томасу Фабрију, свештенику цркве у Шамтерсјеу.. Младо чудо од детета, у веома раном добу показао је академски потенцијал и похађао је колеџ (градску средњу школу) у Дињу, где је показао посебну склоност ка језицима и математици. Године 1609. уписао се на Универзитет у Екс-ан-Провансу, да би студирао филозофију код Филибера Фесеја, професора Карма.. на Колеж Ројал де Бурбон (Факултет уметности Универзитета у Ексу). Године 1612. колеџ у Дињу позвао га је да држи предавања из теологије. Док је био у Дињу, отпутовао је у Сенез, где је примао мање наређења од бискупа Жака Мартена. Године 1614. стекао је звање доктора теологије на Универзитету у Авињону, и изабран је за теолога у катедрали у Дињу. 1. августа 1617. примио је свети ред од бискупа Жака Туричеле из Марсеја. Исте године, у 24. години, прихватио је катедру за филозофију на Универзитету у Екс-ан-Провансу и препустио катедру за теологију свом старом учитељу, Фесеју. Чини се да се Гасенди постепено повлачио из теологије. Међутим, задржао је своју позицију каноника теолога у Дињу, и у септембру 1619. године, када је бискуп Рафаел де Болоњ преузео власт над дијецезом Дињ, Гасенди је учествовао и одржао говор у име капитола..

Предавао је углавном аристотеловску филозофију, колико год је то било могуће, придржавајући се традиционалних метода, док је истовремено са интересовањем пратио открића Галилеја и Кеплера. Ступио је у контакт са астрономом Жозефом Готјеом де ла Валетом (1564–1647), великим викаром надбискупије у Ексу.. Dictionary of Scientific Biography, Gassendi (Gassend), Pierre, retrieved: 2017-08-02.

Свештенство Године 1623. Друштво Исусово преузело је Универзитет у Ексу. Сва места су попунили језуитима, па је Гасенди морао да пронађе другу институцију.J J O'Connor and E F Robertson, Pierre Gassendi, retrieved: 2017-08-02 Отишао је, вративши се у Дињ 10. фебруара 1623, а затим се вратио у Екс да би био сведок помрачења Месеца 14. априла и присуства Марса у Стрелцу 7. јуна, одакле се поново вратио у Дињ.. Путовао је у Гренобл у име Дињског каптола због тужбе, врло невољно, јер је радио на свом пројекту о Аристотеловим парадоксима.Galileo Project page. Bougerel, . Године 1624. штампао је први део својих Фрагмент друге књиге касније се појавио у штампаној форми у Хагу (1659), али Гасенди никада није написао преосталих пет, очигледно мислећи да му „Discussiones Peripateticae“ Франческа Патриција остављају мало простора.

Провео је неко време са својим покровитељем Николом Пеиреском. После 1628. Гасенди је путовао по Фландрији и Холандији где је срео Исака Бекмана и Франсоа Лилијера.The Archimedes Project, Gassendi, Pierre (actually Pierre Gassend) Вратио се у Француску 1631. године. Године 1634. катедрални каптол у Дињу је био згрожен расипничким понашањем проректора Блеза Осеа и гласали су за његову замену. Добили су хапшење парламента у Ексу, од 19. децембра 1634. године, којим је дата сагласност за његово свргавање и избор Гасендија за проректора катедралног каптола. Гасенди је формално постављен 24. децембра 1634. године. Обављао је дужност проректора до своје смрти 1655. године..

Током овог периода написао је нека дела, на инсистирање Марина Мерсена. Међу њима су била испитивање мистичне филозофије Роберта Флада,Epistolica Exercitatio, in qua precipua principia philosophiae Roberti Fluddi deteguntur, 1631. есеј о пархелијамаEpistola de parheliis. и нека запажања о транзиту Меркура.

