Роман Лутам сад мртав светом Боривоја Герзића (Ренде, 2024), поднасловљен као Хроника смрти и лудости, издваја се радикално неконвенционалним приповедним поступком, изразито лиризованим језиком и снажним филозофско-егзистенцијалним усмерењем. То је један од оних романа који од самог почетка одбијају да се уклопе у очекивања: књига без класичне фабуле, без линеарног времена и без јасне границе између живота и смрти, разума и лудила. Уместо приче, читалац улази у процес: у ток свести, у унутрашњу исповест, у језички и мисаони вртлог који траје у непрекидном „сад“.

Роман је 2024. био у најужем избору за НИН-ову награду за роман године, као једини од четири финалиста који се није директно бавио ратном тематиком, већ унутрашњим животом главног лика и његовим егзистенцијалним питањима. Такође је уврштен у најужи избор за награду Београдски победник. Боривоју Герзићу је за ово дело и укупан књижевни допринос додељена Награда града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ за књижевност за 2024. годину, уз образложење да роман представља врхунац његове поетике и да је обележио романескну годину у српској књижевности.

Роман је у критичкој рецепцији оцењен као дело које захтева пуну читалачку посвећеност и спремност на прихватање неконвенционалне нарације. Критичари га описују као роман „без фабуле у класичном смислу“, „енформел роман“, „контемплативну и филозофски уроњену прозу“, али и као текст који, упркос мрачној тематици, поседује снажну емоционалну енергију и парадоксалну љубав према животу. Истицано је да роман не тежи да понуди одговоре, већ да поставља питања која остају активна и након читања.

Централне теме романа су смрт, лудило, пролазност, губитак, сећање, тело и свест, као и однос појединца према свету који се доживљава као истовремено нужан и апсурдан. Приповедач се не дефинише кроз спољашње догађаје, већ кроз унутрашње процесе, тако да се у роману не приказује шта се јунаку дешава, већ како се он „сам собом дешава“ пред читаоцем. Један од мотивских центара је и смрт мајке, као и стално присуство сопствене смртности, што тексту даје изразито исповедни и интроспективни карактер.

Стил дела је интензивно поетски и рефлексиван, често асоцијативан, а истовремено истражује теме очаја, жудње, бесмисла и екстазе. Дело се може читати као интелектуална и духовна одисеја, у којој луталачко стање главног јунака постаје метафора за човека савременог света суоченог са сопственом пролазношћу, немиром и потребом за унутрашњом истином.

У центру књиге је протагониста који „лута“ између живота и смрти, не као класични путник, већ као сенка коју прожима мисао, осећај, тело и дух, у сталној потрази за смислом постојања. Дело је конципирано као хаотична исповест и ток свести приповедача који се налази у граничном простору између живота и смрти, разума и лудила. Уместо класичне фабуле, роман се развија као процес, низ унутрашњих стања, мисли, визија и асоцијација, при чему су време и простор укинути или сведени на трајно „сад“. Приповедање није линеарно, већ фрагментарно, скоковито и асоцијативно, што је често довођено у везу са бекетовском поетиком, али и са традицијом романа тока свести и рефлексивне прозе.

Други о роману Већ у првим реакцијама критике препознат је посебан, јединствен приповедачки глас. Тамара Митровић је роман оценила као „херметичан, али нешто што ће трајати“, истичући „заиста посебан нараторски глас, изузетно луцидан и врло добар“. Управо та херметичност није последица затворености, већ доследности поступка: Герзић не поједностављује унутрашње стање јунака како би га учинио читљивијим, већ га прати до краја.

Владимир Гвозден роман чита као „врсту постмортем психоанализе, дневник једног лудака“, са приповедањем које је „бекетовски скоковито и непредвидљиво“. За једне ће, каже он, ово бити „превише лудо“, док ће други у томе тражити још више радикалности — што тачно описује рецепцију књиге која се не труди да се допадне, већ да буде истинита према сопственој унутрашњој логици.

Милена Марковић је више пута истицала снагу и темперамент романа, називајући га „чудесним – страшним и дивним“, „фуриозним“, романом „помахниталог језика и преливајућег срца“, у којем се смењују крик и тишина, екстаза и очај. За њу је то дело „преживелог неживелог човека“, који у исто време витла „ватром истине и спознаје“ и руши сваку узвишеност телесним и бруталним сликама.

Данко Стојић роман одређује као „оригинално и неуобичајено дело“ које се издваја у савременој српској прози. Он га назива „енформел романом“, без поенте у класичном смислу, који се може пратити по мотивима, а не по заплету, и убраја га међу најзапаженије романе 2024. године. Слично томе, Јасмина Врбавaц истиче да је реч о „контемплативном, у бити бекетовском роману“, без стварног заплета, али са „избрушеним стилом, иронијом и самoиронијом“, који пружа „несумњиво интелектуално задовољство“.

Један од најчешће понављаних увида у критици јесте да је приповедач овог романа пре лирски субјект него јунак. Мирјана Митровић пише да се овде „не ради о томе да се субјекту нешто дешава, већ да се он сам собом дешава пред читаоцем“, и то са таквом емоционалном снагом да се књига „не може испустити“. Она посебно истиче да Герзић не прибегава интелектуализовању као склоништу, већ отворено излаже бол, губитак и страх, бирајући „фундаменталне, готово нулте теме: смрт, време, мудрост и лудост“.

Роман је описиван и као „књига ни о чему – али како написана!“ Та флоберовска формула, на коју алудира и читалачка рецепција, овде се односи на живот и смрт као теме које су истовремено све и ништа. Снежана Ранковић у том смислу говори о „тестаментарном делу“, написаном без пада од почетка до краја, са „бравурозним завршетком“, док анонимни читаоци истичу да је управо процес, а не крај, кључно читалачко искуство.

Владислава Гордић Петковић роман смешта у шири контекст егзистенцијалне и рефлексивне прозе, називајући га „монолошким суочењем појединца с историјом памћења света“, локалном и универзалном истовремено, док Игор Перишић за роман каже да је „херметично али чудно забавно и антиегзистенцијално храбро дело“. Перишић наглашава Герзићеву ерудицију и слободу у кретању кроз космогоније, митове и религијске обрасце, описујући роман и као „алтернативну Библију“ или, по ауторовим речима, „опело од речи и слова“ за живот „који је толико бесмислен да на крају постаје занимљив“.

Упркос – или управо захваљујући – својој захтевности, Лутам сад мртав светом је стекао снажан критички одјек. Горан Гоцић га је назвао „најодважнијим романом сезоне“, док је у образложењу жирија за Награду града Београда „Деспот Стефан Лазаревић“ за 2024. годину, које је написао Мухарем Баздуљ, истакнуто да је роман обележио књижевну годину и да у њему кулминирају све кључне „литерарне силнице“ Герзићевог опуса.

Лутам сад мртав светом је роман који не нуди утеху, нити јасне одговоре. Он тражи потпуно урањање, спремност на губљење оријентира и прихватање хаоса као облика стварности. Управо у томе лежи његова снага: у књизи која не жели да буде прочитана лако, али жели – и успева – да буде проживљена. Често је означаван као једно од најодважнијих и најоригиналнијих дела савремене српске прозе, које се свесно опире жанровским и наративним конвенцијама. Управо та неустрашивост и формална радикалност довеле су до снажне поларизације читалачке публике, али и до широког критичког консензуса о значају романа.

Референце

Спољашње везе Владислава Гордић Петковић AMOR MATRIS (Боривој Герзић: Лутам сад мртав светом, Ренде, Београд, 2024)