Kid A је четврти студијски албум енглеске рок групе Radiohead, објављен 2. октобра 2000. године преко издавачке куће Parlophone. У питању је издање које је од самог старта изазвало изузетну пажњу, јер је бенд након међународног успеха претходног периода уместо очекиваног наставка у гитарском алтернативном року представио албум који се у великој мери ослања на електронске текстуре, необичне студијске поступке и атмосферику.
Албум је настао у сарадњи са дугогодишњим продуцентом Најџелом Годричем, при чему је студијски рад и обликовање звука постало подједнако важан инструмент као и класично компоновање песама. Критика је већ у време изласка препознала да се ради о делу које намерно помера границе форме попут структуре песама, третмана вокала и ритмичких образаца, што је допринело снажним реакцијама публике и медија. Промоција Kid A била је нетипична за издања таквог профила у то време. Бенд је минимизовао класичне промотивне активности, док је значајан део стратегије био усмерен ка интернету и специфичним дигиталним формама представљања албума, што се у ретроспективама често наводи као рани пример промене начина на који се велики албуми пласирају публици.
Упркос експерименталном приступу, Kid A је остварио значајан комерцијални успех. Достигао је прво место на британској листи албума, а званична статистика бележи да је албум имао врхунску позицију 1 и да је укупно провео више недеља на листи. Ретроспективни прегледи истичу и да је албум доспео на врх америчких листа, што је додатно учврстило његов статус као великог мејнстрим успеха упркос намерно неконвенционалном звуку.
На 43. додели награда Греми (2001), Kid A је освојио награду за најбољи алтернативни музички албум и био номинован у категорији албума године, чиме је институционално потврђен његов критички значај унутар индустрије. Током времена, албум је додатно канонизован у музичкој публицистици. Pitchfork га је поставио на 1. место своје листе најбољих албума 2000-их, док је Rolling Stone навео да се Kid A нашао на 20. месту њихове обновљене листе 500 највећих албума свих времена (2020).
Позадина Након светске турнеје и интензивне промоције албума OK Computer (1997), чланови Radiohead-а су ушли у период израженог замора и преиспитивања, при чему је Том Јорк у више наврата описивао да је након тог циклуса остао са снажним отпором према понављању истих образаца и према медијском третману бенда. Тај контекст се често доводи у везу и са документарним филмом Meeting People Is Easy, који прати бенд током периода промоције и турнеје за OK Computer и наглашава исцрпљујућу рутину интервјуа, снимања и наступа. У таквим околностима, Јорк је уочи рада на новом материјалу отворено говорио о креативном застоју и о губитку интересовања за класичну гитарску форму писања, при чему је као кључну идеју истицао померање фокуса ка ритму, структури и студијском звуку као полазишту композиција. Управо у том периоду, према интервјуима и ретроспективама, Јорк је интензивно слушао савремену електронску музику (укључујући извођаче повезане са издањима етикете Warp), што је послужило као један од главних импулса за напуштање очекиваног наставка у оквирима алтернативног рока.
Промена правца није била само питање утицаја, већ и намерна одлука да се избегне понављање сопственог модела успеха. У профилима из 2000. године истицано је да је страх од самопонављања и од туђег имитирања претходног звука био важан део мотивације да се пронађе нови језик бенда. У интервјуу за Q из октобра 2000, Јорк је у контексту нових песама и атмосфере која их прати користио изразито сликовит, апокалиптичан речник, што је критика повезивала са ширим осећајем анксиозности и дезоријентације који је пратио прелаз у нови миленијум.
Истовремено се мењао и сам метод рада. Уместо да се песме прво доведу до класичне форме (строфа/рефрен) па да се затим продукцијски обликују, сесије су све више почивале на фрагментима, петљама, ритмичким скицама и звучним текстурама које су се накнадно монтаже и структурисањем претварале у нумере. Такав процес је, према каснијим освртима, подразумевао и да чланови не морају увек имати традиционалне улоге рок-бенда на свакој нумери, већ да допринос може бити у студијској интервенцији, избору звука и аранжманској одлуци.
Описани заокрет и контекст настанка Kid A предмет су и академских интерпретација. Важно је и како се код Radiohead-а крајем 1990-их и почетком 2000-их мења однос између рок-конвенција, медијске перцепције и експерименталних поступака, при чему се Kid A наводи као кључна тачка те трансформације. Укратко, позадина албума обухвата комбинацију посттурнејског замора, креативне кризе и свесне одлуке да се напусти очекивани наставак претходног звука што је створило услове да студијски процес и електронски утицаји постану централни за нови идентитет бенда.