Научна достигнућа Као део свог промовисања емпиријских метода и својих антиаристотеловских и антикартезијанских ставова, Гасенди је био одговоран за низ научних „првенстава“:

Он је 1629. године објаснио пархелију као настанак кристала леда. Године 1631, Гасенди је постао прва особа која је посматрала прелазак планете преко Сунца, посматрајући транзит Меркура који је Кеплер предвидео. У децембру исте године, посматрао је прелазак Венере, али се овај догађај догодио када је у Паризу била ноћ. Употреба камере обскуре за мерење привидног пречника Месеца. Испуштање камена са јарбола брода (у Де моту) чува хоризонтални импулс, уклањајући приговор ротацији Земље. Мерење брзине звука (са тачношћу од око 25%), што показује да је непроменљива у односу на висину тона. Задовољавајуће тумачење Паскаловог Пиј-де-Домовог експеримента са барометром крајем 1640-их; ово је сугерисало да је створени вакуум могућ. Он је тврдио и бранио (у делу Syntagma philosophiae Epicuri, 1649) идеју да је материја сачињена од атома, следећи Епикура.

Поред ових достигнућа, Гасенди је радио на одређивању географске дужине путем помрачења Месеца и на побољшању Рудолфинових таблица. Бавио се питањем слободног пада у делима „De motu“ (1642) и „De proportione qua gravia decidentia accelerantur“ (1646).

Погледи Према Габријелу Данијелу, Гасенди је био помало пиронијанац у питањима науке; али то није било лоше. Писао је против магијског анимизма Роберта Флада и судске астрологије. Постао је незадовољан перипатетичким системом, ортодоксним приступом природној филозофији заснованим на списима Аристотела. Гасенди је делио емпиријску тенденцију тог доба. Допринео је приговорима против Аристотелове филозофије, али је чекао да објави своје мисли.

И даље постоји извесна контроверза о томе у којој мери је Гасенди пристајао на такозвану libertinage érudit, учено слободно мишљење које је карактерисало Tétrade, париски круг коме је припадао, заједно са Габријелом Нодеом и још двојицом (Елијем Диодатијем и Франсоа де Ла Мот Ле Ваје). Гасенди је, барем, припадао фидеистичком крилу скептика, тврдећи да одсуство одређеног знања подразумева простор за веру.Amesbury, Richard Fideism Stanford Encyclopedia of Philosophy, 26 September 2012

У свом спору са Декартом, он је очигледно сматрао да докази чула остају једини убедљиви докази; ипак, као што је природно из његовог математичког образовања, он тврди да су докази разума апсолутно задовољавајући.

Вегетаријанство Гасенди је признао да, иако се потпуно остварење континуиране тежње ка врховном задовољству кроз заједницу са Богом можда неће догодити током живота, он се противио конзумирању меса, сматрајући га значајном препреком за постизање божанске визије. Црпећи подршку из Светог писма и природног света, замишљао је обновљени рај где људи и животиње коегзистирају у мирној владавини, супротно тиранији која се показује у клању животиња ради задовољства.

Гасенди је поткрепио свој став за вегетаријанство аргументима из медицине, историје и Светог писма. Инспирисан неоплатоничким вегетаријанцима и раним хришћанским мислиоцима, ускладио је вегетаријанство са хришћанским доктринама, наглашавајући бесмртност душе. Гасенди, католички свештеник, залагао се за исхрану засновану на биљкама без догматизма, тврдећи да су одлуке у овом животу кључне за припрему тела и ума за следећи. Дивио се историјским врлинама вегетаријанских практичара и позивао је научнике да издвоје и следе најбоље идеје из целе историје, тврдећи да, посебно међу хуманистима, треба прихватити вегетаријански начин живота.

Сам Гасенди није био вегетаријанац, али је признао да „кад бих био мудар, остављао бих [месо] мало по мало и хранио се искључиво даровима земље... Не сумњам да бих био срећнији дуже и константније у бољем здрављу.“

Референце

Литература Fisquet, Honoré (1864). La France pontificale: Metropole d'Aix: Digne, 1re partie: Digne et Riez (Paris: Étienne Repos 1864).

Категорија:Рођени 1592. Категорија:Умрли 1655. Категорија:Француски астрономи Категорија:Француски филозофи Категорија:Француски математичари Категорија:Француски свештеници Категорија:Француски теолози Категорија:Француски научници Категорија:Француски академици Категорија:Емпиристи Категорија:Астролози