Снимање и продукција Сесије за Kid A и паралелно за материјал који ће касније завршити на Amnesiac трајале су од јануара 1999. до пролећа 2000. године и одвијале су се у више фаза и на више локација, што је било директно повезано са чињеницом да бендова приватна база у Оксфордширу у првој половини 1999. још није била у потпуности оперативна. У раним интервјуима тог периода истицано је да је бенд ушао у процес без класичног рок плана и без јасног рока, са намером да се материјал гради постепено кроз студијско истраживање, а не кроз брзо довршавање песама у устаљеној форми. Почетна фаза рада одвијала се у студију Guillaume Tell у Паризу (почетком јануара 1999), затим у Medley студију у Копенхагену, као и у привременим просторима у енглеском селу, пре него што се рад стабилизовао у бендовом простору у Оксфордширу. Управо је та фрагментација и осећај да је део раних покушаја био слепа улица постала једна од одређујућих карактеристика процеса. Уместо да се задржи један студио и један метод, Radiohead је мењао окружења док не пронађе продукцијски модел који одговара новом материјалу. мини|Џони Гринвуд свира на Мартеноовим таласимаЈедна од централних замисли била је да се студио користи као место где се снима велика количина материјала и затим уређивањем (селекција, монтажа, реорганизација делова) долази до коначних нумера, што је приступ који се у текстовима тог доба поредио са архивским начином рада. То је значило да су поједине нумере настајале из ритмичких петљи, звучних текстура и студијских експеримената, а да су класични елементи (гитара, бубањ, јасна строфа/рефрен структура) често долазили касније или уопште нису били неопходни за идентитет песме. Ова промена метода утицала је и на унутрашњу динамику бенда. Ед О’Брајен је у ретроспективним освртима описивао да је продуцент Најџел Годрич у једном тренутку предложио раздвајање у мање радне јединице и више недеља експериментисања као вид радионичког рада, што је помогло да се изађе из блокаде и да се прихвати да не мора сваки члан бенда бити присутан и доминантан на свакој нумери. Такав начин рада је касније често навођен као кључан за настанак албума, јер је омогућио да поједине песме буду довршене као студијске конструкције, а не као бендовски снимци.
Сесије су укључивале и класичније снимање већих ансамбала онда када је то захтевала идеја песме. О’Брајен је такође забележио да је бенд, у фази када је Годрич радио микс у Лондону, за једну нумеру ангажовао осмочлани дувачки састав у стилу Чарлса Мингуса који је сниман као слој на песми The National Anthem. Овај моменат је значајан јер показује да је албум истовремено настајао и као монтажа малих студијских идеја и као продукција са класичним снимљеним аранжманима, зависно од нумере и жељеног ефекта.
Заслуге за продукцијски тим истичу да су Radiohead и Најџел Годрич потписани као продуценти, да је Годрич радио микс, да су у техничкој подршци и додатном инжењерингу наведени (између осталих) Жерар Наваро и Грејем Стјуарт, док је мастеринг везан за Криса Блера у Abbey Road студију, што је потврђивано и у објавама самог студија. Комбинација дугог периода снимања, променљивих локација и продукцијског модела који је фаворизовао уређивање и конструкцију у студију, у коначници је постала једно од најчешће истицаних објашњења зашто Kid A звучи као прекид са претходним радом бенда и зашто се његова продукција сматра централним делом укупне естетике албума.
Музика и стил Kid A се у рецензијама и каснијим ретроспективама најчешће описује као оштар преокрет у односу на гитарски доминантан алтернативни рок по коме је Radiohead био препознатљив крајем деведесетих, уз померање тежишта ка електронској продукцији, амбијенталним слојевима и експерименталнијим формама. Уместо конвенционалне песме усмерене на риф и рефрен, значајан део албума је конципиран око тембра, простора и текстуре, па се на нивоу звучне естетике често истиче сродност са појединим токовима електронске музике и амбијента, као и са традицијама експерименталног рока. Овај заокрет је постао и једна од централних тачака у критичкој рецепцији албума: већ у време изласка наглашавано је да Kid A намерно избегава очекивани наставак у рок кључу, док су касније ретроспективе албум посматрале као дело које је проширило поље онога што се у мејнстрим оквиру могло доживети као рок албум.мини|Нумера How to Disappear Completely је снимљена у црки Дорчестер Еби.Овај албум се често користи као пример у ком је студијска обрада звука (манипулација тембра, слојевитост и организација звучног простора) подједнако важна као и традиционални елементи рок-композиције. Наглашава се и да се инструменти попут гитаре, баса, бубњева и тенор вокала на албуму често дигитално преобликују и маскирају, тако да изворни инструмент неретко постаје тешко препознатљив у финалном миксу. Тај приступ је допринео утиску да се песме граде као звучне целине, у којима се појединачни елементи појављују, повлаче и смењују у слојевима, а не као снимак бенда у једном простору. Ритмички профил албума често је описиван као одмак од стандардног рок-бекбита ка исеченим, деформисаним или програмски конструисаним обрасцима, што је у анализама повезивано са техникама слојевитог грађења које су уобичајене у електронској плесној музици. Истовремено, структура појединих нумера је мање усмерена на јасно разграничене делове (строфа/рефрен), а више на постепене промене у густини, уласку и изласку слојева, као и на кретање динамике унутар звучне слике. Управо је тај осећај променљивости, где се композиција развија монтажно, преко увођења нових слојева и реорганизације постојећих често истицан као један од разлога зашто је албум у време изласка делу публике деловао необично, а касније постао референтна тачка за нове начине обликовања рок албума.
Иако се Kid A у јавности често перципира као албум без гитара, ретроспективни осврти наглашавају да је гитара пре редефинисана него уклоњена. Инструмент је чешће коришћен као текстурални слој, дрон или амбијентална боја, уместо као носилац ритма и хармоније кроз препознатљиве рифове. Истиче се и ширење звучне палете кроз електронске инструменте и продукцијске технике, што је заједно допринело да се органско и машинско на албуму не супротстављају, већ функционишу као комплементарни делови исте естетике. Вокал Тома Јорка је на албуму често постављен другачије него на претходним издањима. Уместо доминантне позиције у миксу, глас се неретко појављује као један од слојева у целини, уз наглашену обраду и дистанцирање од класичне наративне улоге певача у рок песми. Рецензије су овај поступак повезивале са укупном атмосфером албума (хладнијом, загонетнијом, усмереном на утисак и тон), што је у време изласка било један од разлога да се Kid A описује као намерно неконвенционалан и као издање које од слушаоца тражи другачији вид пажње.